44% žena u Srbiji odriče se svog nasledstva u korist muških članova porodice. Samo 25% nekretnina u Srbiji je u vlasništvu žena, ali to ne znači da je svaka četvrta žena u Srbiji vlasnica nekretnine, nego da manji broj njih ima u vlasništvu svaku četvrtu nekretninu. Na selu je situacija još gora, samo 16% imovine je, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, u vlasništvu žena. Iako već 70 godina postoji zakon koji ne poznaje pol, i koji štiti prava žena u oblasti nasleđivanja, i danas je običaj i praksa da se one tog prava odriču.
Do ovih zastrašujućih i upozoravajućih podataka došle su aktivistkinje iz Ženskog udruženja kolubarskog okruga (ŽUKO), okupljene u kampanji “Koliki je moj deo?”. Da je tema nedovoljno poznata, bez obzira na sporadično spominjanje u medijima, ali izuzetno važna i aktuelna potvrđuje činjenica da je rasprava o tome šta, kako i koliko žene mogu da naslede izašla iz Kolubarskog okruga i na terenu pokrila opštine u Vojvodini i na jugu Srbije.
Pogrešna je pretpostavka, da žene danas imaju visoku svest i znanje o svim svojim pravima, kao i da se u potpunosti koriste svojim pravima, kaže advokatica Ivana Mrđa, i dodaje da su urbane sredine oduvek nosile bolju obaveštenost o pravima, dok ruralne sredine dosta zaostaju po tom pitanju:
“Ono što jeste prisutno u svim ovim sredinama je dominantna uloga običaja koji u većini slučajeva sputavaju žene u korišćenju svojih prava. Ako zagrebemo po površini naših geneza, več kod roditelja ili baka i deka susrešćemo se sa nekim vidom diskriminacije žena po pitanju sticanja imovine ili zaštite od nasilja u porodici, ili drugog vida i oblika povrede ličnih i građanskih prava. Ja lično u porodici imam primer da je moja baka poklonila veliki porodični stan ujaku, maminom bratu, njoj iza leđa. Godinama kasnije, maltene u ostavini, taj podatak je isplivao na videlo, a znam da je majku izuzetno povredio taj postupak. Zajedno su odrastali u tom stanu, isto se brinuli o roditeljima, ali je on kao muško bio privilegovan da dobije veći deo u nasleđe. Ona je još i srećna što nije isključena u potpunosti iz nasledstva. Radi se o građanskoj porodici gde su i baka i deka bili visoko obrazovani, a ipak zadržao se taj arhaični običaj isključenja ženskog srodnika u nekom obimu iz nasledstva. Po ovom plastičnom primeru se može uočiti da čak i kada su dobro upoznate i obaveštene o svojim pravima, najčešće će ih običaji dovesti ili u situaciju da budu diskriminisane ili u situaciju da se ne bore za zaštitu svojih prava”.
I Jelena Ružić iz ŽUKO, za KUMU kaže da rodne obrasce ponašanja sa kojima smo odrastali i koje posmatramo oko sebe nosimo sa sobom bez obzira na mesto stanovanja i stepen obrazovanja: “Mi smo tokom kampanje dobili poruku koja je počinjala: ‘Ja sam profesorka doktorka (ime i prezime) i pišem vam da vam skrenem pažnju da se ovakve situacije ne dešavaju samo u selima i samo neobrazovanim ženama. Ja ceo svoj život radim, stvaram, učim da bih dokazala da sam podjednako dobra kao moj brat, ali mi nije uspelo’.“
Prema Jeleninim rečima, žene koje se javljaju Udruženju, često kažu da su oduvek znale da nisu dovoljno dobre jer nisu rođene kao očekivani sinovi:
