Predrag Koraksić Koraks: Laž je osnovno sredstvo za opstanak vlasti

04. januar 2022. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar, Danas, N1

Sindikat u socijalizmu bio je partijska farsa i fasada, dok u kapitalizmu, zna se, sindikat treba da se bori za bolje uslove rada i bolje plate, izjavio je u čuveni karikaturista Predrag Koraksić Koraks u novogodišnjem razgovoru za portal Nezavisnost.rs

Naš sagovornik, politički karikaturista Predrag Koraksić Koraks rođen je u Čačku 1933. godine. Oca partizana ubili su četnici tokom Drugog svetskog rata, a Koraks je četiri godine detinjstva proveo u izbeglištvu. Nakon rata matirurao je u Zemunu i studirao arhitekturu u Beogradu. Karikaturom je profesionalno počeo da se bavi 1950. u Ježu. Nakon toga je radio sindikalnom listu Rad, zatim prešao u Večernje novosti, odakle je izbačen 1993. posle sudskog spora. Od 1989. radio je za nezavisnu Borbu, pa nedeljnik Vreme, a potom je prešao u Danas. Krajem 2004. dodeljen mu je francuski orden Legija časti. 

Petu godinu zaredom list Danas i Koraks svojim čitaocima nude dodatni sadržaj – tzv. Novogodišnji kalendar. Ta vizuelna priča jednog od najboljih, ako ne i ponajboljeg karikaturiste u Srbiji bolna je za vlast koliko je i razgaljujuća za poštovaoce ovog autora. Nakon Godine Vučića, Zlatnog doba, Nove ere i Godine orlova, kalendar za 2022. godinu naslovljen je kao Godina laži. 

Koliko je vlast spremna da laže. Može li se to nekako izbrojati?

– Ma, zna se ko je glavni lažov. To se vidi na prvu loptu. Kod ovogodišnjih karikatura ima malo više humora, ali one nisu toliko, da kažem, zajedljive. I oštre. Ipak je to neka svečarska atmosfera. To je, prosto, kalendar. Ima štosova, ne mogu da kažem. Potrudio sam se da napravim neki svoj pogled, ne vezujući se za godišnja doba, niti za karakteristične mesece, kao ranije. Konačno, za neki raspored u kalendaru bila je zadužena moja ćerka, koja je bila sveukupni dizajner ovogodišnjeg kalendara.

Ali, da se vratimo na pitanje. Laž se ovde jasno vidi. To je dominantna stvar koja je najkarakterističnija za ovu vlast. Stalno lažu, u svakoj izjavi, svakoj rečenici… Laž je osnovno sredstvo za opstanak vlasti.

Moram da priznam, nisam stigao da u kalendar unesem dešavanja sa ovih aktuelnih protesta protiv Rio Tinta. Najveća laž se baš sada kotrlja, to je ta tvrdnja da je prethodna garnitura koja je vladala pre SNS, kriva za ovu priču o Rio Tintu. Nikakav ugovor nije napravljen sa Rio Tintom u to vreme, glavni ugovor je napravio Vučić. Njegova miljenica Brnabić je u Londonu lobirala za tu kompaniju, postoje snimci. Sa jedne strane pritiska ih taj ugovor, a sa druge ove blokade. Videćemo šta će Vučić da uradi povodom toga, verovatno će morati da laže – što je normalno.

Ovaj intervju je namenjen za portal Nezavisnost.rs, a Vaša karijera se velikim delom prostire u vreme bivše SFRJ u kojoj je i sindikat bio deo redovne priče. Više godina ste radili u jugoslovenskom sindikalnom listu Rad, možete li nam približiti to vreme?

– Nisam koristio, kako da kažem, te pogodnosti sindikata, polutke i slično. Nisam imao potrebe za tim. U Radu sam, mislim, bio još kad je Mika Špiljak bio aktuelan… pričali su se vicevi o njemu, ne javno, ali se pričalio. Recimo, kako Špiljak, to su se deca zezala, vezuje pertlu na cipeli, i kako, kad se sagne dole drugu nogu podigne gore… Tako neke glupave štosove, dečje, infatilne. Inače sam u Rad došao zahvaljujući Ašeru Deleonu, on je posle bio naš predstavnik u UN, sjajan jedan čovek koji me je zaposlio. Tamo sam radio pet godina.

