INTERVJU
Katarina Vuletić, Sindikat „Nezavisnost“ u fabrici „Eaton“, Sremska Mitrovica
Poverenica bez lažnih obećanja
Trudimo se da budemo jaka spona između zaposlenih i predstavnika poslodavca, da rešimo svaki, i najmanji problem svakog pojedinca, i da dobijemo odgovor na svako pitanje. To ljudi vide, čuju nas i veruju nam, kaže Katarina Vuletić, glavna poverenica “Nezavisnosti” u fabrici “Eaton Electric” u Sremskoj Mitrovici
U razgovoru za Bilten UGS Nezavisnost Vuletić navodi da njeno preduzeće pripada veoma brojnoj “porodici” američke multinacionalne kompanije “Eaton”. Fabrika u kojoj se pretežno proizvode električni osigurači počela je s radom 2006. godine. Trenutno upošljava nešto manje od 800 ljudi među kojima je približno 620 zaposleno na neodređeno vreme dok su ostali angažovani po oročenim ugovorima.
Pored “Nezavisnosti” u fabrici je aktivan i Samostalni sindikat. Naša sagovornica kaže i da je saradnja sa poslodavcem korektna. “Naš poslodavac uvažava sindikate, uz malu dozu favorizovanja Samostalnog sindikata što će se sigurno promeniti kada steknu veće poverenje u mene – novu, mladu predstavnicu Nezavisnosti”.
– Koji su Vaši motivi za angažman u sindikatu i šta Vas je opredelilo za “Nezavisnost”?
Neki poseban motiv za članstvo u sindikatu nisam imala. Imala sam sreće i odrastala uz oca koji me je od malena učio da uvek treba da budem deo “mase”, odnosno da je u redu da imam svoje mišljenje, da branim svoje stavove i da se uvek borim za svoja prava, ali da je veoma važno biti deo nekog tima. Tako je sve u životu lakše, ne stojiš sam na vetrometini. Kasnije se to kroz moj karakter i kućno vaspitanje prenelo i na borbu za prava drugih.
Kao vrlo mlada, tačnije sa 20 godina, počela sam da radim u fabrici električnih osigurača “Eaton Electric” i veoma brzo, nakon samo par meseci pristupila sam sindikatu. Vrlo brzo sam postala aktivista. U prvo vreme bila sam u Samostalnom sindikatu, tada jedinom u firmi. Posle nekih pet godina osnovana je “Nezavisnost”, a ja sam vrlo brzo uvidela da je to sindikat sa potpuno drugačijim sistemom rada i zato mu pristupila. Na to me motivisala mnogo bolja komunikacija sa tadašnjim glavnim sindikalnim poverenikom, transparentnost podataka i uopšte informacija o radu. Izuzetno me je iznenadila i podrška sindikalne centrale.
Prosto mi je sve u “Nezavisnosti” ulivalo poverenje, osećala sam da nismo sami. Nekako se uz ljude iz naše grane osećate kao vrlo važan deo, iako ste samo običan mali aktivni član. Uvek smo znali na čemu se radi, za šta se borimo i u kom pravcu se krećemo. Potpisali smo par dobrih kolektivnih ugovora uz podršku, savete i ne malu pomoć našeg Granskog sindikata industrije, energetike i rudarstva “Nezavisnost” (IER).
– Kako afirmišete sindikat i privlačite nove, posebno mlade članove, i koja su njihova ključna očekivanja od sindikata?
Prvo i osnovno pravilo u našem fabričkom povereništvu je da nema lažnih obećanja i prevara. Uvek stojimo iza svojih članova i svojih reči. Uz pomoć izuzetnog odbora i prvih ljudi uz mene kao glavnog poverenika radimo stalno na komunikaciji. Konstantno obaveštavamo članstvo, a i sve ostale zaposlene, o tome za šta se borimo, o čemu i kako pregovaramo, osluškujemo probleme i trudimo se da budemo jaka spona između ljudi iz proizvodnje, s jedne strane, i predstavnika poslodavca, s druge strane. Trudimo se da rešimo svaki, pa i najmanji problem svakog pojedinca, i da dobijemo odgovor na svako pitanje. To ljudi vide, čuju nas i veruju nam. Zato se i odlučuju da nam se priključe, jer žele da budu deo takvog tima. Da imaju prava da ukažu na svoje probleme, ali i da imaju kome da ih saopšte i uvek dobiju podršku i odgovor.
– Koliko ste uspeli da postignete u sindikalnom radu i sa kojim problemima se suočavate?
