7. mart 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Fotografije: Printscreen, Medija centar, N1
Podaci ukazuju da epidemija više utiče na žene jer ih je više među zaposlenima na „prvoj liniji“, pri čemu su dodatno opterećene radom u kući, brigom o deci, starima i nemoćnima. I dok mnoge države, međunarodne organizacije i nevladin sektor preduzimaju akcije kako bi se sprečio specifičan uticaj COVID-19 krize na prava žena, naša je vlast rodno slepa, jednako kao i ranije, izjavila je psihološkinja Sarita Bradaš u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.
Povodom Osmog marta, o položaju žene u srpskom društvu razgovaramo sa Saritom Bradaš, istraživačicom Fondacije Centar za demokratiju. Naša sagovornica je psihološkinja i autorka više radova u oblasti rada, zapošljavanja i radnih prava: „Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“ (2020) zajedno sa Mariom Reljanovićem i Ivanom Sekulovićem, „Vodič za analizu efekata javnih politika na društvo“ (2020) sa Ivanom Sekulovićem, „Indikatori dostojanstvenog rada u Srbiji“ (2019) sa Mariom Reljanovićem, „Politike zapošljavanja u Srbiji“ (2018), „Statistika i dostojanstven rad“ (2017), „Položaj žena na tržištu rada“ (2017) sa Jovanom Pantović i Ksenijom Petovar…
Uoči štrajka esencijalnih radnica planiranog za Osmi mart, Transnacionala nezamenjivih autonomnih borbi (EAST) objavila je manifest u kojem se konstatuje da su žene ključne za izlečenje čitavog sveta od pandemije, ali da uprkos tome žive i rade u bednim uslovima: njihov rad je potplaćen i potcenjen; bez posla su ili su prezaposlene; svakodnevno su suočene sa muškim nasiljem – kod kuće i na radnim mestima. Kakav je generalno položaj žene u srpskom društvu?
Na nepovoljan položaj žena u Srbiji najčešće ukazuju izveštaji brojnih međunarodnih organizacija, izveštaji nezavisnih institucija (Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnik građana) kao i brojna istraživanja nevladinog sektora. Na posrednu diskriminaciju ukazuju podaci i indikatori u svim oblastima koje meri evropski indeks rodne ravnopravnosti: rad, novac, znanje, vreme, moć i zdravlje.
Žene u Srbiji su neravnopravne u svim oblastima, a njihov nepovoljan položaj najviše je izražen u domenima moći (37,3) i vremena (48,7). Iako su mnoge zemlje EU daleko od ostvarenja rodne ravnopravnosti, u poređenju sa prosekom EU-28, Srbija najviše zaostaje u domenima novca (20,4 poena), vremena (17 poena) i moći (16,2 poena).
Osnovni indikatori rasprostranjenosti različitih formi nasilja nad ženama ukazuju na to da je nešto više od petine žena od navršenih 15 godina doživelo fizičko i/ili seksualno nasilje bilo od strane partnera ili drugih osoba, psihičko nasilje od strane partnera iskusilo je 44% žena, dok je seksualnom uznemiravanju od navršenih 15 godina bilo izloženo 42% žena, a svaka deseta je bila žrtva proganjanja. Trećina žena je prijavila iskustvo nekog oblika nasilja tokom detinjstva.
Patrijarhat očigledno i danas snažno prožima i pritiska naše društvo – navike i ponašanje građana ali i institucija. Zvaničnici se diče savremenim propisima o rodnoj ravnopravnosti, ali ono što piše u zakonima u svakodnevnom životu ne funkcioniše. Zašto?
– U GREVIO izveštaju (Ekspertska grupa Saveta Evrope) u odnosu na procenu stanja u vezi primene Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, konstatuje se da su u Srbiji preovladavajući patrijarhalni stavovi i stereotipi u vezi sa ulogama, odgovornostima i očekivanim ponašanjima žena i muškaraca u društvu i porodici. Ističe se neophodnost povećaja napora na podizanju svesti o rodnim stereotipima, te o uzrocima i posledicama nasilja nad ženama.
