„Kada se zateknete u situaciji da zatrudnite, da se ugojite, razbolite, da ostarite, vi ste prepušteni sami sebi“
Ključne reči koje se nalaze u većini istraživanja i analiza koja se bave položajem novinara u Srbiji su nedovoljno plaćen posao, prekarni rad, pretnje i pritisci, strah od gubitka posla, pa onda kao posledica svega kršenje novinarskog kodeksa, autocenzura i cenzura. Ukoliko se u analizu unese rodna dimenzija situacija se usložnjava – još niža plata, veći pritisci, češća diskreditacija, teže usklađivanje privatnih i poslovnih obaveza, a pre svega seksizam i mizoginija.
Položaj novinarki bila je centralna tema Fažana Media Fest 2022. koji je odražan početkom ovog meseca u Fažani u Hrvatskoj. Sa čim se suočavaju žene u novinarstvu, po čemu su napadi na novinarke specifični i da li postoji rodna ravnopravnost u profesiji? Na ta pitanja za KUMU odgovaraju novinarke Nataša Kovačev, Tamara Skrozza, Vanja Stokić.
foto:Tamara Srijemac
Napadi na novinarke specifični su po tome što se najčešće fokusiraju na ličnost, a ne na njihov rad. Novinarka i reporterka Euronews Srbija Nataša Kovačev uočava da se načini na koji se napadaju novinarke, razlikuju od toga kako se napadaju muškarci koji se bave tom profesijom.
“Prilikom napada na novinarke vrlo često se napadači osvrću na njihov izgled, bračni status, seksualnu orijentaciju (što naravno može da bude i u slučaju muškaraca). Ali vrlo često su to napadi na neke lične karakteristike koje mogu da poljujaju i samopouzdanje i da diskredituju ženu samo na na osnovu toga što je žena, na osnovu njenog izgleda, na osnovu toga da li je privlačna, ili nije privlačna, da li nekoga izaziva ili ne izaziva, ili npr. da li pokušava do priče da dođe „preko kreveta“ što se nikada neće reći za muškarca. Tako da, postoji rodna dimenzija u napadima i na nju je potrebno ukazati“.
Nataša Kovačev, foto: Žarko Bogosavljević
Da je neophodno uneti rodnu dimenziju u analizu tog problema saglasna je i Vanja Stokić urednica i novinarka portala eTrafika iz Banja Luke. Ona je, kako kaže, uvek napadana na tom ženskom diskriminišućem nivou.
„Poslednje tri godine izvještavam o izbeglicama i migrantima u Bosni i Hercegovini i to radim sa svojim momkom koji je takođe novinar. Zajedno idemo na terene. Meni svašta govore, ja sam recimo migrantska drolja, tako me nazivaju, a njega nikada neće nazvati npr. novinarskim žigolom. Ja bih jako voljela da ljudi mene kritikuju na osnovu onoga što sam objavila, da mi ukažu na neke greške, ako sam bila pristrasna ili sam nešto pogrešno interpretirala, a ne da se kače na to kako izgledam, sa kim se družim i sl. Recimo, kada su mi pretili odsjecanjem glave ja sam čitala komentare i na jednom mediju se povela rasprava da li mi je ljepša majica ili to što se nalazi ispod nje“.
Vanja Stokić, foto: Mirjana Ribić
U Srbiji su progonjeni i novinari i novinarke, kaže Tamara Skrozza, novinarka koja vrlo budno i pomno prati te slučajeve. Svaki dan su na naslovnim stranama ili neki kolega ili koleginica, ali oni se diskredituju na različite načine. Kako kaže, kada se progone muškarci novinari oni vrlo lako mogu da tuže medij koji ih proganja.
„To su obično optužbe za povezanost sa Rokfelerom, sa Sorosom, sa različitim organizacijama međunarodnim, za mućenje sa nekim projektima, raznim prevarama itd. To su sve stvari koje mogu da se demantuju. Ako je neko povezan sa Sorosom nije ubica, ako je povezan sa Rokfelerom nije kriminalac. To sve može da se objasni i da se konačno taj medij tuži za klevetu, a kada su u pitanju žene, one se napadaju na takav način da je bilo kakva tužba nemoguća. Ja ne mogu da tužim medij koji me označi kao ženu kojoj nedostaje seks ili ženu koja je ružna ili ženu koja je nepoželjna ili luda. Vrlo retko ćete videti ženu, novinarku na naslovnoj strani koju optužuju za nekakvu krađu para ili za povezanost sa nekom organizacijom. Mi se napadamo na osnovu ličnih svojstava i na osnovu stvari za koje mi te medije teoretski ne možemo da tužimo.“
Tamara Skrozza, lična arhiva
Onlajn napadi
Tužbe su naročito nemoguće ako takve poruke, vređanja, diskreditacija dolaze onlajn putem, što se najčešće i dešava. Nataša Kovačev za KUMU govori o svom iskustvu sa lažnim vestima i prljavoj kampanji na internetu kojoj je bila izložena u januru prošle godine. Naime novinarki, tada N1 televizije, nije bilo dozvoljeno da uđe u dvorište crkve u Srbobranu na obeležavanje 79. godišnjice Racije u Bačkoj, sa obrazloženjem predstavnika Eparhije bačke da „N1 nema šta da traži u portama SPC na teritoriji Eparhije bačke, tačka“. Nakon toga ona je izvestila o tom događaju, a isto veče na društvenim mrežama osvanula je njena fotografija i lažna izjava u kojoj navodno poziva na useljavanje migranata u sve prazne kuće u Srbiji. Takvo iskustvo otvara oči i stvara osećaj nesigurnosti, kaže Nataša Kovačev i dodaje da se od prvog dana bavljenja novinarstvom drži etike i principa profesije i pokušava da radi svoj posao najbolje što može.
