„U početku nisam znao, nisam hteo i mogao da shvatim da sam žrtva trgovine. Čak ni posle oduzimanja pasoša na aerodromu u Bakuu. Verovao sam da to tako treba da bude,” – Seudin Zoletić.
On je jedan od trideset tri državljana Bosne i Hercegovine koji su 2009. godine regrutovani i odvedeni na rad u Azerbejdžan kao privremeni građevinski radnici od strane predstavnika kompanije Serbaz Design i Construction LLC.
Evropski sud za ljudska prava je 2021. godine doneo presudu Zoletić i drugi protiv Azerbejdžana. U pitanju je druga presuda koju je ovaj sud doneo u korist nekadašnjih žrtava trgovine ljudima u
svrhu radne eksploatacije.
Sud je naveo da iako je o tvrdnjama podnosilaca predstavke o navodnom prinudnom radu i trgovini ljudima više puta bila skretana pažnja relevantnim domaćim organima i to na različite načine, nije sprovedena efikasna istraga.
Zoletić kaže da im je bila ograničena sloboda kretanja, te da je u kući u kojoj su boravili bilo preko sto ljudi.
“Da bi izašao napolje trebalo je da dobiješ propusnicu menadžera firme. Dužina radnog vremena bila je i po 36 sati. Smeštaj je bio nehuman, a higijenski uslovi su ostavljali poseban dojam. Da bih objasnio tretman okrutnosti, kazaću samo da, posle 24 sata rada, sto ljudi je moralo da se budi u 3h ujutro da uradi alko test.”
Kaže i da je sve sto se dogodilo tamo ostavlja neizbrisiv trag, te da tek nakon povratka kući počinje i borba i stradanje.
“Nismo imali podršku lokalne zajednice i državnih institucija. Savetovali su me ’Odustani ne može jedan radnik da se bori protiv države’. Isto bih uradio i sutra. Vjerovao sam u sebe i pravdu i da ta borba mora doneti rezultat. Borba je dugo trajala, ali je bila uspešna. Bio sam uporan i nisam se pokajao”, rekao je Zoletić, nakon više od deset godina sudskih procesa.
Seudin Zoletić, foto: Ivana Gordić Perc
Pirova pobeda radnika bez podrške države
U slučaju Srbaz, tužba je podneta 2012, a država Bosna i Hercegovina je tek 2017. postala treća strana u postupku. “Moji prijatelji i kolege su mi davali podršku. Vjerovali smo u Evropski sud za ljudska prava”, seća se Zoletić.
Presudom Evropskog suda za ljudska prava grupa od 33 radnika dobila je po 5000 evra na ime odštete. To vide kao Pirovu pobedu, budući da je još 656 punomoći predato sudu u Azerbejdžanu, a do sada nije bilo moguće saznati koji je status tih postupka. Ni posle godinu dana od donošenja presude, radnicima nije isplaćena odšteta. U poslednjih mesec dana im se traže neke administrativne dopune kako bi novac bio isplaćen.
“I presuda je ponižavajuća. Ja sam siguran da postoje ljudi koji zarađuju 5000 evra mesečno. Taj novac nije naknada za sve ono što smo prošli. Na kraju novac nije ni bitan, nego moralna satisfakcija. Poenta je da sve vreme tokom trajanja postupka u Bosni I Hercegovini i na Evropskom sudu nismo imali, a ni danas nemamo adekvatnu pravnu pomoć. Pitanje je, ko je dužan da nam pruži tu pomoć? To je poruka institucijama, da čuju potrebe žrtava. Čim se sumnja da je neko potencijalna žrtva, sigurno je već žrtva”, rekao je Marko Tamindžija, jedan od radnika u čiju korist je doneta presuda.
Inače, Serbazu je suđeno u Bosni i Hercegovini za trgovinu ljudima. Po rečima radnika, to je poruka društvu jer su na blage kazne osuđeni samo četvoro od trinaest optuženih, a sudski postupak je trajao pet godina.
Situacija u Linglongu još uvek nerešena
„Ako poredimo slučaj Serbaz sa slučajem Linglong i ostalim slučajevima na kojima je ASTRA radila, vidimo unapređenje u sistemu, u modusu operandi vrbovanja, od strane trgovaca. U slučaju Serbaz radnici su uglavnom saznavali za posao od rođaka ili prijatelja, po preporuci. Bio je oglas na zidu. U ovom slučaju njih vrbuju profesionalne agencije koje koje su registrovane u zemlji porekla, ali i kod nas. To su firme koje imaju svoje ćerke firme, tako da je jako teško ući u trag ko je sve u tom lancu. Govorimo o zemljama kao što su Vijetnam, Bangladeš i Srbija koje nemaju nikakvu zakonsku regulativu vezanu za lanac odgovornosti. Tada se obično ide na onog poslednjeg u lancu koji ih je angažovao, a čitav onaj lanac vrbovanja se zaboravlja. I to je ono na čemu definitivno treba da se radi,“ kaže Marija Anđelković, Direktorka organizacije ASTRA (Anti trafficking Action).