Posle Deleona došao je Danilo Knežević, koji je bio odličan urednik, zaista. Čovek sa integritetom, vrlo pametan i sposoban. Desila se tada jedna ozbiljna ekipa novinara… recimo u Radu je jedno vreme radio Toša Orlić koji je posle otišao kod onog našeg bicikliste Milana Panića. Bio je tu i Ljuba Milin, koji je pisao one krimiće… pornografiju da kažem (smeh). Bilo je, dosta poznatih novinara u Radu. Lično mi je tamo bilo jako prijatno, nisam imao neke velike obaveze. Pravio sam tri karikature, koje su išle onako na jednom stupcu. A to su bile neke sindikalne teme, benigni štosovi, ništa specijalno. Ne pamtim da sam tu nešto posebno napravio. Bila je to moja vežba a tada sam već zarađivao i u Ježu. 

Najvažnije što sam tada uradio bio je film o karikaturama Pjera Križanića. Zdravko Velimirović me je angažovao da sarađujem na tom filmu koji je rađen nakon Pjerove smrti. Bila je to priča o najkreativnijem periodu ovog karikaturiste, tako se i film zvao – Između dva kralja – znači, između kralja Petra Prvog i Aleksandra. Tada je Pjer napravio najbolje karikature, kao onu, recimo, Kuku Todore. Međutim, mnoge njegove karikature bile su u jako lošem stanju. Malo je originala tada pronađeno, pa smo koristili materijal iz novina. Zato sam bio angažovan da retuširam i pripremim karikature za snimanje. Bogami sam to radio tri meseca. Ja sam, u stvari, sve što znam o crtežu naučio zahvaljujući Pjeru Križaniću. Sve pokušavajući da imitiram njegov potez. Bilo je to kao kad se radi na freskama, popunjavao sam ono što je uništeno na samom crtežu.

Zatim su došle Večernje novosti?

– Kad su se pojavile Večernje novosti, odmah me Slobodan Glumac zvao da dođem, pa je tako završila ta moja sindikalna karijera. Sećam se, zanimljivo je, pre Novosti, tada je u toj zgradi sindikata bio Svetozar Vukmanović Tempo. Nisam ga poznavao, redakcija Rada bila je na 5. spratu, i tamo se nisu pojavljivali ti neki likovi iz vrhuške. Tako da sam imao neku autonomiju. Komunicirao sam sa Kneževićem i to je bilo to. I onda sam prešao u Večernje novosti.

Da li ste tada došli u situaciju da sa “banalnog” pređete na “konkretniji” humor?

– U to vreme, na neki način, slovenačka scena bila je slobodnija nego što je to bilo u Srbiji. Kod nas su bili neki tabui, nije se smelo, recimo, dirati u likove, što sam ja oduvek želo da crtam. I kako nije moglo da se dira u ozbiljne političke face, crtao sam tako neke manje važne tipove… bavio sam se, kako se to zvalo – nemilim pojavama. To su (smeh) bile kao neke utvare.

E, list Pavliha, koji je izlazio u Ljubljani, objavio je tada karikaturu izvrsnog karikaturiste koji je imao potpis IN. Mislim da se on zapravo zvao Alfijeri. Napravio je karikaturu za naslovnu koja je tada ozbiljno odvalila. Aktuelna tadašnja priča bila je o trci cena i plata. On je napravio jednu stazu (na stadionu) na kojoj trči plata a za njom trči cena. Gore je bio naslov – Po tem, po tem, po tem (na slovenačkom to znači Za njim, za njim, za njim), a kad se to brzo govori ispadalo je Tempo, Tempo, Tempo… tako da je ta karikatura bila vrh. Čudili smo se kako je to moglo da se objavi. Mislim, iako Tempo nije bio nacrtan, svi smo znali tačno o kome se radi. Bio je to jedan neverovatan korak napred za karikaturu i nas karikaturiste u smislu osvajanja neke slobode. Ali, to je moglo u Pavlihi, ali ovde u Beogradu nikako.

Da se vratimo na sindikat. Da li je on, ipak, značio više od deljenja polutki?

– Ne znam, pravo da kažem, nisam učestvovao na sindikalnim sastancima. Nisam, iskreno, to osećao. Mislim, zvalo se to sindikat, a čemu je služilo… Prosto, bili smo deo nečega što bi se moglo nazvati formom. Pravog sindikalnog pokreta, kako da kažem, nije bilo. To je sve bilo pod partijskom paskom. To je u stvari bila jedna fasada. I ništa drugo. Kao ono, imamo sindikat, i on se kao bori za prava radnika.

Šta bi po vama bila ključna uloga sindikata?

– Pa, kao svugde u svetu. Ne mogu sad da pričam o nekoj njegovoj specifičnoj ulozi kod nas. Ali, zna se šta je sindikalna borba. Kod nas je to bilo paradoksalno – protiv koga je ovde sindikat trebalo da se bori? Protiv partije?! To je bilo nemoguće. Protiv vrhuške u preduzećima, koji su bili sve partijski likovi. Koje je partija tu namestila. Dakle, to je bila fasada. Mislim, zna se protiv koga se u kapitalizmu bori sindikat. Protiv vlasnika, je li, fabrike. Traže se bolji uslove za rad, bolja plata… Ovde toga nije bilo. Ja se ne sećam da je neki sindikat štrajkovao. Da je digao neku pobunu.

