Radništvo, sindikati i „novi ciklus reformi“ u Srbiji 2019-2021.

Petar Đukić

Radništvo, sindikati i „novi ciklus reformi“ u Srbiji 2019-2021.

ALTERNATIVA VLADINIM „REFORMAMA“

1. Sindikati i politika reformi

Podaci međunarodne organizacije rada (koja ovih dana obeležava vek postojanja) pokazuju da u današnjem svetu još uvek više od 200 miliona nezaposlenih, kao i da je daleko veći procenat (preko 60%) zaposlenih u prekarnom statusu. I obrnuto, samo 42% svih zaposlenih u svetu imalo je bilo kakav radni ugovor 2015 (ILO 2017)..

Bez obzira na „impresivne rezultate“ fiskalne konsolidacije i „drugih reformi“ (izraz koji je od MMF-a preuzela zvanična vlast) ne samo radnici, već i nezaposleni, penzioneri, pa i mlađi i obrazovaniji svet, duboko je zabrinut za svoju sadašnjost i budućnost.

O tome govori podatak da je Srbiju tokom XXI veka, odlazeći trajno samo u zemlje OECD-a napustilo 624 hiljade ljudi, kao i da je godišnji odliv samo u pomenute zemlje dostigao 60.000 za 2016. Godinu. Postavlja se pitanje da li su zvanični podaci o trendu smanjivanju stope nezaposlenosti ka jednocifrenom broju, ili povećanju zaposlenosti i nominalnih (vladi omiljenih ) „evro-zarada“, rastu penzija ka „istorijskom maksimumu“, porastu stranih investicija i sve većem broju otvorenih fabrika za „motanje kablova“, bilo šta relevantno za ovdašnji svet rada, nezadovoljne sindikate, pa i poslodavce.

2. Ekonomija, javna politička scena i sindikati u 2019.

Iz Ministarstva finansija početkom 2019. poručuju da je prvi ovogodišnji mesec pokazao rezultate koji prevazilaze očekivanja i ističu da je budžetski suficit tri puta veći od planiranog za januar što nam daje nadu da ćemo uspeti da i u ovoj godini „značajno utičemo na poboljšanje životnog standarda građana“.

2.1. Rasterećenjem zarada do povećanja produktivnosti i standarda

Povećanje plata i penzija ne sme da bude uslovljeno stanjem u državnoj kasi, a sindikat bi mogao da predloži mnoštvo mera uštede na rashodima države, kojima bi se pospešili na indirektan način zarade i standard. Penzije su već ispod 10% BDPa, što je kao makroekonomski bio koliko-toliko prihvatljiv cilj, pre svega  MMFa i Vlade. Međutim, način i forma kojom su penzije umanjene tzv. privremenim zakonom ostvaren je diletantski i pravno neprihvatljivo, tako da nakon dve izvršne presude koje su izrečene na račun penzionera, sigurno je da sledi prava lavina tužbi i potraživanja od države.

3. Socijalna dimenzija održivog razvoja – kao globalni problem

Mnoštvo izazova stoji pred konceptom za koji se opredelila većina svetskih nacija još 1992, poznatim kao održivi razvoj, upravo zato jer on nudi mogućnost usaglašavanja ekonomskih socijalnih i ekoloških ciljeva.

3.1. Reforme i održivi razvoj – u socio-ekonomskoj dimenziji

Održivi razvoj kao koncept i praksu u celini pokušavaju da podrže Ujedinjene nacije. Tako je tokom 2015. donet nov set od 17 posebnih ciljeva (praćen novim indikatorima održivog razvoja.

Međutim, ako se svih 17. pojedinačnih ciljeva koji treba da promene ovaj svet do 2030. Godine svrstaju u pomenute oblasti dobija se tabela u kojoj su u ćeliji „socijeteta“ mnogi ciljevi koji su do sada bili u senci a tiču se siromaštva, socijalne isključenosti, nezaposlenosti, prava žena, dečjeg rada, uslova stanovanja…

Tabela 1. Redefinisani ciljevi i moguća matrica novih socijalnih sadržaja održivog razvoja prema OUN 2015.

