Na Svetski dan kulturne raznolikosti koji se obeležava 21. maja, i u Srbiji je, uzavreloj u nacionalnim tenzijama i konfliktima, bilo uputno podsetiti da je kulturna raznolikost zajedničko nasleđe čovečanstva, neophodna za ljudski rod onoliko koliko je i prirodna raznolikost neophodna za živi svet. U tom smislu, prema Univerzalnoj deklaraciji UNESCO-a, ona bi trebalo da bude priznata i afirmisana za dobro sadašnjih i budućih generacija. Bilo bi važno da se i u Srbiji, maja 2024. godine, podsetimo da su želja za zajedničkim životom, kao i uključivanje i angažovanje svih ljudi garant dobrog društva i mira. Jednako kao što su i izvor moralnog, duhovnog, intelektualnog i emotivnog razvoja.
Bilo bi važno podsetiti i da su ljudska prava garant kulturne raznolikosti, a njena odbrana moralni imperativ, neodvojiv od poštovanja dostojanstva čoveka i osnovne slobode življenja. I bilo bi sasvim prirodno da želimo da živimo u zemlji u kojoj je kulturna raznolikost dostupna svima, u kojoj postoje sloboda izražavanja isloboda izbora, u kojoj su svi različiti ravnopravni i u kojoj ne postoje građani drugog reda. I sasvim je prirodno poželeti da Srbija ponovo bude zemlja koja će se ponositi svojom raznolikošću, jednako kao što će se ponositi i svojom pravičnošću i solidarnošću. Otud bi bilo i sasvim prirodno da više ne pristajemo da nas beskrajno dele po raznim osnovama i da tim podelama umanjuju naša ljudska dostojanstva i naša prava da odbranimo ljudskost svih koji žive s nama i oko nas.
Nažalost, prema rezultatima istraživanja Interkulturalnost u obrazovanju: analiza Strategije razvoja obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji do 2030. godine (Evropski pokret u Srbiji, Aleksandra Đurić Bosnić i Milorad Đurić), što se Srbije tiče, mladi najčešće nisu u kontaktu sa svojim vršnjacima koji pripadaju drugim kulturama, što često dovodi do isključivanja iz društva mladih koji ne pripadaju dominantnoj kulturi. Preko 40% mladih u Srbiji smatra da to što su Srbi u potpunosti opisuje njihov identitet, dok jedna petina mladih smatra da je gubitak nacionalnog identiteta neizbežna posledica članstva u Evropskoj uniji. Ovi podaci pokazuju da mladi ne razumeju i ne poznaju dovoljno šta pojam interkulturalnosti znači. S druge strane, sistem obrazovanja u Srbiji ne podstiče interkulturalnost i razmišljanje na ovu temu i ne pruža dovoljno informacija mladima o interkulturalnosti i kulturnim razlikama.
Interkulturalno vaspitanje ima za cilj razumevanje i prihvatanje osoba koje dolaze iz drugih kultura. Dakle, interkulturalizam znači shvatiti drugog i biti u interaktivnom odnosu s njim. Pritom, shvatiti ne znači akumulirati informacije, govoriti o drugima, već govoriti sa drugima, slušati i odgovarati. Interkulturalizam treba posmatrati kao fenomen kulturne interakcije i kulturnog dinamizma. U tom procesu, puka tolerancija nije dovoljan podsticaj interkulturalnosti. Pasivno prihvatiti ili uočiti postojanje različitog ne obvezuje i na vlastiti odnos prema utvrđenoj različitosti. Interkulturalno vaspitanje obraća se svim ljudima, svakom pojedincu, a ne bilo kojoj pojedinačnoj društvenoj grupi. Interkulturalnost znači mogućnost suočavanja ideja, što pretpostavlja promenu u načinu mišljenja, te se kao takva temelji na zamisli boljeg i humanijeg društva i budućnosti u kojem će biti eliminisani rasizam i dominacija čoveka nad čovekom.
Na predlog Ministarstva, Vlada Republike Srbije usvojila je 3. juna 2021. Strategiju razvoja obrazovanja i vaspitanja do 2030. godine. Tom prilikom je naglašeno da se Strategija usvaja u cilju unapređivanja kvaliteta obrazovno-vaspitnog procesa, da je fokus na obrazovanju usmerenom na učenika i razvoju njegovih kompetencija, kao i na primenu savremenih pristupa, metoda i tehnika. Tokom javne debate o nacrtu Strategije predstavnici Ministarstva posebno su isticali da su tim strateškim dokumentom obuhvaćeni važni ciljevi – povećanje obuhvata obrazovanjem dece na svim nivoima, sprečavanje osipanja osetljivih grupa iz obrazovanja, bolji uspeh učenika, bolji program i bolja podrška nastavnicima. Poseban akcenat stavljen je na jačanje veze između obrazovanja i tržišta rada.