Ratifikovanjem međunarodnih ugovora, pre svega Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, Srbija je preuzela obavezu obezbeđenja ne samo principa ravnopravnosti muškarca i žena u odnosu na pravnu ili normativnu obavezu, već i na osiguranje praktične primene navedenog načela. Postizanje stvarne (de facto) ravnopravnosti muškaraca i žena podrazumeva preduzimanje odgovarajućih mera koje otklanjaju kako neposrednu tako i posrednu diskriminaciju. Uspostavljanje normativnog okvira, kako to pokazuje primer Srbije, ne znači i ostvarivanje jednakih prava žena i muškaraca u svakodnevnom životu o čemu govore podaci koje sam iznela u odgovoru na Vaše prvo pitanje.
Razloge za neravnopravan položaj žena u svim oblastima vidim u nepostojanju političke volje da se sprovedu mere neophodne za uklanjanje diskriminacije i izostatak bilo kakvih sankcija za kršenje zakona. Navedeno pokazuju nalazi evaluacije Akcionog plana za sprovođenje Nacionalne strategije rodne ravnopravnosti (napominjem da je ova strategija istekla prošle godine, a da se nigde ne pominje izrada nove) prema kojoj u mnogim oblastima nisu ostvareni očekivani rezultati, dok se akcioni plan primenjuje neravnomerno delotvorno u različitim oblastima prioriteta, a njegova realizacija je samo delimično uspešna prvenstveno zbog nedostataka sveobuhvatnog finansijskog planiranja.
Drugi primer je slepilo inspekcije rada koja vrši kontrolu primene Zakona o ravnopravnosti polova(da li je poslodavac usvojio propisan plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova, da li je poslodavac u postupku oglašavanja ili izbora lica u postupku zasnivanja radnog odnosa pravio razliku u odnosu na pol, da li zaposleni, bez obzira na pol, ostvaruje pravo na jednaku zaradu za isti rad ili rad jednake vrednosti).
Uprkos nalazima brojnih istraživanja o rodnoj diskriminaciji na tržištu rada prema podacima iz dostupnih izveštaja o radu Inspektorata za rad, u 2015. godini inspektori su obavili 3.157 nadzora i doneli su dva rešenja o otklanjanju nedostataka, u izveštaju za 2016. godinu ne postoje podaci o vršenju nadzora nad primenom Zakona o ravnopravnosti polova, u 2017. godini u 2.153 nadzora nije utvrđen ni jedan nedostatak, u 2018. izvršeno je 1.721 nadzora i doneto 7 rešenja, a u 2019. obavljeno je 1.039 nadzora i doneto jedno rešenje.
Svako, pa i naše društvo velikim delom počiva na nezamenjivom radu medicinskih sestara, spremačica, učiteljica, prodavačica, sezonskih radnica, plaćenih i neplaćenih kućnih radnica i negovateljica za decu, starije i bolesne ljude… Zašto to nije evidentno i u društvenoj stvarnosti, među poslodavcima i menadžerima, medijima, merama državne ekonomske i socijalne politike…?
– Naše društvo počiva na eksploataciji ženskog rada kako u privatnoj tako i u javnoj sferi. Podsetiću na stotine autora/ki feminističke ekonomije koji/e od 70-ih godina prošlog veka do danas upozoravaju na to da modeli rasta koji se zasnivaju na neoliberalnom konceptu deregulacije i privatizacije učvršćuju nejednake odnose moći između žena i muškaraca, reprodukuju rodne nejednakosti i eksploatišu neplaćeni ženski rad. Ako je to slučaj sa razvijenim kapitalističkim zemljama šta možemo da očekujemo u zemlji na poluperiferiji kapitalizma? Ko je platio najveću cenu fiskalne konsolidacije i na čijim leđima su se (s)lomile mere štednje? Upravo na ženskim jer su radnice najbrojnije u zdravstvu, socijalnoj zaštiti i obrazovanju.