Konačno iz tabele je veoma jasno sledi da su neka pitanja i roblemi sveta rada zadobili legitimitet u konceptu održivog razvoja Obuhavćena su čak i po osnovu ekonomske oblasti, socijeteta, javnog zdravlja i institucija.

Tako sada niko više ne može da tvrdi   da je dostojanstven rad ili iskorenjivanje siromaštva cilj koji nije u fokusu održivog razvoja.

4. Koje su socijalne posledice dosadašnjih reformi u Srbiji?

4.1. Endemsko siromaštvo i socijalna isključenost

U Srbiji je siromaštvo skup različitih oblika lišavanja (hrana, stanovanje, zdravstvena zaštita, pa i dostupnost električne energije) što sve skupa znači „socijlanu isključenost“. Svetska banka je početkom XXI veka definisala da se siromašnim smatra svaki pojedinac koji dnevno raspolaže dohotkom manjim od jednog dolara. Kasnije je taj „standard“ podignut na dva dolara.

U svakom slučaju danas se obično više sa sigurnošću ne meri ekstremno siromaštvo, već rizik od siromaštva, koji je prema podacima Eurostata u Srbiji blizu 25%. To znači da je svaka 4 osoba u riziku da postane siromašna usled gubitka posla, odnosno u opasnosti da ostane bez stana, plaćene zdravstvene zaštite, nedovoljno obrazovana itd. Inače oko 500 hiljada građana je ekstremno siromašno, prema dohotku, što će reći da je stopa dubokog siromaštva još iznad 7%, uprkos činjenici da je u Srbiji je doneta Strategija za smanjenje siromaštva još davne 2002. godine.

4.2. Eksplozija nejednakosti

„Oxfam“ je početkom 2017. saopštio za današnji svet uznemiravajuću činjenicu: svega osam najbogatijih osoba današnjeg sveta raspolaže većim bogatstvom nego 3,6 milijardi najsiromašnijih, koji čine polovinu svatske populacije. Stiglitz je u knjizi „ Velika podela“ 2014. Već dokazao da je svet podeljen na 1:99.   Tome doprinosi neminovna prilično surova deregulacija tržišta rada, koja znači i manji uticaj sindikata, odnsono redukciju faktičkih radnih prava, pa i položaja zaposlenih.

Siromaštvo ide ruku pod ruku sa socijalnim raslojavanjem a sve to rezultira i eksplozijom štetnih nejednakosti. Srbija je danas definitivno jedna od zemalja sa najvišim nejednakostima u Evropi. Džini koeficijent koji pokazuje stopu nejednakosti, od sredine i decenije XXI veka je sa 26% dospeo do blizu 40% (slike 1. I 2.) što znači da su se nejednakosti u nas rapidno povećavale čak i u vremenu krize, izuzev možda u kratkom periodu 2009-2010.

Imajući u vidu inače endemsko i novo tranziciono siromaštvo u prisutno u Srbiji danas, to nam daje osnov za razmatranje scenarija efikasnijeg progresivnog oporezivanja zarada i drugih dohodaka u zemlji, kako bi se ekstremne smanjile nejednakosti učinile socijalno podnošljivim.

4.3. Institucionalna (ne)jednakost

Za Srbiju se danas može reći gotovo isto što i za neke zemlje subsaharske Afrike, koje uprkos raširenom siromaštvu, imaju ogromne nejednakosti, pre svega zato što u tim državama ne funkcionišu institucije. Tačnije rečeno, društveno-državne ustanove kao što su policija, sudovi, škole, bolnice ne funkcionišu prema zakonu i moralu već prema odnosima moći i kontrole neformalnih centara moći.