Svih 50 radnika sa kojima je ASTRA bila u kontaktu su vraćeni u Vijetnam. „Očigledno je da se Inspekcija rada krije iza tog ugovora sa Kinom po kojem oni ne mogu da kontrolišu ugovore o upućenim radnicima. Međutim, država je ta koja je odgovorna za standarde i minimum uslova rada po zakonu Republike Srbije na našoj teritoriji. I naša država takve standarde mora i da uspostavi, ali i da kontroliše. Nikakvi izgovori toga tipa ne dolaze u obzir“, zaključila je Anđelković.
U dvorištu kompanije Linglong, foto: Ivana Gordić Perc
Žene i dalje najčešće žrtve trafikinga
Situacija je slična u svim zemljama Zapadnog Balkana. Valentina Disoska, predsednica Udruženja poslovnih žena iz Severne Makedonije kaže da su žene najranjivija grupa, posebno one starije od pedeset godina i one koje imaju privatan biznis. One su vlasnice mikro i malih preduzeća sa malim brojem zaposlenih, od jedan do deset ljudi, dok obrt njihovih kompanija čini samo 10% od ukupnog.
“Žene su su najvredniji resurs”, kaže Disoska i pojašnjava da je njeno udruženje učestvovalo u izradi Nacionalne strategije za žensko preduzetništvo.
“Strategija ima četiri stuba. Ekonomija i socijalna zaštita su veoma važne zato što se tako gradi uspešna poslovna žena. Dugoročno gledano, nezaposlene žene starosti 35 do 50 godina su u velikom riziku da budu radno eksploatisane. Najčešće su u pitanju samohrane majke, žrtve porodičnog nasilja kojima je potrebna i psihosocijalna pomoć. Mi radimo na tome da povežemo žene koje su u riziku i žene koje imaju sopstveni biznis. To je win-win situacija. Zato ih ohrabrujemo da se zaposle ili krenu u proces samozapošljavanja.”
Metodi vrbovanja žrtava i dalje idu preko oglasa, samo je sada zbog upotrebe novih tehnologija oglas vidljiviji mnogo većem broju ljudi. To su obično lažni oglasi koji obećavaju vizu, odlične uslove rada i smeštaja. Dobra zarada je takođe primamljiva za ljude koji dolaze.
Iako se sve više govori o radu, po rečima Anđelković, seksualna eksploatacija, koja čini preko 80% identifikovanih slučajeva i u Srbiji i u svetu, je i dalje dominantan oblik trgovine ljudima. Najveći broj žrtava su žene i devojčice.
„Svojevremeno smo, kada smo počinjali sa radom, imali najveći broj žrtava iz Ukrajine, Moldavije, Bugarske. U pitanju je bila prekogranična trgovina ženama. Od vizne liberalizacije mi imamo manji broj prijavljenih tih slučajeva, a veći broj interne trgovine žena i devojčica gde se trguje iz jednog grada Srbije u drugi. To nikako ne znači da nema međunarodne trgovine, nego se ona manje detektuje i otkriva. Karakteristično je i to da je godište žrtava sve niže i niže. Imamo decu od 12, 13 godina i to je ono što je zabrinjavajuće i gde institucije kao što su Centri za socijalni rad, škole i svi oni koji dolaze u kontakt sa decom treba posebno da obrate pažnju“, objašnjava nova poražavajuća saznanja Anđelković i kaže da je jedan od trendova i da su trgovci ljudima promenili svoj modus operandi kad se radi o ženama. „Ranije smo se više susretali sa prelomima, fizičkim nasiljem, modricama, ožiljcima od pikavaca, polomljenim zubima i drugim načinima kažnjavanja. Sada trgovci ljudima imaju mnogo sofisticiraniji način rada, tako da više koriste psigološku kontrolu putem snimaka, društvenih mreža, da će reći roditeljima, prijaviti porodici šta se dešavalo, gde žrtve iz tog straha od sramote i stigme od svega što im se dešavalo u stvari ne prijavljuju ono što im se desilo i ne pokušavaju da pobegnu.“
Potreba za umrežavanjem i međunarodnom saradnjom
Konferencija „Borba protiv trgovine ljudima u svrhu radne eksploatacije u Evropi: standardi, realnost i nove strategije delovana“ okupila je učesnike različitih sektora kako iz Evrope, tako i iz i Makedonije, Bosne i Hercegovine i Srbije. Zaključak događaja u organizaciji Saveta Evrope i Evropske Unije je da je neophodno ojačati institucije svih zemalja Zapadnog Balkana da razumeju širi društveni i ekonomski kontekst i faktore rizika koji čine pojedince i zajednice potencijalnim žrtvama.