U to vreme se to zvalo “obustava rada”?

– Jeste (smeh). Ja se ne sećam da je takvo što bilo onda. Nije bilo moguće. Apsolutno! Znalo se tačno dokle može da se ide. Recimo, pošto sam stalno želeo da crtam neke poznate likove iz političke vrhuške – to nisam mogao. Nije mi se dalo. Crtao sam to (samo) u notesima. Skoro je Jugoslav Vlahović došao na ideju da se sakupe karikature o Titu. Pa je pitao i mene. Ja jesam napravio gomilu karikatura sa likovima, ali posle Titove smrti. Dok je bio živ, to sam crtao samo u notesima, kao što rekoh. Imao sam, dakle, neke takve karikature pa sam mu dao. Koje nikad nisu bile objavljene.

U ono vreme smelo se protiv svega, osim protiv Tita i partije?

– Sećam se, na primer, karikaturista koji su bili povlašćeni, mislim, afirmisani, kao što su bili Ivan Lučev, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, ili Sabahudin Hodžić… sećam se samo dve karikature na kojima su bili likovi iz političke vrhuške. Bio je veliki sneg u Beogradu, i donešena je uredba da svako mora da čisti ispred svoje kuće, kancelarije ili tako već… i onda je Lučev napravio karikaturu kako Moša Pijade (tada predsednik Skupštine) izlazi iz Skupštine ispred koje nije bio očišćen sneg, i milicioner mu naplaćuje kaznu. To je izašlo na naslovnoj strani Ježa. Eto, to je bio nivo do kog se moglo. A druga karikatura koje se sećam bila je ona Hodžićeva. On je napravio karikaturu – kad se Tito vratio posle jednog putešestvija sa brodom Galeb po Mediteranu. Posle tri meseca Tito se vraća a Jovanka ga čeka sa oklagijom i pita: “Gde si ti bio tri meseca?!” Karikatura je bila objavljena i, čak, poklonjena Titu kasnije, tokom velike izložbe Ježevih karikaturista, postavljene u zgradi Albanije. Da se pohvalim, na njoj sam imao čak dve karikature. Tito je došao da otvori izložbu i tada mu je poklonjena ta karikatura.

Jel u Ježu bilo malo manje stege nego u dnevnim i nedeljnim novinama, s obzirom da je bio specifičan – bavio se humorom, i pisanim i crtanim?

– Ne, ne, ne… Opet kažem, to su bili benigni štosovi. Bilo je i duhovitih, to su bili sjajni crtači, recimo Duško Jovanović, koji je crtao četkicom kao što sam i ja godinama crtao. 

Mi smo se, u stvari, bavili nekim ezopovskim humorom. Da nešto kažeš ispod žita, što se ne sme javno. A bilo je i to, da kažem, po malo slobodnije, početkom 1970-ih, u vreme maspoka u Hrvatskoj, tada je Jež “ratovao” sa zagrebačkim Vusom. Pa je, u jednom trenutku, Krnjetin, sa kojim je bilo dosta anegdota, prosto jedan literarni lik, kad nas je Vus napao smislio da na naslovnoj Ježa objavi veliku parolu: VUSrali smo se od straha! Hoću da kažem da je tada to bilo na neki način slobodnije. No, partija je vrlo brzo “stavila ruku” na taj problem i sve se vratilo na staro, ako ne i “tvrđe”. 

Nekoliko puta sam i ja pokušavao, kad sam prešao u Večernje novosti, da se bavim poznatim likovima. Tada je Branko Stošić bio urednik nekog dodatka (na rozikastom papiru) u Nedeljnim novostima. Ja sam na naslovnoj strani tog dodatka radio karikature nekih poznatih političara – onako, benigno. Nije bilo nikakve žaoke, niti neke jače ironije. U vreme kad su nadrljali Latinka Perović i ekipa, napravim karikaturu na temu nekih događaja u Sloveniji. France Popit je bio smenio nekih 20-ak direktora velikih preduzeća jer se partija uplašila da će privreda da preuzme primat. I ja napravim karikaturu za naslovnu stranu – on kao pije (bilo je poznato da voli malo da popije) viski iz čaše u kojoj se, onako, kocke leda i direktori batrgaju. Naslov iznad karikature bio je France Popi(t), i to jeste bila bomba. Mislim slovenački CK poslao je demarš srpskom CK, napravila se gužva, Branka Stošića izbace iz partije, mene suspenduju – tri meseca nisam ništa radio (smeh). Posle je to otišlo u zaborav, došli su neki drugi događaji, nove turbulencije. 