Nova strategija zapošljavanja, jednako kao i prethodna, ne bavi se problemom usklađenosti porodičnog i poslovnog života iako je jedan od glavnih razloga neaktivnosti žena na tržištu rada briga o deci, starima i nemoćnima. Nije definisan niti jedan cilj ili mera koji bi problem neaktivnosti žena rešili i doprineli otklanjanju rodnih nejednakosti u zapošljavanju.
Najnoviji podaci o razlikama u zaradama muškaraca i žena pokazuju da se u 2018. taj jaz produbio u odnosu na 2014. godinu – zarade žena su manje od zarada muškaraca i u privatnom i javnom sektoru, manje su na svim obrazovnim nivoima i u svim zanimanjima i u gotovo svim sektorima delatnosti. Povećanje broja žena u prerađivačkoj industriji nije pokazatelj smanjenja rodnih nejednakosti već posledica toga da muškarci napuštaju slabo plaćene poslove motača kablova, a žene ih prihvataju jer bolje ne mogu da nađu. Kada ne postoji mogućnost izbora, osoba prihvata loše plaćen posao i loše uslove rada jer je to jedini način da omogući preživljavanje svojoj porodici.
Indeks rodne ravnopravnosti u Srbiji u 2018. iznosio je 55.8 poena, što je bilo za 10.4 poena niže od proseka država članica Evropske unije. Šta naša država i društvo treba da preduzmu kako bi se taj raskorak značajnije smanjio?
– Za početak treba ispuniti obaveze koje je Srbija preuzela u procesu pristupanja EU u okviru pregovaračkog Poglavlja 23 a koje se odnose na usklađivanje zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU i u oblastima sprečavanja diskriminacije i rodne ravnopravnosti. Prvi koraci bi se odnosili na usvajanje zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je usklađen sa međunarodnim standardima u oblasti rodne ravnopravnosti i izradu nove strategije rodne ravnopravnosti uz obezbeđivanje adekvatnih finansijskih i ljudskih resursa za sprovođenje mera za unapređenje rodne ravnopravnosti.
Nadalje, nužno je utvrditi način koordinacije mehanizama za rodnu ravnopravnost na nacionalnom nivou te otkloniti ograničenja u koordinaciji između nacionalnih i lokalnih mehanizama za rodnu ravnopravnost definišući jasne nadležnosti mehanizama za koordinaciju. Treba imati na umu da pitanje rodne ravnopravnosti nije ograničeno samo na jednu javnu politiku već je potrebno izvršiti procenu učinka svih javnih politika na život i položaj muškaraca i žena na svim nivoima (nacionalnom, regionalnom i lokalnom) što podrazumeva procenu efekata politika na položaj žena i muškaraca u svim fazama – planiranju, implementaciji, praćenju i evaluaciji.
Preduslov za ostvarenje stvarne rodne ravnopravnosti na koji se Srbija obavezala Ustavom, zakonima i prihvatanjem međunarodnih standarda je uvođenje rodne perspektive u sve politike i na svim nivoima vlasti. U pogledu otklanjanja diskriminacije na tržištu rada neophodno je unaprediti kapacitete inspekcije rada za prepoznavanje slučajeva rodne diskriminacije i adekvatno reagovanje na njih.
U pomenutom manifestu, pominju se feministička borba, protesti i štrajkovi u Poljskoj, Argentini, Bugarskoj, Gruziji, Austriji, Rumuniji, Velikoj Britaniji, Španiji, Italiji, Nemačkoj i Francuskoj. Kako objasniti to što takvih protesta do sada nije bilo i u Srbiji?
– Jednako je objašnjenje za odsustvo protesta i štrajkova žena kao i za odsustvo takvih akcija u Srbiji uopšte.
