Zaposleni u Dečijem Kulturnom centru u Nišu dugo vremena vode borbu sa lokalnim vlastima koje su donele odluku da tu ustanovu spoje sa dečijim odmaralištem Divljana. Zbog čega je ta gradska odluka problematična, šta smeta radnicima DKC-a i koji su rezultati njihove borbe objašnjava nam Jovan Živković, član glavnog odbora sindikata Nezavisnost DKC-a.
KUMA: Već nekoliko godina traje vaša borba sa takvom odlukom vlasti, kada se prvi put pomenula ideja o spajanju Dečijeg kulturnog centra ii Divljane?
Ideja spajanja DKC-a sa Divljanom je krenula sad već pre tri godine, a zvanično smo dobili tu informaciju u decembru 2022. godine kada je skupštinskom odlukom zapravo doneta odluka o spajanju i formiranju nove ustanove, odnosno spajanju Dečijeg kulturnog centra i Divljane i formiranjem, tada po tom rešenju, ustanove obrazovanja. E sada, ne u smislu klasičnog obrazovanja, već je to bila šifra delatnosti posebnog vida obrazovanja. To je šifra delatnosti koju zakon kao takvu ne prepoznaje uopšte. To je nama bio veliki problem zato što bismo se mi kao ustanova kulture totalno ugasili i prešli u drugi sektor. Po tadašnjim šiframa ne bismo mogli da obavljamo delatnosti koje obavljamo sada.
KUMA: U kom smislu bi se vaša delatnost promenila pod tom novom šifrom koju su smislili? Šta više ne biste mogli da radite od svojih aktivnosti?
Pod tim šiframa mi ne bismo mogli po zakonu da obavljamo ni jednu delatnost kojom se sada bavimo. Velika je sreća što je prijava za osnivanje te ustanove u Privrednom sudu odbijena početkom ove godine i tu se okončala priča o formiranju te ustanove. Sada je već na snazi jedna nova gradska odluka gde oni žele da formiraju jednu novu ustanovu, ali ustanovu kulture. S tim što bi opet pripojili Divljanu nama. To je trenutna situacija. Mi ne znamo pozadinu cele te priče. Zbog čega pripajaju jednu ustanovu koja je apsolutno gubitaš gledajući prethodni period. Računi su im u blokadama non stop, imaju nekih jedanaest ili dvanaest radnika i uopšte nemaju šta da rade praktično. Oni nemaju svoj posao i od kuće primaju plate. Sama ta ustanova ne funkcioniše. Zašto bi oni to pripajali nama koji smo poslednjih sedam-osam godina bez jednog dana blokade, računi su nam pozitivni, sa pozitivnim bilansom poslujemo i ne znam uopšte pozadinu cele te priče.
KUMA: Da li hoćete da kažete, da sumnjate u to da postoji politička pozadina?
Pa verovatno. Naša sindikalna borba je bila baš jaka. Hvala Bogu, sindikat nam je dobar i jak pa smo se borili intenzivno od jeseni 2023. pa do dan danas. Ta borba traje, a sada već sve ide ispod žita zato što se približavaju izbori. Ali i dalje su tu pokušaji da se spajanje okonča.
KUMA: Da li je pritisak na vas bio veći sada pred izbore, da se sve završi i reši do samih izbora?
Pritisaka je bilo i to traje. S tim što sada već to nije ni zvanično, već su to telefonski razgovori i pokušaji da se pokrije dokumentacija koja nije regularno prošla. To su pokušaji da se sve ubrza i okonča pre izbora jer oni definitivno dokumentaciju za podnošenje za registraciju te ustanove u APR-u nemaju. Verovatno će i ovih dana bit pokušaja da dođe do toga, ali izborićemo se nadam se.
KUMA: Bilo je štrajkova. Kako su na njih reagovali građani, a kako gradska vlast?