“Jedna od njih kaže da je odrastala sa saznanjem da je njena baba, kad se ona rodila kao drugo žensko dete u porodici, rekla ‘Na mrzanu će nam kuća ostati’. Mi smo u kancelariji guglale šta znači mrzan, kad smo dobile poruku od te žene i mrzan znači nevoljena/neželjena osoba. Zamislite kako je kao dete rasti sa saznanjem da ste mrzan. Druge žene kažu da u njihovim porodicama nije uopšte bilo prostora da pomisle da će one nešto naslediti jer se o tome jasno govorilo i one oduvek znaju da će sve pripasti bratu. Sa druge strane, dosta žena koje su nam se javljale su odrastale u porodicama u kojima su tretirane podjednako kao brat i tek sada kad se od njih očekuje da se odreknu nasledstva ni one same nisu svesne šta se dešava. Znate, ceo život vas uče da se sve podjednako deli između dece, a onda kad odrastete vam se kaže ‘Okej, sve te vrednosti koje smo postavili više ne važe i ti treba da odeš kod notara i da daš izjavu da se odričeš’. I mi se unutar ŽUKO stalno pitamo šta je gore. Da li je gore odrastati s tim da nisi dovoljno dobra jer si devojčica i da ne možeš ništa uraditi da se to promeni ili odrastati sa uverenjem da ste ti i brat ravnopravni i onda u odraslom periodu života shvatiti da ćeš izgubiti svoju porodicu ako se ne odrekneš nasledstva. Za razliku od prve grupe nekadašnjih devojčica, sadašnjih žena koje kažu da se odrastajući nisu osećale kao da u potpunosti pripadaju toj porodici, ova druga grupa odjednom gubi oslonac i cela njihova slika o porodici kao mestu gde si jednako vredan i važan se raspada. Ovo društvo, ustvari nijedno društvo ovog sveta nije pravljeno po potrebama žena nego je uklopljeno u potrebe muškaraca. I mi žene smo svesne toga, a naš oslonac u tom svetu je porodica, otac, brat… Svesne smo da ako taj oslonac izgubimo da gubimo mnogo i onda smo spremne da se odreknemo svega, i imovine, samo da ne izgubimo taj oslonac. Međutim, kakav je to oslonac ako očekuje od nas da se odreknemo onoga što nam po svim zakonima pripada i ostanemo nezaštićene i podložne bedi, trpljenju nasilja…”
Nesprovođenje prava na nasledstvo je ishodište kasnijih odluka i problema od psiholoških do finansijskih, sa kojima se veliki broj žena susreće. Jelena naglašava da je neophodno obratiti pažnju i na te segmente ove priče: “Zamislite na šta će sve pristajati žena kojoj je kao devojčici usađeno u glavu da ona nije dovoljno dobra i da sve njeno ne vredi ništa. Ona je već od detinjstva naučena da ćuti, da popusti, da daje svoje, da se ne zamera. Ne ona, nego sve mi smo na neki način jasnim ili prećutnim porukama učene tome. Zato i ne čudi što nas nazivaju alapačama, nedo*ebanima, emocionalno neuravnoteženima onda kad se konačno pobunimo i odlučimo da branimo svoje”.
U svedočenjima i razgovorima koje su aktivistkinje vodile, ponavlja se jedna od rečenica: “Ona će da ode negde drugo”. Sagovornica KUME, tu rečenicu objašnjava drugom, gotovo poslovicom, “Žensko dete – tuđa kuća”: “Jedna od žena nam je rekla da joj je majka rekla: ‘Nećeš valjda bratu da se mešaš u sreću!? Mi smo te školovali, a valjda se nećeš udati za neku bedu bez kuće’. Dakle, njeno je da se uda, za takođe nekog naslednika, i da se time obezbedi. Ali, da li se stvarno time obezbedi? Prema zakonima, u slučaju razvoda braka nasleđena imovina nije predmet raspodele među supružnicima. Zakon kaže da možete dokazivati da ste ulagali u to domaćinstvo i parnicom potraživati da vam se to ulaganje nadoknadi, međutim ti procesi su užasno dugi, skupi i mukotrpni bez ikakve garancije. Vrlo često nam žene govore da im bivši suprug kaže da ne pokreće tu priču inače će on tražiti starateljstvo nad decom, a ona ionako nema svoju imovinu i ne može da obezbedi deci krov nad glavom, pa da, eto, ponovo razmisli da li će da traži naknadu sudski. I žene se povuku”.