Znači, nisu Vas ni u SFRjotu tetošili?

– Tada sam radio i za Dugu, imao sam celu stranu u boji. Tada se pojavila ona priča o Kurtu Valdhajmu koji je bio na Kozari u SS uniformi tokom Drugog svetskog rata (pojavila se fotografija), a on je inače bio Titov intimus, generalni sekretar UN – austrijska štampa bila je puna karikatura i tekstova na tu temu. Ja nacrtam njegov portret a na ustima mu svastika od flastera. To je delovalo moćno na celoj strani Duge. I, onda je neki tadašnji cenzor zaustavio štampu, i 50 hiljada odštampanih primeraka Duge je uništeno. Tada se tiraž Duge, inače, kretao oko 200 hiljada primeraka. I naravno, štampana je nova tura bez te karikature. To su bila dva slučaja još za vreme Tita, kad sam pokušavao sa tim likovima. Tek kasnije, nakon Titove smrti, kad su se pojavili slobodni listovi – Demokratija, Borba, Danas… počeo sam da radim sa likovima, naročito u vreme kad Milošević počinje da “kontroliše naše sudbine”.

I, opet problemi?

– Na početku 1990-ih, bilo ih je prilično. Tada mi je zabranjena izložba, pa zatim jedno suđenje… Najveći problemi su jedno vreme dolazili sa srpsko-bosanske strane. Bilo je direktnih pretnji, telefonskih ili preko pisama. Lično sam, u periodu 1991/92, prekinuo mnoga prijateljstva koja nisam do danas obnovio i ne mislim da to činim. E, sad, situacija se potom preokrenula i sve je više ljudi počelo da me tapše po ramenu, a oni koji su me kudili prešli su na moju stranu. Hoću da kažem – više je onih koji me vole nego onih drugih.

Opredelili ste se za karikaturu bez reči?

– Ne odmah. Možda od početka 1990-ih. Pre toga sam radio i “potpisane” i karikature bez reči. I onda sam preseko, i to je to, do danas.

U čemu je razlika između ta dva pristupa?

– To je prosto šablon. Postoje, dakle, dve vrste karikatura, jedne imaju tekst (kao, kulovi razgovaraju, a pozadina ostaje ista, ili pozadina se menja a kulovi ostaju isti, ili pozadina ostaje ista a kulovi se menjaju) – znači, to je ono, dvojica razgovaraju, i to više nije karikatura. To je, kako da kažem, mali neki vic. Onda nije potrebno da se crta. Zašto bi crtali kako dvojica razgovaraju a vi ih “titlujete”. Još uvek ima karikaturista koji rade na taj način, a mi smo se sprdali – mislim mi koji smo nešto kao počeli da važimo za velike karikaturiste…

Kako se živi od karikature?

– Dobro sam živeo od karikature. Ni sada ne mogu da kažem da nije dobro, i dalje imam solidne prihode. Pošto sam, nekako, osvojio taj neki položaj i, prosto, bez mene se ne može (smeh).

Mozak vam radi “300 na sat”, a ruka je popustila. Kako se sada snalizite?

– Teško mi je. Prosto, ne mogu da stegnem pesnicu. Imam utisak kao da nosim rukavice na rukama, nemam osećaj dodira. Vrlo teško mogu da radim sa četkicom pa sam nabavio flomastere sa Kojima se takođe mučim. Glavna mi je pomoć – fotošop! U njemu se perfektno snalazim. Najbitnije – mogu da korigujem crtež. Radim veliki format, a onda ispravljam greške. Ali, ta linija je malo, kako da kažem, kruta, nema dušu, kao onda kad sam crtao četkicom. Mada, ljudi koji se ne razumeju u crtanje, ne primećuju te “greške”. Niko i ne primećuje da ja imam taj problem a on je veliki. Treba mi tri-četiri sata da jednu karikaturu dovedem u stanje “za štampu”. To je ranije trajalo mnogo kraće. Ali, borim se, šta drugo da radim?! Nigde ne idem, sedim kući… razmišljam i radim. I, nerviram se, kao i svi normalni ljudi.

Šta bi ste poželeli svojim fanovima i sebi za dolazeću 2022?

– Želja za Novu 2022. godinu: Da se ova moja bolest malo zaustavi, da bih mogao da radim i da budem svedok pada ove vlasti. A to, svakako, žele i moji fanovi.

Dragan Stošić, urednik u listu Danas