Priča
Ne brojeći više izborne cikluse u Srbiji jer to je postalo inflatorna zanimacija predsednika koji toliko voli takmičenja i pobeđivanja, možemo sada, već nadomak izbornih kutija, da ovaj predizborni proces prepoznamo po dva spontana, syndicate free, samoorganizovana štrajka koji će ostati upamćeni u hronologiji ovdašnje borbe za prava čoveka, radnika i zemljoradnika.
Prvo su nogu povukli poštari, da bi im se uskoro pridružili paori. Obe grupacije – radnička i zemljoradnička – istakle su egzistencijalno pitanje u prvi plan: prazan stomak, i prazan rezervoar. S tim što je zemljoradničko pitanje ovde uvek malo kompleksnije od radničkog: odnos države prema seljacima već decenijama iza nas je u suštini jedno sofisticirano podmetanje noge koje iz našeg svakodnevnog života malo po malo isključuje jednu po jednu izrađevinu poljoprivrednog sektora, zamenjujući je uvoznom robom.
Ko se ne seća slike kada domaći mlekadžija prosipa mleko u kanalizacioni otvor jer mu se prodaja i proizvodnja ne isplati, dok se na rafovima prodavnica u gradovima Srbije počinje da širi mleko iz Poljske? Tužno, jakako nego tužno. Neodrživo, čak. Ali slika naših poljoprivrednih perspektiva se iz godine u godinu zatamnjuje i sada bi elaboracija svih tih aspekata zahtevala već suviše prostora. Zdrava zemlja je trampljena za leteće automobile i litijumske baterije.
Da se vratimo ovojesenjem ustanku paora i štrajku poštara kao kamenu međašu u malopre pomenutoj borbi koju ovde Čovek sprovodi protiv otuđene vlasti. Zajednička reč ova dva socijalna pokreta mâsa je, dakle, samoorganizacija. Nijedan sindikat u Pošti Srbije nije ovde radio svoj posao na artikulaciji radničkog nezadovoljstva, kao što nikakav sindikat nije organizovao paore i izveo ih na puteve i barikade.
Takva samoorganizacija poštarsko-paorske koalicije je do sada nezabeležen slučaj u socijalnom miljeu Srbije. Ona je svakako začetak neke nove misli koja bi mogla da u pitanje dovede čitav dosadašnji poredak klasnih odnosa koji su bili građeni na trilateralnoj klackalici vlast/poslodavci/sindikati. Sada je tu i faktor Čovek. Nije to mala stvar.
I tada, tek tada… na scenu su stupili momci iz Bavaništa. To je tek bila velika pobeda organizovanog otpora nasilju. Ti ljudi koji su naveče poiskakali iz svojih kuća i na traktorima krenuli ka kući svog komšije Jovana Jovanova, organizatora traktorskih blokada u Bavaništu, bio je odlučan i vrlo bolan udarac već odavno preterano osiljenoj lokalnoj mašineriji vladajuće stranke koja u malim sredinama sprovodi zakon Divljeg Zapada, po kojem deca roditelja koji su u opozicionim strankama ne smeju ni u mesni vrtić, pa ostaju na ulici sa uplakanom majkom da čekaju svoje dobro jutro.
Razlog toj noćnoj pobuni dobro znamo: lokalni pripadnici vladajuće stranke su naprosto svojim automobilima pristigli pred porodičnu kuću predvodnika paorske akcije i zatvorili mu izlaz na ulicu. Na pitanje domaćina šta oni tu rade, lakonski su rekli kako su „poslati“ tu. Tada su se iz mraka začuli traktorski motori koji su – blokirali blokatore.