Mi smo koristili pauzu na poslu i štrajkovali tih pola sata ispred Gradske kuće u Nišu. Gradonačelnica prvo nije želela da nas primi. Mi smo zahtevali sastanke, a ona je na njima odbijala bilo kakav kompromis, bilo kakav razgovor na temu našeg opstanka kao Kulturnog centra. To je nama zaista bilo čudno zato što svi dečiji kulturni centri u zemlji posluju kao ustanove kulture. To nam je davalo pravo da se još više borimo. Zašto bismo mi bili izopšteni iz Zakona o ustanovama kulture odnosno o dečijim kulturnim centrima koji su klasifikovani pod šifrom 9004 – rad umetničkih ustanova. Ako je problem u Zakonu, trebalo bi ga promeniti i sprovesti nad svim ustanovama podjednako. Zašto bismo mi bili posebni. To je očito bio neki interes lokalne vlasti. Intenzivno smo boravili na ulici dva meseca i ta odluka je pala. Sada je novi proces u toku. Postavili su neko odgovorno lice za tu neku novu ustanovu . To su novi momenti. Mi smo podneli tužbu Višem sudu jer su postavili odgovorno lice, odnosno v.d. direktora koji ne ispunjava kriterijume po Zakonu, a pre svega nema 5 godina radnog staža u kulturi što za direktora i v.d. direktora Zakon propisuje kao obavezu. Tako da smo podneli tužbu, tužba je aktivna. Postoje i prijave koje smo pustili Inspekciji rada u Nišu. Očekujemo da ćemo uspeti da zadržimo naš status.
KUMA: Šta se dešava sa sistematizacijom radnih mesta? Da li su i to odlučili da menjaju?
Vratiću se na prethodnu odluku. Da smo promenili sektor i prešli u obrazovanje to bi bio jako veliki problem, jer kategorizacija radnih mesta ne bi mogla da se izvrši. Radna mesta koja su sada zastupljena kod nas ne bi mogla da se uklope u sektor obrazovanja. Između ostalog, tu su i licence za rad. Ali sama zvanja ne bi mogla da se uklope jer Zakon ne trpi vađenje radnih mesta iz različitih kataloga, ona moraju da se uklapaju u jedan katalog. To bi bio jako veliki problem sa zaposlenima, jer mi nismo imali garanciju da ćemo ostati deo ove ustanove. Svima nam je to bilo sumnjivo. Postojala je priča da bismo mogli čak i da menjamo lokalitet, odnosno da bismo bili rastureni po različitim ustanovama što je po njihovoj priči i bilo logično.
KUMA: Šta kažu korisnici vaših usluga, roditelji koji dovode decu? Da li imate njihovu podršku?
Kako da ne, jer mi ni jednog trenutka nismo prekidali rad. Radili smo normalno. Oni su čak u jednom trenutku organizovali i potpisivanje peticije. Davali su nam podršku i na skupovima kada smo bili ispred Gradske kuće i u šetnjama gradom.
KUMA: Divljana je zapravo ugostiteljski objekat za smeštaj dece. Kako je uopšte došlo do ideje da se jedna obrazovno-ugostiteljska ustanova spoji sa Dečijim kulturnim centrom?
U prethodnom periodu, a kada to kažem mislim na decenije unazad, imali smo jedan period kada je bio pokušaj spajanja te dve ustanove. To je period od nekih devet godina kada su te dve ustanove bile spojene. Ali je i u tom periodu DKC imao šifre iz kulture. To je bio period najgoreg poslovanja te dve ustanove. Te dve ustanove su bukvalno bile pred zatvaranjem upravo iz tog razloga. To su dve ustanove koje su potuno različitih delatnosti. Divljana je škola u prirodi nekada bila i apsolutno ima šifre iz ugostiteljstva, prijema dece na duži boravak, medicinske nege, što Dečiji kulturni centar apsolutno nema u opisu svoje delatnosti i ni jedan kulturni centar u zemlji nema to. To je eventualno moglo uz neke podšifre gde bi se delom delatnosti bavio dečiji kulturni centar, ali ne dužim boravkom dece. Mi ne možemo biti predškolsko obrazovanje. Čak je i to bio pokušaj, da nas klasifikuju kao predškolsko obrazovanje. Mi to ni po jednom osnovu ne možemo biti, niti imamo prostor, niti imamo licence za rad, apsolutno ništa. Šta je pozadina, opet kažem, cele te priče i zašto se mešalo nešto što ne može da se meša, da se spoji nešto što nije spojivo, apsolutno ne znam.
KUMA: Rekli ste da ste više puta pokušali da kontaktirate gradonačelnicu. Da li ste od nje dobili bar neke odgovore?
