„Odumiranje“ medicine rada delimično je usporeno poslednjih godina ali to nimalo nije pomoglo u tretmanu – dijagnozi, evidentiranju i lečenju – profesionalnih oboljenja, koja su, savim netačno, evidentiraju kao ređe i od najređih bolesti
U Srbiji se praktično dijagnoze profesionalnih oboljenja godišnje mogu izbrojati na prste dve ruke, iako je realno očekivano da njihov broj bude više stotina, do hiljadu godišnje. Profesionalno oboleli radnici svoja prava ne mogu da ostvare ni nakon usvajanja novog Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, iako je Međunarodna organizacija rada upravo zdravlje i bezbednost na radnom mestu proglasila fundamentalnim radničkim pravom. Ni epidemija kovida 19 nije mnogo “potresla“ nadležne da pitanju oboljevanja na radu posveti preko potrebnu pažnju, tako da ni danas u Srbiji nije mnogo jasnije ko je, za šta i kako nadležan u toj oblasti.
Pravila za izbegavanje
Dr Petar Bulat, profesor medicine rada na Medicinskom fakultetu u Beogradu i stručnjak Republičkog instituta za medicinu rada kaže da apsurd jeste u tome što najveći deo propisa koji regulišu medicinu rada i dalje potiče iz Ministarstva rada, a koje nema nikakve ingerencije nad tom granom zdravstvenog sistema.
„Osnovni problem jeste taj što imamo veoma uopšten pravilnik o utvrđivanju profesionalnih bolesti koji samo navodi spisak dijagnoza i kriterijume. Nemamo rešenu proceduru utvrđivanja, niti piše ko utvrđuje profesionalna oboljenja. Da li je to specijalista medicine rada, izabrani lekar ili neki specijalista po oblastima bolesti, to se nigde ne navodi“, ističe prof. Bulat u razgovoru za portal Nezavisnost.
Dodaje da se zbog toga postavlja pitanje zašto uopšte školujemo ljude u medicini rada, iako je danas situacija u toj oblasti ipak mnogo bolja nego pre nekoliko godina.
„Sada je više ovih specijalizanata, jer ih je Ministarstvo zdravlja stavilo na listu deficitarnih, traži ih sve više i privatni sektor u zdravstvu, a konačno su i državni domovi zdravlja zainteresovani za medicinu rada. Ali, šta sve to vredi kad nema uređene procedure za ono čemu bi oni najviše doprineli – utvrđivanju, lečenju, a posledično i obeštećenju radnika sa profesionalnim oboljenjima“, ukazuje naš sagovornik.
Profesor Bulat podseća da je uvreženo mišljenje da je sve u oblasti profesionalih bolesti u nadležnosti Instituta za medicinu rada Srbije i nekoliko zavoda za medicinu rada pri univerzitetskim centrima.
„Nažalost, to nigde ne piše. Nije definisano ni ko je nadležan za žalbe na odluke o postojanju ili nepostojanju profesionalnog oboljenja. Drugim rečima, ne postoji Ustavom zagarantovana dvostepenost, pa time ni bilo kakva pravna sigurnost za ljude koji bi trebalo da dobiju takav status“, napominje dr Bulat.
Problem bez statistike
Pošto se već godinama profesionalna oboljenja ne utvrđuju kao takva, valja podsetiti da su to bolesti koje nastaju kao posledica izloženosti štetnim materijama, ili neadakvatnim postupcima i okruženju na radnom mestu. Takva oboljenja mogu biti uzrokovana fizičkim, hemijskim ili biološkim agensima, a manifestuju se kroz različite poremećaje fizičkog, mentalnog ili socijalnog ponašanja. Izloženost može biti fizička (buka, vibracije, zračenje), hemijska (toksične supstance) ili biološka (infekcije).
Profesionalne bolesti mogu dovesti do privremene ili trajne invalidnosti i gubitka radne sposobnosti, što je glavni problem i prvo pitanje u Srbiji, u smislu da li radnici ovde uopšte imaju adekvatnu prevenciju, zaštitu i zdravstveno-socijalno osiguranje i obeštećenje, ukoliko poslodavci i nadležne institucije nisu postupali adekvatno zakonu i međunarodnim konvencijama.