Ovaj stepen samoorganizacije govori ponajpre o tome da je… sistem zakazao. Izvinjonjo, premijerko, ali šta je – tu je. Kad gladni poštar mora da, bez obaziranja na Zakon o štrajku, spontano prekida rad i pisma/pakete/račune taloži na masnim stolovima prijemnih poštâ, kad paori moraju da u borbi za svoj lebac traktorima preprečuju puteve (More, Marko, ne ori drumova/More, Turci, ne gaz’te oranja), kad, napokon, žitelji jednog uspavanog banatskog sela moraju da nasilnicima u svojim redovima pokazuju da pored batine i blokada ima dva kraja… onda je to uspostava novog sistema, namesto onog koji je – zakazao. Tu druga reč ne postoji.
Stoga je važno shvatiti pouke ovih događaja na pravi način: pošto je Kraljević Marko u finalu svog događaja sa Turcima janjičarima podigao i kola i volove te pobio Turke janjičare i potom obradovao staru majku sa tri tovara blaga koje je eksproprisao od Turaka janjičara, onda je to eklatantna pouka da se sila vlastodršca (Turci) ima kad tad istopiti pred sublimisanom voljom naroda (Kraljević Marko) da se takvog jarma koji tlači i njihovu decu u vrtićima – oslobodi.
U nastupajućim danima do izbora, i posle njih, svi treba da mislimo na ove pouke; i janjičari, i zli doktori koji okupiraju komšijske kuće a na molbu domaćina da mu pregledaju bolesnu decu kažu „nije mi tu pribor“, i vozači automobila, i vozači traktora, i prolaznici, i biciklisti, i publika, i sudije.
Anti-priča
No, tada na scenu stupa poslovična srpska sklonost ka rasparčavanju kolektivne volje. Sastanak koji je trebalo (bar je tako izgledalo) da bude finalni a pokazalo se da se stvari prolongiraju do izbora nove vlade (sic!), doneo je teško razočarenje nakon kapricioznog ultimatuma predsednice vlade da sastanku upriličenom u Kisaču ne mogu da prisustvuju određeni mediji i to, gle čuda, baš oni koji nemaju običaj da postavljaju naručena pitanja predsedniku, a to su televizije N1, Nova S i novosadski portal 021.
Prethodno su pregovarači paora postavili uslov da na sastanku ne bude novinara iz Informera, Pinka i Hepija (kakvi novinarski brendovi!) jer, pazite razlog: nisu uopšte pratili dotadašnje proteste poljoprivrednika. Doobro… i tako se došlo do „konsenzusa“ da ni slobodnomisleći mediji ne budu pušteni blizu događaja, sa čim su se paori složili – i to je to razočarenje – iako se recimo novinarka N1 Žaklina Tatalović mrzla čitav dan u Bavaništu, iako su baš ti, u Kisaču ostrakizovani mediji, bili oni koji su te proteste od početka pratili po čitav dan! Odgovor jednog od organizatora protesta, Milete Slankamenca, ulazi u antologiju sitnosopstveničkog mentaliteta: „Da ne ugrozimo pregovore pristali smo na to da samo dva novinara koji prate agrar budu na događaju“. Navedena dva (neimenovana) „agrarna“ novinara pišu navodno za dva poljoprivredna portala, Agroklub i Agroportal.
U isto vreme izlazi u javnost i saopštenje bavaništanskih paora, udruženja Složni Pidikanci, svojevrsnih junaka ove drame, u kojem oni na fejsbuku objavljuju da nisu imali nikakav uticaj na tok pregovora i na izbor medija koji je izvršen na kisačkim poljima. Rascep postaje totalan: dva paorska bloka koji isključuju jedan drugoga, više isključenih medija, jedna vlada u odlasku.
