Poslednjih godina prosvetari Srbije bili su u tri veća višemesečna štrajka, kao i u nizu jednodnevnih štrajkova, predvođeni sa svoja četiri reprezentativna sindikata.
Jedan od tih sindikata je i naš Granski sindikat prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“. Na pitanje šta se dobilo od tog, i za prilike u Srbiji, priličnog broja i štrajkova i reprezentativnih sindikata, mogu se naravno dobiti vrlo različiti odgovori. Ti odgovori, bez obzira na interne razlike, mogu se relativno lako svrstati u dve osnovne grupe. U prvu spadaju odgovori koji dolaze od sindikalnih rukovodilaca i funkcionera. U drugu, oni odgovori koje daju obični članovi sindikata, štrajkači, tzv. štrajkačka i sindikalna baza.
Zapravo, polazni, ključni odgovor i jednih i drugih je u stvari isti na postavljeno polazno pitanje: Šta se štrajkovima dobilo – nije se dobilo ništa ili skoro ništa. Odgovori, međutim, vezani za razloge za tu poražavajuću zajedničku konstataciju su različiti. Rukovodstva kažu da su glavni krivci naravno svi drugi. Članstvo i zaposleni jer su malodušni, kalkulantni, spremni da prodaju zajednički sindikalni i štrajkački interes radi vlastite sitne koristi, paktirajući pritom iza leđa sindikata sa direktorima i vlastima. Kriva su rukovodstva ostala tri sindikata zbog suštinski istih radnji kao i članstvo i zaposleni. I na kraju, kriva je naravno, sama Vlada i Ministarstvo prosvete koji potpisane obaveze iz protokola o završetku štrajka jednostavno nakon okončanja štrajka ignorišu i ne sprovode.
Nakon te i takve argumentacije ako zapitate rukovodioce bilo koja od četiri reprezentativna sindikata: Pa dobro ima li tu i vaše krivice, dobićete uvek isti odgovor, nema krivi su svi ti drugi. Tako da se otvaranje pitanja odgovornosti nakon neuspešnih štrajkova odmah krsti kao lični animozitet i obračun sa zadnjim namerama. Tako je to u svim sindikatima, pa i kod nas. Da li pas laje a karavani prolaze ili je na delu ona „radio ne radio svira ti radio“, nije na kraju krajeva ni toliko važno. Svi se slažu u tome da je bilo uzaludno i završeno je poprilično mučno. Bar oni koji su spremni da budu iskreni.
Šta kaže baza, zaposleni, zbornice, obični članovi i štrajkači i potencijalni sindikalisti i štrajkači?
I mi tvrdimo isto, krivi su oni drugi, ali brate ima i nas prosvetara svakakvih. Ti svakakvi su uglavnom oni koji su uvek, iz ovih i onih razloga protiv štrajka i često na drugoj strani. Teško, međutim, da oni mogu da snose odgovornost za „lik i delo“, odnosno neuspeh štrajka. Za nas obične, dakle, krivi su drugi. Prvenstveno su, međutim, ti drugi sami sindikati i njihova rukovodstva. Osnovni razlog je rašireno uverenje, ili bar utisak, da su lako spremni na popustljivost prema drugoj strani. Sumnjičavi će dodati neki i radi vlastitih dilova. Ne retko, potrebno je to otvoreno reći zbog uspešnijih budućih štrajkova, raširen je krajnji zaključak – prodali su nas. Postoji i zaključak, „ma nisu nas prodali, ali su nesposobni, uvek ih vlast izradi, izvalja, prevari“.
Ima i drugih teških reči i zaključaka. „Nedopustivo su razjedinjeni i svako od nijh četiri gleda prvenstveno svoj uski sindikalni interes, a to nas obične zaposlene ko je iz kojeg sindikata uopšte ne zanima, nas zanima naš zajednički interes“. Posle svega, zbornice su razočarane i prilično nepoverljive prema sindikatima.
A sindikate kada pitate kada ćemo istupiti sa zahtevima, kada ćemo u štrajk, za koji inače ima dosta razloga, najčešći odgovor je, trenutno nema raspoloženja za štrajk, iako niko iz sindikata to nije ozbiljno istražio. Pri tome, mnogi koji tako odgovaraju u sebi misle, odlično, samo da se ne bavimo tim štrajkovima, opet. Raspoloženje za akciju i definisanje konkretnih zahteva u školama, međutim, postoji. Evo samo nekoliko predloga zahteva za koje sigurno postoji vrlo široka zainteresovanost i, po mome uverenju, visok stepen saglasnosti oko njihovog prihvatanja:
– da se u novom Zakonu o štrajku ugradi rešenje da prosvetari imaju pravo da štrajk ostvaruju i potpunom obustavom rada;
– da se propisi o zaštiti zaposlenih u školama od nasilja izmene tako da se položaj prosvetara osnaži u odnosu na učeničko, roditeljsko i svako drugo nasilje;
– da se traži od Vlade da se obaveže potpisanim dokumentom da neće više prolongirati donošenje platnih razreda i posle poslednjeg licitiranog roka, 2021. godine, pri čemu rešenja u platnim razredima isključivo treba tražiti kroz potpuno sprovedenu javnu raspravu i socijalni dijalog. U slučaju izneveravanja obavezujućih rokova i procedura neizostavno treba ući u štrajk, pa kom opanci a kom ono drugo.
To je što se tiče njih – vlasti, vlada , ministarstava.
Što se tiče „naših“, odnosno sindikalnih pitanja i rukovodstava, prosvetni narod, poučen našim iskustvima i iskustvima nedavnog štrajka prosvetara u Hrvatskoj, koji su imali odaziv od gotovo neverovatnih 96% , tražimo od našeg sindikata da zahteva, sprovede i omogući:
– formiranje, u slučaju štrajka, zajedničkog štrajkačkog odbora sva četiri reprezentativna sindikata čije bi odluke bile obavezujuće za sve;
– usvajanje modela po kome odluku o izlasku iz štrajka donose svi članovi sindikata i štrajkači glasanjem, a ne kao do sada samo odlukom Glavnog odbora;
– u slučaju štrajka primeniti unutrašnju disciplinu i smeniti rukovodstva koja ne sprovode odluku o štrajku.
Svakako bi bilo neophodno i na nivou UGS NEZAVISNOST organizovati što širu i što otvoreniju raspravu u kojoj bi se, u konstruktivnijoj kritičkoj atmosferi, donele što konkretnije i jasnije odluke na temu štrajkova i njihovih efekata. Nadam se naravno bez uobičajenih konferencijskih uopštenosti i sa što više konkretnih taktičkih predloga vezanih za štrajkačku strategiju i taktiku.
Primera radi, u komšijskoj Hrvatskoj su primenili rotacioni model potpune obustave po županijama, što bi kod nas moglo po školskim upravama. Posledično, uz odaziv od famoznih 96%, doveli su Vladu i ministrastvo pred zid. Sličnih konkretnih taktika i metoda ima sigurno još.
Ako želimo da budemo uspešniji i uživamo šire poverenje analizirajmo ih i testirajmo u praksi.
Darko Radulović