Običaj jači od zakona
2018. godine, izmenjen je Zakon o upisu u katastar, uviđajući problem, i prema izmenama, svaka kupovina nepokretnosti se automatski upisuje na oba supružnika. Prvih par godina desila se promena u vlasništvu nad imovinom, međutim čim su građani saznali šta ta promena znači, žene su počele da odlaze kod notara i da daju izjave da nisu učestvovale u kupovini nepokretnosti, te da ne mogu biti upisane kao vlasnice onoga što je kupljeno u braku, objašnjava Jelena Ružić:
“Eto, dakle još jedan zakon, pored Zakona o nasleđivanju, koji je donet ili izmenjen sa najboljom namerom, ali nam rezultati često govore da je običaj jači od svakog zakona. I, pošto mi pružamo besplatno pravno savetovanje ženama, meni su nekako najbolniji ti pozivi, kad žena odluči da ode iz zajednice u kojoj nije srećna, a često trpi i nasilje, i onda nas pozove da pita šta je tu njeno. Ispriča da je više od 10 godina ulagala u to domaćinstvo, kupovala, renovirala, sređivala, a onda joj ja kažem: ‘Pa, sva ta imovina je svekrova, rekli ste mi da se vodi na njega’. Taj šok i razočaranje u glasu žena kad se suoče sa time. ’Ali ne postoji ni kašika u toj kući da je ja nisam kupila’, kaže jedna od njih. Eto, i ona posle mora sudski da dokazuje tu kašiku i sve ostalo, i to pod uslovom da ima novca, vremena i snage za parnicu”.
Ivana Mrđa, advokatica, kaže da je kod nasleđa najbitnije konstantno obaveštavati i objašnjavati da žena ima jednako pravo na nasleđe sa svim muškim srodnicima, i kao potomak, i kao supruga, sestra, majka, rođaka: “Bitno je da se podigne svest o tome da je u redu i jedino ispravno da i ćerka, sestra, žena dobije isto toliko kao neki muški srodnik, jer smo po polu jednaki u očima zakona. Ustav i zakoni zabranjuju svaki vid diskriminacije, a posebno po rasi, polu, veri i poreklu, kao i iz drugih razloga. Ono što je bitno naglasiti kod ustupanja imovine muškim srodnicima u ostavinskim postupcima, je što se na taj način isključuju iz nasleđa i potomci te žene koja čini faktički poklon svom muškom srodniku. Na taj način se dve generacije oštećuju, i sama žena koja se zbog pritiska običaja ili odriče od nasledstva kada nema decu ili se prihvata i ustupa isto nekom muškom srodniku kada ima dece, a ovo zato što bi u slučaju da se odriče od nasledstva a ima direktne potomke (decu) oni bili pozvani na nasleđe umesto nje, što nije slučaj kod ustupanja. Advokatica naglašava da se jednom učinjeno odricanje ne može naknadno pobijati, ukoliko je odricanje učinilo poslovno sposobno lice, “što je faktički omogućeno uvođenjem pravnih pouka u postupak koji se sprovodi pred javnim beležnicima (ne možete se pozivati na to da ste bili u pravnoj zabludi i da niste bili svesno posledica svojih postupaka). Takođe, jednom učinjeno ustupanje se ne može opozivati kao što bi klasičan poklon mogao zbog neblagodarnosti poklonoprimca, osiromašenja poklonodavca…”
Aktivistkinje kažu da je u celoj ovoj situaciji dobro što je odgovor od strane predstavnika institucija dobar. Jelana navodi da je sa poverenicom za zaštitu ravnopravnosti, uspostavljena sardnja kako bi zajedno ubrzali i unapredili situaciju na terenu i u institucijama: “Kad u korenu problema stoje rodni stereotipi i obrasci ponašanja, onda to ne može da se reši samo zakonom nego je neophodno da svi zajedno, i insitutucije i organizacije i mediji i građani radimo na tome. Te promene su najteže ali su najzdravije i najbolje. Nama je bilo zanimljivo da su sve predstavnice institucija na sastanak dolazile sa svojom ličnom pričom zašto njih pogađa ovaj problem i zašto je važno da se radi na njegovom rešavanju”.