„.. a onda u svakom trenutku, a to je ovaj slučaj pokazao, postoji mogućnost da neka anonimna osoba koju ne poznaješ, koja se krije iza lažnog identiteta na društvenim mrežama izmisli neku laž o tebi, počne da je širi i ljudi počnu na osnovu te laži stvaraju mišljenje o tebi ili menjaju svoje mišljenje, koje je do tada možda bilo dobro, jednostavno poveruju u tu laž. I onda te ta osoba ili te osobe diskredituju. Kada se to desi shvatiš koliko smo mi svi ranjivi u stvari i koliko je lako tako nešto uraditi i urušiti nečiji trud i predan rad da budeš objektivna i dosledna principima profesije. Mislim da nismo svesni ozbiljnosti onlajn napada zato što su sve statistike daleko od čitalaca, gledalaca i svih nas. Ne dođemo u dodir sa izveštajima raznih organizacija u kojima se jasno vidi u kojem procentu se onlajn napad prelio u realnost. Svi milsimo da se to što ti neko napiše dogodilo tamo negde i ako ti na ulici ne uputi direktnu pretnju ili ne dođe do fizičkog napada, nema razloga da budemo zabrinuti, a zapravo ne razmišljamo koliko je novinarki, što opet pokazuju neki izveštaji, napustilo profesiju zbog nesigurnosti koje su osetile nakon onlajn napada. Prosto se povuku od teških tema ili napuštaju profesiju“, kaže Nataša Kovačev.
Nataša Kovačev, foto: Žarko Bogosavljević
Profesiju nije napustila Vanja Stokić, ali njena realnost u novinarstvu izgleda ovako – petnaest onlajn napada u poslednje dve godine. Pretnje, kaže, prijavljuje redovno, a iskustva sa institucijama su različita. Prvi put institucije nisu reagovale.
„Moje prvo iskustvo je bilo užasno. Ja sam otišla u subotu ujutru, uplašena, da prijavim prijetnje smrću i rekli su mi da dođem za dva dana. Da dođem u ponedeljak. Ja vama ne mogu opisati taj osećaj uznemirenosti, straha i samoće. Ja sam tad mislila da sam sama na cijelom svjetu. Reakcija institucija je svaki put drugačija i zavisi od toga koju osobu zateknete u policijskoj stanici što je, po meni, poražavajuće. Ono što sam primjetila jeste to da su mlađi policajci vrlo osjetljivi, stvarno razumeju neke stvari. Ja vidim problem u starijim inspektorima, koji apsolutno nisu informatički pismeni i misle da onlajn svjet nema veze sa stvarnim, a zapravo jako je teško povući granicu jer se jedno preliva u drugo. Poseban problem je tužilaštvo koje ne želi da pokreće slučajeve za koje unapred misli da će ih izgubiti na sudu, pa to gleda kao gubljenje vremena“.
Vanja Stokić, foto: Mirjana Ribić
Jezik žena je problem
Iako je Novinarstvo feminizarana profesija i sve više je novinarki, pa čak i urednica, u njoj i dalje važe muška pravila, objašnjava Tamara Skrozza novinarka sa dugodošnjim iskustvom rada u štampanim medijima, pre svega u nedeljniku Vreme i urednica video produkcije agencije Fonet. Jedan od razloga za to je, kaže, tradicija.
„Kod nas je tradicija da ako neko govori to je muškarac. Mi smo recimo imali tekst sa pograničnog prelaza Batrovci u kom se jedna policajka žali kako Turkinje poslušne sede i ćute, a Srpkinje kidišu sa suvozačkog mesta i hoće da govore, to je jedan od primera te psihologije. Ovde se smatra, i dalje, koliko god da smo mi napredovali, da ženin posao nije da govori. I ako ste vi jedna glasna žena, žena u javnom prostoru, žena u medijima, vi automatski na sebe privlačite, što bi se reklo, neželjenu pažnju različitih tradicionalista, ljudi koji i dalje veruju u ta devetnaestovekovna pravila, a u suštini se se pretvaraju da su nešto drugo.“
Novinarka kaže da se sa takvom praksom i tradicijom susrela već sa petnaest godina kada je objavila svoj prvi tekst u omladinskim novinama.
