Divlje vreme koje živimo rodilo je svoje najotrovnije plodove. Kako drugačije nazvati epidemiju đačko/roditeljskog nasilja nad nastavničkim osobljem osnovnih i srednjih škola u Srbiji ovog proleća?
U istom danu juna 2024. u novobeogradskoj školi „Jovan Dučić“ majka učenika petog razreda, nezadovoljna ocenom iz biologije koju je njen mezimac zaslužio tokom školske godine, oborila je nastavnicu na pod, gazila je, šutirala, ponavljajući pritom, kao ratnički zavet, reči „Znaš li ti ko sam ja?!“ kao i pretnju „Pobiću ti porodicu“. Kasnije će, policiji, poveriti da je završila „kurs iz borilačkih veština“.
Istog dana u Osnovnoj školi „Sveti Sava“ na Vračaru otac i majka dočekali su autobus koji je njihovu ćerku i njene drugove i drugarice dovezao sa nastave na Kopaoniku. Ali nisu potrčali jedni drugima u susret; roditelji su potrčali prema učiteljici koju su oborili na asfalt, otac ju je pljuvao, a majka šutirala, a deca su sve to gledala. Policija koja je došla uputila je učiteljicu da podnese krivičnu prijavu protiv roditelja koji su je napali (sic!).
Nasilnički krug pakla ovim se pričama zatvorio: imali smo, pre godinu i po, učeničko izmicanje stolice nastavnici u Trsteniku, snimanje, cerekanje i stavljanje na jutjub tog snimka, u prošlom mesecu smo imali u Bačkoj Palanci prebijanje profesora pred penzijom od strane bivšeg učenika, šesnaestogodišnjaka, koji je upao na čas da potraži svoju osvetu. A onda su se roditelji osetili p(r)ozvanima i stupili na nasilničku scenu obrazovnog sistema Srbije da toj ogavnoj slici daju svoj doprinos.
Naše pleme izginuti neće
Deca devedesetih, postavši roditelji, za svoju su pedagošku zastavu uzeli kabadahijski imperativ jačega: svoja se „pravda“ ima isterati na svaki način, i nad svakim ko nam stane na put. Tako se epoha za koju smo mislili da smo je ostavili za nama
vraća, i skače nam za vrat, opominjući da onaj koji pusti virus nasilja iz boce ne može očekivati ljubičice, nego samo nasilje i još više nasilja.
Divljanje roditelja koji na očigled svoje dece i ostalih nastavnika skaču na profesore je recidiv ukorenjene strasti za zatiranjem „neprijatelja“, strasti koja je pomenutih devedesetih buknula kao gejzir iz zaboravljenog revira atavizma na Balkanu.
Moje pleme mora nadjačati tvoje pleme, u toj borbi za vodu, za pašnjak, za vazduh. Moje dete mora biti najbolje, za mene je uvreda ako ti mom detetu daješ nisku ocenu. Ne tiče me se to što dete nije ništa naučilo; ono mora imati ocenu koju sam ja kao njegov roditelj projektovao u svom biznis planu porodičnog novostvorenog nasleđa. Svi koji se ispreče tom planu moji su neprijatelji, strani plaćenici i narodni izdajnici.
Tako nekako glasi narativ koji se krije iza ovih divljačkih ekscesa odraslih i „ozbiljnih“ ljudi koji su na sebe preuzeli odgovornost najvišeg reda, da stvaraju potomstvo koje potom valja odgajati i od njega napraviti ljude. Jer kakvi to ljudi mogu nastati od malih bića koja gledaju podivljalu majku koja visokim štiklama gazi po glavi njihovu nastavnicu, na podu škole koja nekada beše hram znanja?
Predsednik se tuče na stadionu
Vreme huliganstva duboko se ukorenilo u DNK brdovitog Balkana. U državi u kojoj su „navijači“ važna kategorija ljudi, normalno je da svi postanemo navijači nekog svog imaginarnog porodičnog tima koji mora satreti neprijatelje iz suprotnog tima koji nanose štetu našem porodičnom interesu. To shvatanje o izopačenoj svetosti porodice pretvara ovo društvo u džunglu odmetnutih zverskih pojedinaca koji više ne biraju sredstva za svoj opstanak.
Ovo, dakle, više nije anomija; ovo je novostrukturirani sistem vrednosti u kome se ima poštovati jača pesnica i jača glad za moći i ugledom među konkurentskim, neprijateljskim porodicama nastanjenim u krošanjma okolnog drveća jedne te iste šume. Policija više nema razloga ni da se meša; policija, naime, upućuje pretučenu učiteljicu da podnese krivičnu prijavu protiv divljih roditelja, policije se to više ne tiče. Novostrukturirani sistem funkcioniše sam od sebe. I ne zakazuje.