Kada promišljam koji su razlozi na nivou pojedinca meni je blisko tumačenje u jednoj od teorija iz oblasti socijalne psihologije – Ajzenovoj teoriji planiranog ponašanja. Prema autoru, da bi došlo do akcije (ponašanja) treba da postoji namera. Namera ukazuje na spremnosti i odluku da se ponašanje izvede (učestvuje u štrajku). Tako je namera direktan uzročnik ponašanja. Dalje, namera je određena stavom prema ponašanju u određenoj situaciji, subjektivnim normama i opaženoj kontroli, odnosno proceni moći, i rizika, da se stvari menjaju. Stav prema štrajku (pozitivan ili negativan) zavisiće od procene očekivanih posledica tog ponašanja, drugim rečima procene da li ću štrajkom doći do veće plate/boljih uslova rada ili ću dobiti otkaz/biti kažnjena. Subjektivna norma se odnosi na opažanje osobe da većina ljudi koje su njoj važni smatra da treba ili ne treba da učestvuje u štrajku, tj. na meru u kojoj radnik/ca osećaju socijalni pritisak da se aktivno uključe u borbu za ostvarivanje svojih prava štrajkom. Socijalni pritisak ne dolazi samo od sindikata, kolega/inica u preduzeću, već i od rukovodstva („ako nećeš da radiš ima ko hoće“) kao i od porodice/prijatelja („ćuti i trpi“). Kontrola ponašanja se odnosi na stepen u kojem radnici/ce opažaju da su sposobni/e da ostvare cilj (pravo) učestvovanjem u štrajku. Na opažanje kontrole će uticati procena ravnoteže moći, prethodno iskustvo učestvovanja u štrajkovima, sredstva koja su na raspolaganju („od čega ću živeti kad ne budem dobila platu za vreme štrajka?“) kao i institucionalni okvir (zaštita od otkaza, premeštanje na slabije plaćene poslove i sl.).
Mislim da je veoma važno da sindikati razumeju ove procese jer radnice/i koji su u najnepovoljnijem položaju (slabo plaćene, rade u lošim uslovima, prekarno zaposlene, sindikalno neorganizovane, jedine koje rade u svojim porodicama) imaju veoma malo i, upravo zato, mogu sve da izgube. Upravo zato sindikati treba da obezbede mehanizme da ih zaštite da ne izgube i da dobiju ono što im pripada.
Jednako važno za objašnjenje nespremnosti za učestvovanje u štrajku na nivou društva je niska stopa sindikalizovanosti (naročito u privatnom sektoru, mikro, malim i srednjim preduzećima), fragmentiranost sindikalne scene i odsustvo saradnje različitih sindikata. Istraživanja pokazuju da je uslov za uspešno organizovanja štrajka uzajamno delovanje dva faktora: sindikalne organizovanosti i grupna solidarnosti. Sindikati imaju značajan i pozitivan uticaj na mobilizaciju radnika/ca. Solidarnost na radnom mestu podrazumeva stvaranje veza među radnicima/cama i uspostavljanje granica između „njih“ (rukovodstva) i „nas“ (radnika/ca), što predstavlja stvaranje kolektivnog identiteta neophodnog za protest. Solidarnost se iskazuje kroz suprotstavljanje rukovodstvu kako bi se odbranile kolege. Tamo gde postoji sindikalna organizovanost i radnička solidarnost četiri puta je veća verovatnoća da će radnici/ce učestvovati u štrajku.
Istraživanja pokazuju da su žene širom sveta diskriminisane na tržištu rada. Na primer, u SAD tokom pandemijske krize u 2020. muškarci su izgubili 4,4 miliona radnih mesta, a žene milion više. Koji su ključni nalazi istraživanja “Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji” koje ste realizovali prošle godine zajedno sa Mariom Reljanovićem i Ivanom Sekulovićem?