Balkanska pravila: Tihe reakcije tlačenih
U situaciji kada nema mogućnost ni da nešto nasledi, ali ni da stekne, Ivana Mrđa kaže da takva žena “sama veruje da je u kavezu”, i objašnjava da je ekonomska zavisnost zapravo moderno ropstvo: “Na neki način, ona najviše onemogućuje žene da se upuste u ostvarivanje svojih prava ili u zaštitu istih. Strah da nemaju ništa i nikoga i da će završiti na ulici, često zajedno sa decom, stvorilo je uslove da žene ostaju u nasilnim sredinama da trpe razne torture. Ekonomska zavisnost i strah od izopštenosti usled primene običaja su dve najveće prepreke protiv kojih se ŽUKO bori u svom putu podizanja svesti o ovoj temi”. U okviru kampanje, aktivistkinje kao ilustraciju i jedan od podnaslova koriste sintagmu “Ovo je Balkan”, koji je po Ivaninom mišljenju tužna slika naše realnosti, pošto se “kod nas zakonodavci bave ljudskim pravima, u okviru kojih i pravima žena, onoliko koliko im pogoduje u raznim političkim i medijskim kampanjama. Napredak postoji, pošto i ovako sebična istupanja pomažu u podizanju svesti, ali je problem u delu u kome se ne ulaže dovoljno napora da svi ti zakoni i inovacija zaista i zažive mimo pustog slova na papiru. Borba protiv običaja se mora sprovoditi u kontinuitetu i sistematski, kako bi na najbolji način dala rezultate. Ne može se iskoreniti za mesec ili godinu dana nešto što postoji vekovima. Ovde se moraju edukovati sve strane”.
Kao i svako zlo, i ovo je donelo nešto lepo i dobro. Jelena kaže da su ŽUKO-u mesecima zatrpani inboksi na društvenim mrežama porukama žena i sve te poruke sadrže: „Hvala vam što pišete o ovome“ jer su se žene osećale usamljeno:
“Znate, ceo sistem je postavljen tako da je potpuno normalno da se odrekneš nasledstva i sad kad ti počneš i da razmišljaš da to nije u redu, ti si automatski loša sestra. I onda se sa tim osećajem nosiš sama jer žene ćute o tome, svi ćute i jedino je logično da si loša ti. U momentu kad je krenula kampanja ‘Koliki je moj deo?’ mi svakodnevno čitamo o tome koliko je ženama važno da se progovorilo. Pa, na osnovu komentara ispod naših objava na društvenim mrežama možete videti jednu odgromnu promenu koja se dešavala mesecima: od nekih napada kako hoćemo da uništimo porodicu u početku, preko razočaranja, i sad to razočaranje prerasta u bes. Žene postaju besne što se ćutalo i što se dozvolilo da se ovoliko ćuti. Mani je lično sjajna ta promena i ta snaga koju žene dobijaju jedna od druge”.
Kampanja “Koliki je moj deo?” imala je dva važna segmenta, edukaciju srednjoškolaca i pružanje besplatne pravne pomoći ženama. Broj obuhvaćenih srednjoškolaca se u međuvremenu udvostručio, pa je do sada edukaciju prošlo više od 400 učenika i učenica srednjih škola celog Kolubarskog okruga, ali i u Novom Pazaru, Požarevcu, Leskovcu, Nišu, Vršcu, Kikindi. Sagovornica kaže da je veoma vidljiva razlika u stavovima mladih pre početka radionice ii na kraju svake radionice se povede odlična diskusija šta sve može da se uradi da bi položaj žena i devojčica bio bolji.
Kad je u pitanju pravna pomoć, najveći broj žena se javljao sa pitanjem da li mogu da povrate imovinu koje su se već odrekle, a na to konstatuje Jelena Ružić: “Naš zakon je jasan i to je moguće samo u slučajevima kad je došlo do dovođenja u zabludu ili je izjava data pod pretnjom, obmanom… To je sve teško dokazivo. U momentima raspodele nasledstva žene su pogođene smrću bliske osobe, ne žele da se bave administracijom, žele da sačuvaju brata, a onda se odnosi vremenom naruše i ona shvate da više nemaju ni imovinu, ni podršku brata. Tad počinjemo da se pitamo zašto smo doneli takvu odluku i onda se obraćamo za pomoć ali tad je uglavnom već kasno.”