Ćerke odsad više neće ići na balet i časove klavira; ići će na obuku iz borilačkih veština, puštaće nokte koje će manikirati u kopljast oblik i mazati ih fosforescentnim bojama da se krv neprijatelja bolje vidi u mraku. Sinovi će ići na časove navijačkog skandiranja i stadionskih tuča, obasjani mističnim svetlima zapaljenih baklji.
Jer ovo je zemlja jakih, i odanih „porodičnim vrednostima“. Takav je trenutni trend u Srbiji, u kojoj viđeni advokat, branilac velikog uzgojitelja marihuane i bivše policajske matrone optužene za trgovinu uticajem, pripoveda priču o predsednikovim stadionskim tučama na kojima je predsednik, rame uz rame sa svojim bratom, udarao i bivao udaran. Citat je toliko slikovit da vredi da bude prenesen u celosti. Dakle, sledi storija o upoznavanju advokata Vladimira Đukanovića sa budućim predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, rečima samog Đukanovića:
„Ne verujem da se on toga seća. Bila je strašna tuča na Zvezdinom severu. On i njegov brat žestoko su se tukli sa jednom grupom navijača. Bio sam član stranke tada. Pravo da ti kažem bilo je neverovatno kako su se oni držali. Masa je na njih nagrnula, on sa društvom i bratom, ne da su se držali nego su im čak posle i ti navijači sa kojima su se tukli prišli i rekli ovo nikada nismo doživeli, svaka čast! Prišao sam mu i pokazao člansku kartu stranke. Njemu je bilo drago. Nije znao ko mu prilazi, kasnije sam mu ispričao tu priču“.
Bizon sam, tim se dičim
Poruka ove priče, za čije je puštanje u javnost advokat nema sumnje ovlašćen u predsednikovom kabinetu, gde je priču prvi put i čuo i nabubao napamet, je jasna: kad porastete i završite te tričarije od škola, kad postanete odrasli, i što je najvažnije budete članovi Stranke, jedino po čemu će vas pamtiti biće to kako ste se slavno pesničili po stadionima koji su u međuvremenu srušeni da bi na njihovom mestu bili izgrađeni veći, i lepši stadioni, sa većim odajama za gladijatore.
(Pritom nisu važne očigledne nelogičnosti u priči, gde veseli narator kaže kako u trenutku tuče već ima člansku kartu Stranke, napredne, naravno, osnovane 2008. godine, ne uviđajući da je budući predsednik u tom času zamenik predsednika te stranke pa da nema neke logike u tome da se on tada još maklja sa neprijateljskim navijačima. U sledećem pasusu ovog slavnog intervjua, koji ovde nije citiran, narator će reći i to kako on predsednika poznaje već 25 godina, iako se u prethodnom pasusu ispovedio kako ga u trenutku tučnjave predsednik ni ne poznaje, on mora da mu, na stadionu, među znojavim navijačima, pokazuje člansku kartu?!)
U zemlji u kojoj vladajuća elita ima makar gram mozga, ovakav pitoreskni detalj iz predsednikove biografije (kad bi bio tačan) čuvao bi se u sefu Centralne banke, a svako ko zna za taj detalj bio bi zaklet pred Vrhovnim sudom da nikada nikome ni pod kojim uslovima tu priču ne sme da iznese, da ne sme ni da je sanja u svojim vlažnim advokatskim snovima. I sad, kada se u Srbiji takva priča prenosi na gorepriloženi način, kada je predsednik nije demantovao, kada u tom istom intervjuu sam advokat kaže da baš voli svoj nadimak „Bizon“ i da mu je to „omiljen nadimak“, kao ono nekad kad se pevalo „Partizan sam, tim se dičim“… onda uopšte ne treba da se čudimo kad deca, zajedno sa roditeljima, podivljaju i krenu u osvetu prema društvu kojem pripadaju.
I tako se krugovi pakla prirodno nadovezuju jedan na drugi. Ostavite svaku nadu, vi koji ulazite u prosvetni sistem Srbije! Ovde više nema Crnjanskog, Andrića, niti Dučića, a niti Rastka Nemanjića iliti Svetog Save, nema Mocarta, Puškina, Van Goga; ovo je krvavi gulag raspojasanog nasilja, arena divljih i pokora krotkih. Idite sada na raspust, čekaju vas obećane plaže Mediterana, Kariba, Maldiva… Spalite prethodno sve knjige. Kada se vratite, u novoj školskoj godini, naoštrite zube, i nokte. Trebaće vam, jako će vam trebati.
Piše: Bojan Bosiljčić