Nemam mnogo iskustva jer sam glavni poverenik desetak meseci. Prvi veliki problem sa kojim sam se suočila je bilo osipanje članstva kada je prethodni poverenik dao ostavku i napustio firmu. Kolege iz drugog sindikata pokušali su da iskoriste tu priliku i da poljuljaju našu stabilnost. Uspela sam da se izborim sa tim poteškoćama, opet ponavljam uz pomoc zaista odličnog sastava našeg fabričkog odbora sindikata “Nezavisnost”. Za vrlo kratko vreme povratili smo isti broj članova, a par meseci kasnije povećali organizaciju za tridesetak novih članova. Naše članstvo od tada konstantno raste, što mi je prava satisfakcija.
Pre mesec dana uspeli smo da pregovorima povećamo cenu osnovnog radnog časa uprkos trenutno vrlo napredvidljivoj poslovnoj situaciji i stabilnost. To smo prvi put uspeli bez pomoći granske centrale i to je za mene lično veliki uspeh. Postala sam i član Glavnog odbora Granskog sindikata IER “Nezavisnost”, što mi je velika čast i privilegija. Ukazano mi je poverenje i kao regionalnom povereniku za zapadni Srem. Potrudiću se da to poverenje opravdam.
– Da li je poslodavac u Vašem preduzeću preduzeo odgovarajuće mere zdravstvene i sanitarne zaštite od virusa Covid 19?
U našem preduzeću poslodavac je od samog početka pandemije preduzeo zaista sve mere zaštite. Ispoštovane su uglavnom sve preporuke Vlade kako u vezi sa plaćenim odsustvima i drugim pravima zaposlenih, tako i u očuvanju njihove bezbednosti i zdravlja.
Dobili smo zaštitnu opremu, mada je u početku bilo malih poteškoća u nabavljanju zaštitnih maski, ali se poslodavac potrudio da sve nabavi u što kraćem roku. Uvedeni su dodatni autobusi za prevoz radnika kako bi se omogućila odgovarajuća socijalna distanca. Radne pauze podeljene su na više pauza sa manjim brojem ljudi, na svakom koraku u preduzeću su sredstva za dezinfekciju radnog prostora i dezinfekciju ruku. Proizvodna hala se češće čisti i dezinfikuje, a na ulazu u fabriku postavljena je kamera za automatsko merenje temperature. Takođe, između radnih mesta su postavljene barijere od pleksiglasa kako bi se napravila distanca između ljudi koji u istoj proizvodnoj liniji. Sve te i druge zaštitne mere su još na snazi. Zbog svega toga moram da pohvalim našeg poslodavca “Eaton Electric” jer se vrlo savesno potrudio da nas zaštiti od virusne opasnosti.
– Kakve su ekonomske posledice pandemije za poslovanje i status zaposlenih u preduzeću?
Pandemija je svakako nepovoljno uticala na poslovanje naše firme i doprinela padu proizvodnih kapaciteta. Preduzeće je imalo mnostvo dodatnih neplaniranih troškova, ali za sada naš poslodavac uspeva da izbalansira sve i održi neki zadovoljavajući nivo poslovanja. Do sada nismo imali ni jedan prekid ugovora ni sa stalno zaposlenima a ni sa onima koji su angažovani po ugovorima. S obzirom na stanje i situaciju kod drugih poslodavaca u regionu, mi smo još uvek u dobroj poziciji i, narodski rečeno, na dobrom glasu.
– Imate li neki predlog za Vaš Granski sindikat i centralu “Nezavisnosti”?
Uffff, teško pitanje.
Za moj Granski sindikat IER imam samo reči hvale, tamo su angažovani zaista divni ljudi, a isto mislim i o centrali “Nezavisnosti”.
Jedan od predloga je da bi trebalo da se malo više okrenemo mladima, da ih na razne načine animiramo i obučimo kako bi se motivisali, osposobili i uključili u sindikalnu borbu. Trebalo bi češće da se organizuju tribine, seminari pa i radničke sportske igre, gde bi smo u prijatnoj atmosferi i kroz druženje pokazali ljudima dobre primere i rezultate sindikalnog rada. Predlog je i da se povereništva “Nezavisnosti” povežu, bolje upoznaju i što više međusobno ispomažu. Tako bismo, verujem, mnogo pomogli i grani i centrali i rasteretili ih.
Naša grana IER ima zaista mnogo povereništava među kojima je puno mladih glavnih poverenika kojima gotovo svakodnevno trebaju saveti, pomoć i podrška. Mi to zaista sve i imamo, ali mislim da u grani pomalo manjka ljudi. Treba im pojačanje. I podmladak, bez uvrede za bilo koga. Mlađi treba od iskusnijih kolega da uče. Mnogo bolje je rame uz rame s pravim lavovima sticati iskustvo, nego iz priručnika i udžbenika učiti šta i kako da se radi.
– Imate li neku javnu poruku?
Što bi rekao naš veliki Đordje Balašević: “Im’o bi ja što god kasti…”. Ipak, ovog puta ću se suzdržati.