Profesionalne bolesti u Srbiji, u smislu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jesu određene bolesti nastale u toku osiguranja, prouzrokovane dužim neposrednim uticajem procesa i uslova rada na radnim mestima, odnosno poslovima koje je osiguranik obavljao. Nadoknada za odsustvo sa posla (bolovanje) zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja plaća se u visini prosečne zarade iz poslednjih 12 meseci.
Fatalne posledice loših uslova rada
U evropskim okvirima najčešće profesionalnih bolesti su silikoza (bolest pluća uzrokovana udisanjem silikatne prašine) i bolesti disajnih puteva (hronični bronhitis, emfizem i astma). Poslednjih godina sve više je bolesti kardiovaskularnog sistema, a odavno se u visokom procentu evidentiraju bolesti lokomotornog sistema kao što su lumbalni sindrom i osteoartroza. Bolesti savremenog doba su i bihevioralni poremećaji: anksioznost, sindrom sagorevanja na poslu i stres, koji posledično utiču na razvoj drugih oboljenja i poremećaja.
Pošto u Srbiji i ne postoji osnova za pravu statistiku profesionalnih bolesti, zanimljivo je navesti podatke iz Nemačke, visoko industrijalizovane članice EU.
Prema podacima Državne institucije socijalnog osigiranja od nezgoda (DGUV) za 2023. godinu, u Nemačkoj je registrovano čak 72.630 slučajeva profesionalnih bolesti. Najčešći uzroci smrtnih ishoda su posledica izlaganja neorganskim prašinama, posebno azbestu. „Profesionalna“ astma izazvana različitim alergenima poput brašna, isocijanata, prašine drveta, lateksa, itd., svrstana je u vodeća oboljenja, a veoma su česti i slučajevi muskulo-rotatornih povreda (ramena, kolena).
U nama susednoj Hrvatskoj, pored sličnosti sa stanjem u Nemačkoj, zabeležena je sve češća pojava profioboljenja upravo kod onih koji treba da ih otkrivaju – kod zdravstvenih radnika – i to lokomotornih, otropedskih i neuroloških bolesti. Na prvom mestu su infektivne bolesti, posebno izražene od 2021. godine (u Hrvatskoj je kovid 19 priznat kao profesionalno oboljenje), dok opada broj oboljenja uzrokovanih azbestom (asbestoza, mezoteliom). Na drugom mestu su sindromi prenaprezanja, nastali u poslovima koji zahtevaju ponavljane radnje, kao u prerađivačkoj industriji. Na trećem mestu su sindromi uzrokovani vibracijama koje se prenose na ruke i šake, a najčešće su posledica rada u šumarstvu i poljoprivredi.
Skriveni maligniteti
Da li je stanje u Srbiji slično pomenutom ne možemo znati, jer je ovde veoma dugo postojao spisak 56 bolesti koje su priznate kао profesionalne. Iako je 2019. godine ta lista proširena na 64 oboljenja, mnogo je toga ostalo neregulisano u njihovom prepoznavanju i evidentiranju.
Neke novije procene iz sistema zdravstva su da kod nas i dalje prednjače neke bolesti koje su u razvijenim zemljama drastično smanjene. U nedostatku pouzdane statistike navedimo da je i veštačka inteligencija na to pitanje odgovorila veoma uopšteno: „Najčešće profesionalne bolesti u Srbiji su povezane sa respiratornim sistemom i uglavnom su uzrokovane udisanjem štetnih materija na radnom mestu. Među njima se ističu silikoza pluća, siliko-tuberkuloza, azbestoza pluća, pneumokonioza rudara ugljenokopa i druge pneumokonioze uzrokovane raznim vrstama prašine. Takođe, česte su i astma, hronični opstruktivni bronhitis i druge bolesti disajnih puteva.“
Da AI generalno ne greši, mišljenja je dr Petar Bulat koji objašnjava crnu realnost: u tim bolestima prednjače maligniteti, odnosno kancer pluća koji nastaje zbog štetnih agenasa na radnom mestu.
„Po mom mišljenju, danas su najčešća profesionalna oboljenja maligna. Prema međunarodnim statistikama osam odsto svih malignih oboljenja pluća kod muškaraca je profesionalne etiologije. U slučaju Srbije to bi bilo najmanje osam odsto od 4.600 ljudi, odnosno oko 370 profesionalnih malignih oboljenja pluća godišnje“.