U uvodnom delu teksta navodi se i da je Strategija “sveobuhvatni dokument javne politike u oblasti razvoja obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji koji uvažava i vrednuje postignute rezultate, promene u kontekstu od 2012. godine do danas, kao i prepoznate potrebe za: uključivanjem tema koje nisu bile deo postojećeg strateškog okvira, a čija je realizacija započeta u prethodnom periodu; usaglašavanjem politika u obrazovanju sa naučnim, tehnološkim i održivim razvojem i savremenim kretanjima u društvu i ekonomiji; i usaglašavanjem propisa u obrazovanju sa međunarodnim dokumentima (dokumenti UN, EU, Saveta Evrope) i inicijativama, kao i sa novim strateškim okvirom Republike Srbije”.
Za razliku od prethodne Strategije obrazovanja, koja je obuhvatila period do 2020. godine, i u kojoj je akcenat bio stavljen na gimnazijsko, odnosno, opšte srednje obrazovanje (budući da ono učenicima obezbeđuje upotrebljva znanja visokog kvaliteta i pruža mogućnost za razvoj njihovih kompetencija, pismenosti i opšte kulture), aktuelna Strategija mnogo veću pažnju posvećuje razvijanju novih i unapređivanju postojećih standarda kvalifikacija i standard postignuća, programa nastave i učenja u duouniverzitetskom obrazovanju i vaspitanju. Time se samo potvrdila činjenica da su, već nekoliko godina, glavni pravci reforme usmereni na srednjoškolsko obrazovanje, kao pokušaj da se odgovori na zahteve tržišta rada, odnosno, da se “kod učenika razviju znanja, veštine i kompetencije koje su neophodne za svet rada i budučnosti”. Drugim rečima, kao svoje najveće dostignuće, država prepoznaje uvođenje dualnog obrazovanja učenika na srednjoškolskom nivou, uz konstataciju da postoji zanačajan prostor za dodatno obrazovanje nastavnog kadra.
Mada se u samom tekstu Strategije konstatuje da je “većina postavljenih ciljeva u vezi sa kvalitetom opšteg i umetničkog srednjeg obrazovanja samo delimično ostvarena, te analiza pokazuje da se opšte srednje obrazovanje i vaspitanje nalazi pred velikim izazovima koji se tiču osiguranja uspostavljenog kvaliteta, ali i pred izazovima koji se tiču kontinuiranog razvoja”, donekle iznenađuje činjenica da je relativno malo pažnje posvećeno interkulturalnom obrazovanju.
Interkulturalno obrazovanje se pominje u odeljku 4. Vizija razvoja obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji, gde se, između ostalog, kaže kako je “potrebno da se razvijaju modeli nastave u osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju predviđeni Evropskom poveljom o regionalnim ili manjinskim jezicima (…), da se obezbedi da kroz program nastave u učenja učenici većinskog naroda upoznaju kulturu nacionalnih manjina koje žive na prostoru Republike Srbije, kao i da se omoguće uslovi za razvoj interkulturalnog obrazovanja putem primene međupredmetnog pristupa u redovnoj nastavi i vannastavnim aktivnostima”. Takođe, u istom odeljku se, kao “željeno stranje”, naglašava da je “osim tehničkih, i razvoj društveno-humanističkih nauka od neprocenjivog značaja, kako za negovanje nacionalnog i kulturnog identiteta, proevropskih vrednosti i interkulturalnosti, tako i za obrazovanje građanina sa visokorazvijenim kritičkim mišljenjem i razvijanje modernog društva. Zaposleni u obrazovanju treba da ostvaruju i vaspitnu funkciju, uključujući i sadržaje o održivom razvoju i kolektivnoj dobrobiti, koja podrazumeva i filantropiju”.
S tim u vezi, važna je i ohrabrujuća napomena koja se odnosi na potrebu da obrazovanje nastavnika bude unapređeno, te da je “cilj programa inicijalnog obrazovanja nastavnika (…) postavljanje osnove za kontinuirano oblikovanje profesionalnog identiteta nastavnika – refleksivnih praktičara, koji u saradnji sa ostalim akterima školskog života i lokalne zajednice osmišljavaju, istražuju i preispituju svoju praksu i društvenu ulogu, odgovornost i liderstvo u obrazovno-vaspitnom procesu i razvijaju ih u skladu sa tim. Sistem stalnog stručnog usavršavanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika, uključujući i upravljačke strukture (npr. direktore) trebalo bi da bude rekonceptualizovan i kontinuirano ostvarivan”.
