Neupućenima bi moglo da bude jako smešno, posebno ako ne žive u Srbiji i život im ne zavisi od ovdašnjeg zdravstvenog sistema, a najzabavnije bi svakako bilo nekom vanzemaljcu koji ič ne mari za naše probleme nego je sleteo samo da protegne noge posle duge plovidbe svemirom: ministarka zdravlja u (tehničkoj) Vladi Srbije Danica Grujičić nedavno u intervjuu na TV Insajder izjavljuje da ona „šest meseci čeka da joj dođe odobrenje od Ministarstva finansija da raspišemo tender za resurse u zdravstvu“.
Na konstataciju voditelja, kolege Jugoslava Ćosića, da je to primer neefikasne Vlade, ministarka pojašnjava da je to – neefikasno ministarstvo zdravlja! Za koje ona „u poslednjih 15 meseci odgovara“ . Potom se ovaj živopisni razgovor nastavlja voditeljevim insistiranjem na tome zašto se na takav jedan odgovor toliko čeka, i postavlja kolokvijalno, prostosrdačno pitanje koje se odnosi na ministra finansija Sinišu Malog: „Jeste ga pitali? Jeste ga sreli?“, na šta ministarka kratko sleže ramenima i kroz stisnute zube kaže: „Ne javlja se na telefon“.
Dakle, tu je problem: oni se igraju gluvih telefona preko naše grbače. Dok mi bolujemo, patimo i umiremo, ministri koji brinu o našoj dobrobiti ne komuniciraju jedan s drugim. Ko samo malo porazmisli dalje (voditelj, vidljivo zgranut, nije dublje ulazio u temu) sklopiće mozaik: ti ljudi sede na nekim sastancima Vlade, ministar do ministra, junak do junaka, tu se raspravlja o našoj dobrobiti i sveopštem napretku, premijerka predsedava tom ekspertskom trustu mozgova koji ovu zemlju vuče napred, oni konstruktivno raspravljaju i kroz borbu mišljenja i argumenata dolaze do najboljeg rešenja… Ne, ništa od toga; ministar se ne javlja na telefon. To je sve što javnost od ministarke dobija kao informaciju o revitalizaciji zdravstvenog sektora, revitalizaciji od koje zavise naši životi i naše zdravlje.
Bilbord za lakoverne
Nema tu, dakle, nikakvih plodotvornih sastanaka gde kolektiv vodećih ljudi zemlje radi nešto pametno; to su u stvari papirne lutke sa natpisom na grudima „ministar ovoga“ i „ministar onoga“ koje ne sede zajedno, nego svaka u svom kabinetu sa telefonom stavljenim na gluvo, zadubljena u svoje misli i kombinacije, zagledana snenim pogledom kroz prozor sa kojeg se vidi silueta sive bezoblične građevine u Beogradu na vodi koja zapravo nije građevina jer u njoj nema nikoga ni da živi ni da radi; to je samo bilbord za ekranizaciju propagande jedne jalove vlasti, i rampa za lansiranje vatrometnih raketa, koja tako silno pokazuje na nebo kao krajnji cilj svih naših ovozemaljskih napora.
Lapidarnošću tog ministarskog iskaza („ne javlja se na telefon“) ministarka koja je lekarka, ona leči ljude, otvara im glavu i operiše mozak, poručuje nam svima, sa zdravim i sa bolesnim mozgom, ponavljajući više puta uzrečicu „verujte mi“ kao da tu uopšte može da postoji neko ko ne bi verovao tako iskrenim rečima i tako autoritativnoj osobi, poručuje nam, dakle, da smo u Srbiji prepušteni trenutnoj volji sila oličenih prvenstveno u Šefu svih šefova čijoj su volji, pak, podređeni svi ministri, i sav ostali živalj ove tužne zemlje, živalj koji se ima pomiriti s tim da od sada pa nadalje živi po milosti vladaoca.
Tako podređeni, ti ministri, uključujući i ministarku zdravlja, sprovode nadalje, primivši slepo naređenja s vrha, opresiju nad stanovništvom pomirenim sa sudbinom. Ministarka tako (kao da je na nekoj morbidnoj Hit paradi gde treba pobediti i dospeti na vrh top liste gluposti/gadosti) samo nekoliko dana pre objave da joj se Mali ne javlja na telefon, objavljuje kako su liste čekanja po ortopedskim bolnicama otprilike lažne jer se na njima nalaze mnogi kojima – „operacija ne treba“ (sic?!), pa milosrdno preporučuje pacijentima koji po noći jauču od bolova u kuku, kolenu i ostalim lokomotornim organima da „popiju diklofenak“ pa da guraju dalje?!
Lekarka pritom namerno prećutkuje (jer je nemoguće da to ne zna) kako dugotrajna upotreba diklofenaka prouzrokuje prvo gastritis, ulkusnu bolest sa nagrizenom sluzokožom želuca, da bi, posle dugotrajne upotrebe, došlo do krvarenja iz unutrašnjih delova gastrointestinalnog trakta, najčešće iz debelog creva, sa gubicima krvi koji mogu biti fatalni jer u tom času više nema tog urgentnog centra koji će takvo krvarenje zaustaviti. (Oni koje zanimaju detaljniji podaci, mogu da se jave autoru ove kolumne, koji je, godinama čekajući operaciju kolena, pio diklofenak i jedne noći osvanuo u Urgentnom centru. Pogađate: ne zbog kolena; ovo drugo. Kolumnist je preživeo. Ali to nije bilo zagarantovano).
Pijte, dakle, diklofenak, i ne brinite za želudac i creva; jer u međuvremenu Mali će se javiti, ti malci se uvek jednom jave, živite tako omamljeni diklofenakom, posmatrajte sve veće i raskošnije vatromete sa naše zgrade ponosne, i ne brinite za unutrašnje krvarenje: jer ministarka koja vas je kljukala diklofenakom tada, kad prokrvarite, više neće biti ministarka, sistem koji ne zakazuje transliraće je na neko drugo važno mesto, biće ambasadorka u Gvatemali ili Obali slonovače, daleko od pakla u kojem vi umirete krvareći na sve otvore, daleko od jedne tužne zemlje u kojoj uspevaju vatrometi ali nikako ne ide sa ljudskim životima i dostojanstvom.
Piše: Bojan Bosiljčić