4.4. Kontroverzna (ne)zaposlenost

Zvanična statistika podvlači da je krajem 2018. stopa zaposlenosti aktivnog stanovništva bila rekordna odnosno preko 52%, a da stopa nezaposlenosti, prema najnovijoj metodologiji iznosi 11,2%. Postoji, međutim, osnovana sumnja u verodostojnost tih podataka, na koje je više puta upozoravao Fiskalni savet

4.5. Odliv mozgova

Prema oceni Svetskog ekonomskog foruma u pogledu sposobnosti da zadrži svoje kadrove Srbija je na svetskoj listi 139 od 140 rangiranih zemalja (GCI 2018). Tek formirana vladina služba odnosno komisija za praćenje i sprečavanje odliva mozgova, nema mnogo šansi da na osnovu datog paketa reformi koji je predmet ove analize, napravi bilo kakav pomak u tom pogledu. Danas zapravo dve trećina mladih izražavaju nameru da napuste zemlju, a preko 81,9% njih navodi ekonomske razloge kao prioritetne. Polovina od onih koji odlaze čine to bez namere da se ikada vrate u zemlju, usled slabih perspektiva.  nameru kao nemaju nameru da se vrate u zemlju.

Sledeći veliki talas odlazaka sledi nakon 2020. i liberalizacije radnih angažmana u Nemačkoj. Može se očekivati drastičan manjak radne snage u kritičnim sektorima kao što su zdravstvo, obrazovanje, IT-sektor, delovi industrije i sofisticiranih usluga, pa i u visokoprinosnoj poljoprivredi.

4.5. Razaranje društvenog kapitala i radne kulture

Društveni kapital čini kvalitet odnosa među ljudima koji rade u kompanijama, koji ih čini produktivnijim od ostalih usled timskog izgradnje  rada, i posvećenosti  . Individualizacija radnih uslova, nelojalna konkurencija za radna mesta koja uključuje visoku neizvesnost, sa jedne strane potiskuju kreativnije kadrove koji odlaze u privatni sektor ili inostranstvo, a sa druge partijska vladavina u javnim i drugim velikim preduzećima koje kontroliše država, potpuno destruišu kolegijalnost i kooperaciju, stvarajući od kadrova zabrinute poslušnike, podčinjene nekreativne i dežurne „glasače“ vodećih partija na vlasti.

5. Predlozi za socijalno i ekonomski efikasnije reforme

Dalji rad na reformama neophodan je i zato jer su sve dosadašnje reforme uglavnom koncipirane i „ostvarivane“ na račun interesa radnika i zaposlenih. Upravo zato su ekonomski rast i razvoj Srbije i srpskog društva ostvarili rezultate daleko ne samo od očekivanih već i od mogućih . Treba li podsetiti da je rast srpske ekonomije  od 2001-2008 iznosio 5,8% godišnje, dok je rast u periodu 2009-2018. iznosio 1,9% godišnje u proseku, tako da Srbija svoj udeo u svetskoj privredi permanentno smanjuje.[1]

Mere dosadašnje ekonomske politike u reformskom smislu, pokazale su se kao više-manje kozmetičke, a poslužile su za podizanje nivoa nejednakosti, beznačajno utičući na smanjivanje siromaštva. Konačno preduzete ekonomske mere podrazumevale su pre svega pojačani fiskalni pritisak kako na privredu i poslodavce tako i na radnike i nezaposlene.

5.1 Skromni učinci „rekordnog“ rasta

Bez obzira na optimistička tumačenja  onoga što predstavlja rast BDP i njegova stabilizacija na oko 2,5 % u proseku za poslednje tri godine, opšte stručno uverenje je da ta stopa nije dovoljna da se popravi ralativno loša dugoročna pozicija Srbije ne samo u odnosu na svet (prosečni rast 3,5%, već u ou odnosu na referentne zemlje u okruženju. Očekivanja da će podsticanje rasta (pre svega stimulacijom stranih investicija) zemlji doneti dinamičan razvoj, i zaposlenost i standard nisu se ostvarila.

Dugoročna slika i perspektiva su daleko lošiji jer indeks u odnosu na rekordnu 1989. (=100) svega 75. To znači da bi Srbija suz optimistički scenario rasta između 3 i 3,5 % vratila na ekonomsku poziciju iz 1989. tek oko 2025. godine. Međutim, za to vreme indeks globalnog rasta  pokazao bi da je svetski BDP utrostručen.