„Moja rođena baba mi je tada rekla – ti bi mogla malo da skratiš tu svoju jezičinu. Četrdeset godina kasnije ja opet imam istu priču, mene zove rodbina iz Sombora i kaže mi imamo problema zbog tvog jezika. Znači moj jezik je problem. Jezik nas žena je problem. Osim tradicije problem položaja žena u novinarstvu je, po mom mišljenju, postojanje fenomena staklene tavanice, odnosno nivoa do kojeg žena može doći na hirerajskoj lestvici, zatim i razlika u zaradama iako mi to zvanično ne znamo, jer su zarade tajne. Problem je i ono što je Marinika Tepić nedavno upotrebila, doduše u drugom kontekstu, ali to je novinarska bratija. Dakle informacije se i dalje, iako je 21. vek, razmenjuju u kafanama u koje žene najčešće ne idu. Ako i idu to su devojke koje nemaju porodicu i mnogo obaveza i vi ste samim tim diskriminisani.“
Novinarke prepuštene same sebi
Kada je reč o diskriminaciji žena u novinarstvu neizbežna tema je trudnoća. Tamara Skrozza, ekspertkinja za medijsku etiku i status žena u medijima, objašnjava da zastoj u karijeri oseti svaka prosečna novinarka majka. Neretko posle porodiljskog odsustva, novinarke kreću od početka.
„Ako zamislite top deset novinarki u Srbiji, ne najboljih, nego najpoznatijih, koje su mnogo toga investirale u svoju karijeru, to su ili žene bez dece ili sa jednim detetom, a najveći broj njih su samohrane majke. S druge strane ako uzmete top deset novinara muških oni imaju po dvoje, troje, petoro dece, bez ikakvih problema, njihova karijera nije imala nikakav zastoj. Ja sam svoju karijeru počela ispočetka 2014. imala sam 40 godina i sve što sam do tada postigla bilo je puj pike ne važi. To se nije dešavalo mojim muškim kolegama, to se desilo tebi, to se desilo meni i u N drugih situacija. O tome ne pričamo dovoljno, to je zabranjena tema jer, bože moj, šta se bune. Dakle ja sam kao novinarka sa, tada već, skoro 20 godina iskustva kada sam ostala u drugom stanju ostala bez ikakvih prihoda i čekala sam penziju svoje majke. Toliko sam bila skrajnuta, ne postojiš. To nije pošteno! Kada se zateknete u situaciji da zatrudnite, da se ugojite, da se razbolite, da ostarite, vi ste prepušteni sami sebi.“
U jednom istraživanju o položaju novinarki na kojem trenutno radi Tamara Skrozza naišla je na odgovor jedne koleginice koji glasi da novinarka treba da odluči da li će da ima privatni život ili će da se bavi novinarstvom. To je primer koji mnogo toga ilustruje kada je reč o položaju žena u novinarstvu.
„Ne, ne moram da odlučim, ja imam pravo da imam privatni život isto kao i moj muški kolega, iako praksa pokazuje drugačije, ali teorija tako kaže, zakoni tako kažu, elementarna pravda tako kaže. Ali mi to nemamo i mi se time još nismo ozbiljno pozabavili i ja se nadam da će ova čitava jedna vojska mladih novinarki koji se bave tzv. ženskim temama, odnosno temama elementarnih ljudskih prava uspeti da se izbori najpre za svoja elementarna ljudska prava, a onda, samim tim, i za elementarna ljudska prava svojih koleginica.“
Neophodno je promeniti i praksu u kojoj je podrazumevano da su napadi sastavni deo profesije, smatra novinarka Vanja Stokić. Kako kaže često čuje od kolega i koleginica u novinarstvu da su napadi realnost koju moramo da prihvatamo ili treba da odustanemo od bavljenja tim poslom. Ona se, međutim sa tim ne slaže i ne miri.
„Niko nema prava da nas napada, neko može da se ne slaže sa našim poslom i ima svako pravo da nas kritikuje, ali ne sme da nas tuče, da pokušava da nas ubije, da nam prijeti, širi laži o nama i ja nikada neću pristati da to bude sastavni deo mog života iako to sada, na žalost, jeste. I to je nešto što ja pokušavam da učim i mlađe kolege u redakciji.“
Ne postoji ravnopravnost između novinara i novinarki, ni u načinima kojima nas napadaju, ni u temama zbog kojih nas napadaju, ni u diskriminaciji, ni u čemu, zaključuje Tamara Skrozza.
„Ja sam na jednom treningu novinarke pitala da nabroje pet novinara muškaraca starijih od 60 godina. One su nabrojale petnaest njih, zamolila sam ih da nabroje pet novinarki koje su starije od šesdeset godina, a da nije Mira Adanja Polak znali su možda jednu ili dve. Prvo tih novinarki nema, jer one odlaze iz profesije, a drugo ako ostanu u profesiji one su skrajnute. To je koleginica Vera Didanović jednom rekla briljijantno i ja je stalno citiram, kada muškarac napuni 60 godina godina on postaje bard novinarstva, kada žena doživi 60 godina u novinarstvu ona je baba. I ona nikom više ne treba. Mi moramo tu stvar da menjamo.“
Piše: Tamara Srijemac