I, šta na kraju biva sa tom slavnom medijskom podelom karata i našim pravom da budemo informisani o jednom tako važnom pitanju? U trenutku kad su „odbačeni“ mediji već uveliko imali izveštaje o tome šta se iza zatvorenih kisačkih dveri dogodilo, kada su pregovori već odavno bili svršeni, u nedelju uveče, na naslovnoj strani ekskluzivnog učesnika kisačkog tajnog samita, Agrokluba, stajala je udarna vest: „Domaćinstvo Dragana Markovića sada ima nojeve, kad nabavi lame i magarce – biće etno“. Izveštaj iz Kisača objavljen je u ponedeljak, mada u zaglavlju nosi datum od nedelje uveče. Agroportal za to vreme čitave noći nije znao za kisačka zbivanja da bi jedan poprilično amaterski sročen, i još amaterskije prelomljen tekst, izašao tek u ponedeljak.
Ispuštajući iz vida bilo kakav sveopšti interes a zadržavajući u fokusu samo sopstvenu guzicu, paorska udruženja koja su uzela na sebe da isključuju iz procesa odlučivanja druge paore i da sama vode „pregovore“ sa odlazećom vladom, pokazala su tim strahom od ugrožavanja pregovora svu moralnu bedu do koje je doveo protekli jedanaestogodišnji period vladavine jedne političke grupacije, koju karakteriše odsustvo bilo kakvih skrupula u sprovođenju kolosalne pljačke narodnih dobara i potčinjavanja svojoj volji najširih slojeva društva.
Ovaj moralni pad pobunjenih pa brzo umirenih poljoprivrednika dalje rasklimava ionako već klimavu društvenu ravnotežu, koja se bazira na uzajamnom poverenju, i osećanju za širi interes. Paori koji su sedeli u nedelju u Kisaču i sa iskrivljenim, ukočenim osmesima se pozdravljali sa predstavnicima jedne raspale vlade, odmetnuli su se iz tokova opštedruštvenog nastojanja da ovom društvu i državi kola napokon krenu uzbrdo; paori su se, naprotiv, pokazali spremnima na svaku gnusobu da bi od premijerke i nadležne ministarke dobili još neku beneficiju, neku subvenciju, neki litar goriva ispod žita… žita koje odavno truli u ambarima zaboravljene svesti o opštem interesu koji podrazumeva da i komšijina krava treba da bude zdrava. Opet se, dakle, u Kisaču, novembra 2023, uoči ko zna kojih po redu sudbonosnih izbora u Srbiji, gledalo samo na svoju kravu dok su ka komšijskoj upućivani urokljivi pogledi puni jeda.
Ovaj tekst je trebalo da se završi pohvalom poštarsko-zemljoradničkom samoorganizovanom protestu za koji se u početku činilo da će biti prekretnica na putu osvajanja slobode i podizanja glave pred vladajućom elitom lišenom viteške časti. Izgledalo je, na početku, da su poštari i pogotovo paori počeli da stiču otpornost na korozivni uticaj premijersko-predsedničkih obećanja i lažnih objava o „postignutim dogovorima“ onda kada dogovora nema ni na vidiku.
Od te otpornosti, pogotovo u poljoprivrednom kontekstu, nije ostalo ništa; paori su prihvatili i obećanja za koja je eksplicitno rečeno da će to biti posao „sledeće vlade“, a posebno slatko zvuči obećanje kako će Vlada, po pitanju goriva… „videti“ sa NIS-om (sic!). Ne lipši magarče do zelene trave. Magarac je, dakle, ostao magarac. U celoj priči još samo nedostaju lame.
Epilog
Ostaje, na kraju, samo ta mala uteha koju našem ispošćenom duhu & umu daje slika pokunjenih bavaništanskih kabadahija koji se, pognutih glava, izvinjavaju u telefonsku kameru svom komšiji kome su, po nalogu iz centrale, blokirali kuću, a onda dobili pljusku u vidu jače blokade.
Nijedan korak načinjen na putu ka Slobodi nije, dakle, moguće vratiti unazad. Ta pokazna vežba iz predmeta Kako se brani svoj prag možda je mali korak za bavaništanske paore… ali je veliki za Srbiju i njene demokratske i slobodoljubive standarde.
Piše: Bojan Bosiljčić