Mi smo konstantno nailazili na zid, na prepreku. To je apsolutno odbijanje da prihvati našu priču, da proba da razume ono što joj govorimo. Ovde postoje kolege koje 30 godina rade, osetili su svaki mogući trenutak postojanja i rada ove ustanove. To su iskustva koja treba nekad čuti, ali ona je to apsolutno odbijala. Čak je u jednom momentu tu boravio i vrh sindikata Nezavisnost koji nam je dao podršku, tu su bili i Darko Šper i Dragica Mišljenović i još nekoliko kolega, bukvalno smo došli do Gradske kuće i ušli, ona je bila prisutna i znala je da su ljudi došli iz Novog Sada i Beograda i nije želela da ih primi. I pored toga što je tada rečeno da će biti tu celog dana i da nam treba samo 15-20 minuta vremena da nas čuje, ona je ipak odbila da primi te ljude. To je bio dokaz da ona ne želi da razgovara na tu temu.
KUMA: Da li se sve te odluke, osim na sistematizaciju radnih mesta, odnose i na lične dohotke zaposlenih u Dečijem kulturnom centru?
Kako da ne. Zakon o kulturi propisuje jedne koeficijente. Sada se vraćam na početak one priče kada sam vam pomenuo da šifra delatnosti iz obrazovanja, koja nosi naziv posebni vidovi obrazovanja koje zakon ne prepoznaje, samim tim su i koeficijenti u tom delu neodređeni. Zapravo su to koeficijenti koje vuku javne službe. To su znatno niži koeficijenti. Ja sada finansijski mogu okvirno da vam kažem da bi plata sa visokom stručnom spremom bila manja za desetak hiljada, možda čak i preko deset hiljada. To je direktan udarac na radnike i direktan udarac na uslove rada koje radnici u kulturi imaju, a odnose se i na socijalna davanja i na primanja, i na jubilarne nagrade, na sve ono što ljudi koji rade u kulturi zaslužuju po svom kolektivnom ugovoru koji imaju. Ako je problem u Zakonu i ako Zakon smeta, zna se kako se to radi, ali ne možete slomiti koplja na jednoj ustanovi kulture zato što vam se ne sviđa Zakon.
KUMA: Koliko zaposlenih ima vaša ustanova, a koliko Divljana?
Mi trenutno imamo 36 zaposlenih u Dečijem kulturnom centru, a što se tiče Divljane ja mislim da ih je 11 ili 12, s tim što su tu u prethodnom periodu primani ljudi bez saglasnosti Vlade zato što i dalje stoji zabrana zapošljavanja, tako da oni nisu imali tu saglasnost. Tu su se onda nizali problemi. Ljudi nisu mogli da primaju plate, pa su ih primali preko izvršitelja, a to je direktan udar na budžet Grada jer praktično za platu od 50-60 hiljada ili jedan minimalac, sa troškovima izvršitelja to ide čak i preko 100 hiljada. Po jednoj takvoj plati, grad je bio oštećen za 50-60 hiljada dinara.
KUMA: Videla sam i da im je račun bio blokiran u poslednjih 5 godina više od 1100 dana. Tako je. Oni su u čitavoj toj ideji spajanja doneli odluku da izmire sva ta dugovanja i prebacili tih 11 ili 12 stalno zaposlenih radnika na budžet grada. To je bila kao potvrda da će oni imati svoja sredstva, odnosno svoj budžet. Međutim, to nama nije nikakva garancija, nikakav dokaz. Prosto ta ustanova nema nikakve prihode. Mi prihodujemo, u poslednjih osam godina mi nemamo ni jedan dan blokade, uvek pozitivno završimo godinu, uvek imamo po million dva na računu od kojih žive naše manifestacije. Mi poslujemo, da tako kažem. Deluje kao da je ideja spajanja Divljane i DKC-a rešavanje problema Divljane na papiru, a šta će biti kasnije to niko ne zna, pa ni mi. Borba i dalje traje. Mi se nadamo da će se konačno odustati od te ideje spajanja i da ćemo nastaviti da poslujemo kao Dečiji kulturni centar, kao zasebna ustanova, a sada šta je ideja gradskih vlasti i lokalne samouprave mi to ne možemo da znamo. Mi samo tražimo da sve bude po Zakonu.