Strah od poslodavca
Prava radnika kojima se utvrde profesionalna oboljenja više spadaju u korpus prava u sferi uslova za rad. Kako je za naš portal objasnila Slađana Kiković, šefica pravne službe UGS „Nezavisnost“, Zakonom o bezbednosti zdravlju na radu propisano je da se uradi procena rizika za radno mesto i da li i kako radnici koriste propisana zaštitna sredstva. Međutim, i kada poslodavci i radnici sve rade po propisima, dogode se povrede na radu ili nastanu profesionalna oboljenja. A kada su pomenute procene bezbednosnih rizika i zaštita neadekvatni povećava se rizik za povrede ili oboljevanje.
„Kada bi se poštovale procedure prilikom procena i dijagnoza profesionalnih bolesti, nikakav problem ne bi bio da se radnicima utvrdi takva bolest. Međutim, kod nas se država i poslodavci štite od toga raznim delovanjem i nedelovanjem. Jedno i od njih je neuređenost čitave oblasti vezane za profesionalne bolesti, a postoji čitav niz već ustaljenih poteza kojim se radnici drže u strahu da bilo šta pokrenu“, ukazuje Kiković.
Primera radi, kada zaposleni dobije rešenje na osnovu tužbe za umanjenu radnu sposobnost, pa poslodavac treba da mu omogući adekvatno radno mesto, sledi odgovor da on nema takvo radno mesto i radnika proglasi za tehnološki višak. Takvim i sličnim postupcima radnici koji čak i znaju da bi mogli da dobiju dijagnozu profioboljenja drže se u strahu da to i ne pokušavaju, jer će izgubiti posao, objašnjava naša sagovornica. Dodaje da pored straha postoji i neznanje i finansijska nesposobnost zaposlenih da se upuste u sudski proces sa takvim poslodavcima.
„Zaposleni i u radnom odnosu i mimo radnog odnosa, ako je npr dobio otkaz po pomenutoj ’šemi’ može da tuži poslodavca za materijalnu i nematerijalnu štetu, ali to sve puno košta (samo za jedno ročište 20.000 dinara). Pored toga, u sudskoj praksi su takva obeštećenja relativno niska. Nekada su osiguravajuća društva imala skale za povrede i bolesti nastale na radu i zbog rada sa mnogo višim iznosima. Tada su se sume i određivale na osnovu sudske prakse, pa su na dve-tri godine izrađivane skale na osnovu kojih su se dobijale solidne odštete“, navodi Slađana Kiković.
Naša sagovrnica dodaje da su u UGS Nezavisnost zbog svega pomenutog savetovali radnike da prvo završe sa lečenjem i oporavkom pa tek onda krenu u sudski postupak koji je skup, veoma dug, sa niskim novčanim nadoknadama.
Kada je reč o samom utvrđivanju profesionalnih bolesti Kiković smatra da je medicinska struka vrlo restriktivna za pozitivna rešenja, jer je godinama evidentan politički i ekonomski pritisak na nju da ne čini. Radnici ako i uđu u proceduru preko RFZO, ne idu u medicinu rada, nego kod izabranih lekara, komisije po specijalnostima i zadovolje se kako-tako plaćenim bolovanjima ili rešenjima o invalidnosti.
Naša sagovrnica smatra da bi trebalo doneti novi zakon o osiguranju prilikom povreda i bolesti na radu, koji bi podrazumevao formiranje državnog fonda za obeštećenja i propisivanje pomenutih skala sa pristojnim sumama novca koji bi dobijali oštećeni radnici.
Sa tim predlogom saglasan je profesor Petar Bulat, navodeći da kao uzor može poslužiti takav zakon i fond u Austriji.
„U svakom slučaju, trebalo bi propisima koji regulišu rad RFZO regulisati ko snosi troškove dijagnostike profesionalnih oboljenja. Aktuelni propisi to ne preciziraju. Zatim, potrebno je pravilnikom definisati proceduru utvrđivanja profesionalnog oboljenja. Ko dijagnostikuje profesionalno oboljenje, ko potvrđuje da je to oboljenje profesionalno, ko vodi registar profesionalnih bolesti itd“, ukazuje dr Bulat.
Na pitanje zašto to dosad nije urađeno, naš sagovornik ima jednostavan, ali po radnike poguban odgovor: medicina rada nije bila među prioritetima nijedne vlade još od vremena tranzicije (prelaska na kapitalizam).
Branislav Božić