– Analiza je pokazala da se stanje radnih prava u Srbiji za vreme vanrednog stanja proglašenog zbog epidemije COVID-19 drastično pogoršalo. U najtežoj situaciji su bili oni koji su morali da nastave da rade u prostorijama poslodavca. Radnicima/ama u ustanovama zdravstvene zaštite i ustanovama socijalne zaštite rezidencijalnog tipa direktno ili indirektno je uvedena radna obaveza. Zaposleni u zdravstvu, među kojima žene čine 76,5% od ukupnog broja, zbog nedostatka zaštitne opreme bili su izloženi ogromnom riziku od zaraze, a sindikati su izveštavali o slučajevima da su pojedini direktori zabranjivali nošenje zaštitne opreme. Radnicama/ima u socijalnoj zaštiti sa smeštajem (i u ovoj grupi žene čine većinu od 78%) uvedena je izolacija na radnom mestu u slučaju izbijanja zaraze, a kasnije i prinudni rad donošenjem odluke o „dobrovoljnom“ 15-dnevnom smenskom radu.
Svima koji su bili u kontaktu sa korisnicima (radnice/i u prodavnicama, apotekama, bankama, gradskoj čistoći, pošti, kurirskim službama), kao i oni u fabrikama bili ugroženi usled nepoštovanja propisa o bezbednosti i zdravlju na radu, pre svega od strane poslodavaca, ali i klijenata. Poseban problem sa kojim su se suočavali svi koji su odlazili na posao bio je nedostatak javnog prevoza.
Zaposleni u neformalnoj ekonomiji su se i pre nastupanja krize izazvane koronavirusom nalazili u najvećem riziku na tržištu rada, budući da su angažovani na radno intenzivnim poslovima sa niskim zaradama i u uslovima koji ne garantuju bezbednost i zdravlje na radu, kao i ni ostvarivanje prava na socijalno osiguranje, plaćeno odsustvo sa rada i godišnji odmor. Ova grupa je zbog zabrane kretanja i nemogućnosti korišćenja javnog prevoza među prvima ostajala bez posla i prihoda.
U Vašem autorskom tekstu “Prodavačica iz našeg kraja” ukazujete na povećanu neizvesnost i svakodnevnu strepnju i brigu radnica u trgovini u pandemijskim okolnostima. Verovatno nije lakše ni ženama zaposlenim u drugim, posebno uslužnim delatnostima.
– I pre pandemije su žene na tržištu rada Srbije bile u znatno nepovoljnijem statusu od muškaraca, što potvrđuju podaci o razlikama u stopama zaposlenosti muškaraca i žena (12,9 procentnih poena), razlikama u stopama nezaposlenosti (1,5 procentnih poena), i razlikama u stopama neaktivnosti (13,7 procentnih poena).
Najviše žena radi u sektoru usluga (68,6% ukupno zaposlenih žena), a znatno manje u industriji i građevinarstvu (19,9%) i poljoprivredi (11,5%). Unutar sektora usluga najveći broj žena zaposlen je u trgovini (212.000), obrazovanju (134,700) te zdravstvu i socijalnoj zaštiti (119.200). U sektorima zdravstva i socijalne zaštite žene čine 75% od ukupno zaposlenih, pri čemu je njihovo učešće u zanimanjima medicinskih sestara i tehničara 81,4%, a među lekarima ih je 73%.
Žene čine i većinu u zanimanjima tzv. nižeg statusa (61%) koja karakterišu loši uslovi rada i niske zarade, pri čemu su najzastupljenije među prodavcima i zanimanjima ličnih usluga (69%), kao i među čistačima i pomoćnim osobljem (83%).
Navedeni podaci upućuju na to da je epidemija imala veći uticaj na žene budući da su one najbrojnije među radnicima/ama na „prvoj liniji“, pri čemu su dodatno opterećene radom u kući, brigom o deci, starima i nemoćnima. I dok mnoge države, brojne međunarodne organizacije i nevladin sektor preduzimaju akcije kako bi se sprečio specifičan uticaj COVID-19 krize na prava žena, naša je vlast jednako rodno slepa kao i ranije.
Svetozar Raković
