Novembar 2024. godine, mnogim građanima Srbije izvesno je doneo sećanja iz reda onih koje nazivamo „sećanjima za ceo život“: kolektivnu traumu zbog tragedije nakon pada nadstrešnice na zgradi Železničke stanice u Novom Sadu sa krvavim i jezivim epilogom, odsustvo ravnodušnosti na stvarnost koju živimo (čak i onima koji su prirodno skloni raznim oblicima eskapizma), učešće svih starosnih grupa u masovnim protestima i protestnim akcijama, sklonost ka neodustajanju i neku novu snagu i odlučnost, ali i lekciju o efektima i dometima dobro osmišljene građanske neposlušnosti, zasnovane na pravičnosti. Gotovo da u poslednjih dvanaest godina nije bilo jasnije da nikada nijednu državu nije činila, ne čini i neće činiti njena vlast, nego uvek njeni građani sa svim njihovim izborima, iskušenjima i posledicama koje ona donose.
Na ovakvo shvatanje vlasti kao servisa građana, ni ovog ni ovakvog novembra, vlast u Srbiji po svoj prilici neće pristati. Naprotiv, ovih smo dana opet gledali scene nasilja na ulicama gradova nad mladima i studentima, nad ženama u parlamentu, nad starcima… I koliko god se trudili da osvojimo poziciju objektivnog pogleda, ovi prizori i ove scene nam ne dozvoljavaju da istovremeno ostanemo i ravodušni i čestiti. Nažalost, slike s kojima smo kao građani suočeni i suočavani pokazuju koliko se aparat vlasti udaljio i udaljava od volje svojih građana, koliko insistira na autokratskom modelu vladavine beskrajno upućujući istu gnevnu poruku – „mi smo država!“.
Policija u službi vlasti
I pored opskurnih privođenja i pored činjenice da su neki studenti još uvek u pritvoru, i pored raznovrsnih oblika zastrašivanja koji se svakodnevno menjaju u formi i intenzitetu, sve ono što se događa ovog novembra zapravo već jeste tačka preokreta, jedna od onih posle koje, ovako ili onako, više ništa neće moći da bude isto. Ako bi to bilo ispričano u slikama za neki budući album sećanja, onda bi to bile desetine hiljada građana na protestu u Novom Sadu, onda bi to bile „crvene šake“ za Novi Sad, ali i za celu Srbiju, onda bi to bilo mnogo crvenih šaka ostavljenih svuda po Srbiji s jasnom porukom – „Korupcija ubija“…
Prema proceni Arhiva javnih skupova, „Zastani, Srbijo“ verovatno je najveća simultana protestna akcija u Srbiji do sada. Naime, u petak 22. novembra, diljem Srbije održana je protestno-komemorativna akcija „Zastani, Srbijo“, u formi petnaestominutnog ćutanja i blokade saobraćaja u znak sećanja na žrtve. Arhiv javnih skupova poseduje snimljeni materijal iz 49 gradova i naselja u kojima je održana ova akcija. A održana je u Apatinu, Aranđelovcu, Arilju, Baču, Bečeju, Beogradu, Bogatiću, Čačku, Dimitrovgradu, Đurđevu, Gornjem Milanovcu, Ivanjici, Jagodini, Kikindi, Kisaču, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu, Kuli, Lazarevcu, Leskovcu, Loznici, Majdanpeku, Malom Zvorniku, Mladenovcu, Nišu, Novom Sadu, Pančevu, Požarevcu, Požegi, Priboju, Prokuplju, Rumi, Šapcu, Smederevu, Somboru, Srbobranu, Sremskoj Mitrovici, Sremskim Karlovcima, Staroj Pazovi, Subotici, Trsteniku, Užicu, Valjevu, Vladimircima, Vranju, Vrbasu, Vršcu i Zaječaru.
Prema Aleksandru Gubašu, direktoru Arhiva javnih skupova, „ova akcija je pokazala da njen organizator ima kapacitet da, čak i po najnepovoljnijim vremenskim uslovima (niske temperature i pljusak sa susnežicom), širom Srbije istovremeno mobiliše oko šest hiljada ljudi, koji su pokrili, najmanje 60 punktova, s prosečnim brojem učesnika od oko 100 po punktu (…) Prema broju učesnika veći je bio protest protiv Rio Tinta, 4. decembra 2021. godine, kada je samo u Beogradu bilo blizu 15.000 učesnika, ali tada akcijom nije bilo pokriveno toliko punktova po Srbiji“. Prema podacima Arhiva javnih skupova, koje prenosi Mašina, na 29 punktova je organizovan blokada saobraćaja, na 27 punktova organizovano je samo komemorativno ćutanje na javnom mestu, dok za četiri punkta nije jasno da li je akcija uključivala i blokadu saobraćaja.
Jedna od poruka koja ovih dana kruži mrežama glasi – „Sve treba da stane, jer ionako ništa ne funkcioniše“. U međuvremenu, nastavila su se i privođenja i protesti, a tokom akcije „Bulevar krvavih ruku“, održane 24. novembra u Novom Sadu, okupilo se oko 1300 učesnika. Građani koji su protestvovali su se, nakon kraćeg zadržavanja i farbanja raskrsnice kod Železničke stanice, kretali ka mostu Slobode, zastajkivali na svim raskrsnicama, prosipali crvenu farbu, crtali krvave dlanove i nosili parole na kojima je, između ostalog, pisalo – „Svi smo mi pod nadstrešnicom“, „Skupa gradnja nije i bezbedna“, „Apsolutna vlast – apsolutna odgovornost“.
Poslednjih dana novembra, gledali smo tuču u Skupštini Srbije, pljuvanje poslanika i fizički obračun s narodnim poslanicama, gledali smo kako su jake policijske snage jedne noći rasterale aktiviste sa starog Savskog mosta, gledali smo kako je Gradska čistoća u Beogradu oprala rad – „Crni flor“, koji je temperom na pločniku Trga Republike u Beogradu oslikao arhitekta i street-art umetnik Andrej Josifovski Pijanista u dimenzijama nadstrešnice na ulazu u Železničku stanicu u Novom Sadu. Rad koji sada postoji samo u sećanjima prolaznika i na fotografijama zove se „Flor Republike“ i oslikan je u dimenzijama 4800/480 cm.
Crvene šake za Novi Sad upravo su ovih dana osvanule ispred Ajfelovog tornja u Parizu, ali i nedaleko od rezidencije srpske ambasadorke. Ovog je novembra blokiran i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, a za 29. novembar je najavljena i 12-točasovna blokada zgrade Rektorata, uz poruku studenata Univerziteta u Beogradu – „Dosta smo ćutali, Sada je vreme da izađemo zajedno i pokažemo da nećemo da dozvolimo da nas bilo ko tuče – ni policija ni njihovi batinaši. Takođe ćemo im poručiti da para za visoko obrazovanje ima, ali da ih oni koriste za svoje sebične interese. Nećemo da dozvolimo da nas tuku na ulici, nećemo da dozvolimo da nam zgrade padaju na glavu zbog njihove korupcije, nećemo da dozvolimo da nam unište obrazovanje“.
I možda su upravo ove studentske poruke i ovi multiplicirani crveni dlanovi širom Srbije baš kao i poruka „Zastani, Srbijo!“ nešto poput rezimea ne samo jednog tragičnog događaja, nego i tragične zaustavljenosti jedne zemlje u hodu ka slobodi, istini, pravdi, smislu i egzistenicijalnoj nadi.