5.2. Inkluzivni rast

Prema najnovijim izveštajima, socijalna inkluzivnost,  je faktor koji na duže staze pokazuje u kojoj meri je neka zemlja u izgledu da obezbedi trajni rast i razvoj. Smanjenje nejednakosti kao glavnog izazova za svet budućnosti je na čelnoj poziciji principa za koji se zalaže MMF.[2]

5.3. Novi talas ekonomskih reformi u svetlu zaštite zaposlenih

Da li se mogu zamisliti ekonomske reforme koje ne podrivaju ekonomsku i socijalnu sigurnost zaposlenih. Prema jednom shvatanju, investicije i ekonomski razvoj zasnivaju se na konkurentnosti privrede u međunarodnim okvirima i na sposobnosti za generisanje profita. Pri tome je profit rezidual ukupnog prihoda po odbitku troškova proizvodnje koji su dominantno troškovi rada. Prema tome profit i akumulacija mogu proisteći samo iz smanjivanja troškova rada, odnosno realnih zarada.  Pošto je sindikat suštinski lagalizovani kartel na tržištu rada, to znači da bi prave održive i efikasne ekonomske reforme mogle da funkcionišu samo u uslovima veoma slabog, formalno prisutnog ili nemoćnog sindikata, a još bolje i bez njega.

Drugi pristup govori da je konkurentnost, između ostalog zbir seta faktora, među kojima su tržišne institucije (sindikat i socijalni dijalog, kolektivni ugovori  su samo neke od njih) kao i razvijenog tržišta rada, obrazovanja, tehnološke spremnosti, itd. Zato je za održivost današnjih reformi čini se više nego ikada do sada neophodno  inkorporirati organizovani svet rada u promene, otvoriti suštinski socijalni dijalog.

Umesto na uštedi od radničkih plata, može se ići na uštede u praznom hodu, kroz povećanu energetsku efikasnost, viši naučni pristup modernim tehnologijama itd. Savremeni radnički sindikata, u dobrom maniru nikada takve razgovore ne bi smeli da odbiju.