Takođe, u Posebnom cilju 1.1. najavljuje se i da će doći do ”preispitivanja statusa i pozicije predmeta Građansko vaspitanje u vaspitno-obrazovnom sistemu i redefinisanje načina stručnog osposobljavanja nastavnika građanskog vaspitanja”, kao i da će “aktivnosti jačanja vaspitne uloge škole biti zasnovani i na postulatima interkulturalnog obrazovanja (koje je preporučeno od strane EU i UNESKO)”.
Sastavni deo Strategije predstavlja Akcioni plan za period od 2021. do 2023. godine, dokument javne politike kojim se kroz, detaljno definisane i razrađene, mere i aktivnosti ostvaruju ciljevi predviđeni Strategijom. Akcioni plan “… operacionalizuje opšte i posebne ciljeve postavljene Strategijom, definiše prioritete u pogledu vremena ostvarivanja konkretnih mera i aktivnosti, precizira neophodna finansijska sredstva za njihovo sprovođenje i postavlja pokazatelje na nivou efekata, ishoda i rezultata. Stoga, ostvarivanje opštih i posebnih ciljeva koji su definisani Strategijom u velikoj meri zavisi od Akcionog plana, odnosno od uspešnosti primene i koordinacije sprovođenja mera i aktivnosti koje su planirane Akcionim planom”.
Tema interkulturalnosti u srednjoškolskom obrazovanju je u Akcionom planu operacionalizovana u Meri 1.4.2. Podsticanje interkulturalnosti u obrazovanju, gde su predviđeni sledeći pokazatelji: broj obučenih nastavnika za realizaciju programa Srpski kao strani jezik (od 450 povećati na 550); broj obučenih nastavnika koji predaju izborni program Romski jezik sa elementima nacionalne kulture (od 60 povećati na 70); broj akreditovanih programa obuke za škole usmerenih na Interkulturno obrazovanje koje uključuje i demokratsku kulturu (postoji samo jedan program i nije predviđeno povećanje broja programa); broj obučenih predstavnika OVU za Interkulturalno obrazovanje koje uključuje i demokratsku kulturu (od 300 povećati na 400).
Mada se pominje u Strategiji, osnovni utisak je da postoji izvestan stepen konfuzije u samom razumevanju koncepta interkulturalnosti. Naime, u Akcionom planu za period 2021.-2023. sadržaj predložene Mere 1..4.2. kojom bi trebalo da se praktično operacionalizuje intencija iz Strategije pokazuje da se intekulturalnost doživljava jednosmerno – samo kao mogućnost upoznavanja sa srpskim jezikom i kulturom, ili, u drugom slučaju, sa romskim jezikom i kulturom (ovaj deo sadržaja je namenjen samim Romima). Akcioni plan ne sadrži poseban predmet koji bi sistematski i celovito obrađivao koncept interkulturalnosti. Takođe, ne postoji ni program obuke za predstavnike obrazovno-vaspitnih ustanova kojim bi se sistematski i celovito tretirao koncept interkulturalnosti.
I dok se sumiraju rezultati ovog i sličnih istraživanja, u Srbiji je evidentno klizanje u organske slike sveta koje rezultiraju binarnim šematizmom, “mi”/”oni” perspektivom, odnosno, podelom na “nas” i “njih”. Ovi zakasneli oblici identitetske legitimizacije pred pojedince stavljaju unapred pretpostavljenu saglasnost šta je njihov identitet i kojem kolektivitetu pripadaju. Ovakvo razumevanje identiteta svoje utemeljenje nalazi u odsustvu otvorene komunikacije društvenih aktera, čime takva društva gube kompleksnost i fleksibilnost. S druge strane, na globalnom nivou svedočimo o procesima koji jačaju individualnost i mogućnost za punu identitetsku samotematizaciju pojedinaca. Svojevrsno oslobađanje brojnih aktera i isto tako brojnih “slika sveta”, odnosno, kultura, upućuje na očiglednu potrebu za interkulturalnim pristupom. To nije i ne može biti pitanje bilo kakve “socijalne estetike”, već se nameće kao neizbežna potreba, kao imperativ funkcionisanja u savremenom svetu.