6. Pretpostavke održivih reformi – pristup sindikata
7. Privredni život nikada neće biti efikasan ni ekonomija konkurentna ukoliko se ne obezbedi transparentan način utroška javnih sredstava uz nezavisnu i stručnu kontrolu državne pomoći, o čemu za sada nema ni reči. Javna sredstva i subvencije moraju da se smanjuju ali se svejedno mora obezbediti njihova kontrola i racionalnost utroška
8. Postoji jasna demarkaciona linija između državne pomoći i kontrole ponašanja poslodavaca u pogledu isplate zarada. U skladu sa starim rimskim načelom „Poštuj zakon koji si doneo“, ponašanje države ključno je kao ugledno za ponašanje poslodavaca. U tom smislu, ne može se ni za državni ni za privatni sektor raditi bez isplaćenih zarada a onda čekati da povremena i privremena potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada zastare za tri godine. Ako ostala finansijska potraživanja zastarevaju za 10 godina, i potraživanja radnika moral bi da podležu istom standardu.
9. Reforme u Srbiji bi konačno morale da obezbede da se poštuju zakonski standardi o minimalnoj ceni rada i da se osnovna cena rada postiže u okviru kolektivnih ugovora. Međutim, nema kolektivnog pregovaranja ukoliko nema dobre volje da se ono realizuje i ukoliko nema permanentnog socijalnog dijaloga.
10. Kako minimalna nadnica, tako i cena rada ne smeju biti predmet manipulacije, sa bilo čije strane, niti stvar predizborne trgovine. Principi njenog utvrđivanja i određivanja moraju se definisati jasnim pravilima igre kolektivnog pregovaranja. U javnim službama i upravi neophodno je uvesti objektivnije parametre formiranja zarada u skladu sa poslovima i obrazovanjem (platni razredi) čime bi se smanjile neopravdana i nelogičo ekstremne razlike zarada za iste ili slične poslove.
11. Socijalna politika nije i ne treba da bude deo politike radnih odnosa. Ona treba na efikasniji način da obuhvati ranjive društvene grupe, u okviru kojih će se naći i oni koji ostaju bez posla, posebno starijeg uzrasta, kao i oni kojima se usled zakonskih kontradiktornosti ne isplaćuju zarade). Zato se tzv. socijalni programi (otpremnine i druge mere za slučaj nezaposlenosti) moraju utvrđivati i redefinisati permanentno i u skladu sa promenama na tržištu rada.
12. Tzv. politika reformi na tržištu rada morala bi da se ugleda na dobru praksu najuspešnijih zemalja i u tom smislu je neophodno proučiti i primenjivati danski model radne „fleksigurnosti“ ali tragati za novim formama usaglašavanja interesa zaposlenih i poslodavaca u novim tržišnim i tehnološkim okolnostima.
13. Za naš rad i radne uslove potpuno je neprihvatljiva arogantna sveprisutna politička kontrola i partijska uprava zaposlenih u javnim preduzećima i drugim ustanovama. Politizacija radnog angažmana, sveopšta kontrola zapošljavanja i ponašanja zaposlenih od strane partijskih direktora, ili bilo koga, potpuno je neodrživa.
14. Pritisci na medije, upravljanje u kulturi, i sprečavanje bilo kakve rasprave o utrošku sredstava poreskih obveznika direktno su povezani. Javna sredstva troše se na različite namene, intervencionizam se podstiče i upražnjava u veoma rizičnom obliku, bez mogućnosti kontrole javnih sredstava. Mnogo puta je upozoreno da se ne usvaja zakon o izvršenju budžeta, a nezavisna revizija utroška javnih sredstava, kao i povereniku za zaštitu građana i za zaštitu informacija od javnog značaja imaju ogroman broj promedbi na ekonomsku politiku i trošenje javnih sredstava.

9 Reforma javne uprave i službi je verovatno oblast u kojoj su  rezultati najslabiji. Najbolji indikator je stanje zapošljavanja i zarada u javnoj upravi i javnim službama. Već pripremljen Zakon o platama na osnovu tzv. “platnih razreda”, bio je nešto što se kao racionalan zahtev proteže više decenija

10. Ostale reforme morale bi da obuhvate, tačnije rečeno potpuno da eliminišu, partijsku upravu u javnim službama i upravi, korupciju, rad pravosuđa, decentralizaciju medija. Partijska uprava u zdravstvu, obrazovanju, kulturi, javnim preduzećima, sportu i ko zna gde sve još ne, uvek se potvrđuje kroz preusmeravanje javnih sredstava. Sve je povezano sa delovanjem partijske uprave na javni sektor i na nisku društvenu efikasnost, usled dominacije „viših“ političkih ciljeva

***

Na osnovu prethodne analize koja je pravljena, ne samo iz  sindikalnog ugla, već i sa stanovišta socijalne održivosti reformi, u nedovoljno reformisanoj privredi Srbije, jasno je da bez široke prihvatljivosti neće biti uspeha, kao ni mnogo puta do sada. Došlo je vreme da se u svetu današnje, prilično protivrečne i socijalno neuralgične ekonomije, povede računa o budućnosti Srbije i njenih budućih generacija.

[1] Za to vreme Kina je podigla svoj udeo us vetskoj ekonomiji sa 11% na 17%, kao i Indija sa 4% na 6%. Sanjenje udela u tom periodu abeležile su Rusija, dok je od zemlja u okruženju najviše smanjen udeo Hrvatske (hfaktički sito kao i za Srbiju (vidi: Đukić 2018)

[2] Cristine Lagard, direktorka MMF-a, kao i direktor Svetske banke Džim Jong, koji se nedavno povukao,  u svojim izjavama sve više se orijentišu ka problemu kontrole suviše velikih nejednakosti, borbe protiv siromaštva i potrebe prevencije klimatskih promena.