Dr Marija Martinić
SINDIKALNO OBRAZOVANJE ZA XXI VEK
Ako se način funkcionisanja sindikata iz korena promenio od 80-ih godina XX veka u odnosu na period od industrijske revolucije do plovine prošlog veka, onda se promena koja se dominantno nazire kao osnovna karakteristika prve polovine XXI veka može, bez preterivanja, kvalifikovati kao dramatična. Globalizacija i njene raširene socio-ekonomske posledice dovele su sindikate u poziciju da ubrzano tragaju za odgovorima na izazove ekonomske eksplozije tvz. „trećeg“ (uslužnog) sektora i rastuće individualizacije radnih prava, praćene proporcionalnim padom solidarnosti i kolektivne klasne svesti. U ovoj se trci sindikati, kao verzirani igrači na terenu klasičnih industrijskih odnosa i kolektivnih prava, uglavnom nisu dovoljno brzo snašli, te su sindikalne strategije delovanja menjane nešto sporije od ekonomske stvarnosti, izazvavši gotovo u celom svetu pojavu pada masovnosti sindikalnog članstva.
I dok se još uvek, u tranzicijskim zemljama, vrše „fina podešavanja“ u usklađivanju sa novonastalim globalnim trendovima, XXI vek je doneo čitav set novih izazova: radni odnos biva potisnut od strane radnog angažovanja, prekarni rad se nameće kao gorući problem, a proces digitalizacije dodatno komplikuje svet rada, unoseći izmene u same definicije poslodavaca i zaposlenih. Konfuzija koja se preliva iz sveta stvarnih ekonomskih odnosa, a na koju je Međunarodna organizacija rada odgovorila uvođenjem „programa dostojanstvenog rada“ zahteva novi pristup kako konceptu rada, tako i konceptu sindikata.
ORGANIZACIONI VS. SERVISNI MODEL SINDIKATA
Budući da „stepen ostvarivanja sindikalnih sloboda i prava generalno ne zavisi samo od normativne regulative, već i od osnovnih funkcija koje sindikat obavlja u demokratskom društvu“ (Martinić: 2016, pp. 67), a da sama funkcionalnost umnogome zavisi od modela sindikata, pobrojane promene karaktera tržišta rada neizbežno vode zaključku da je stari servisni model sindikata[1] neophodno zameniti organizacionim modelom kojeg odlikuju višestruke prednosti. U organizacionom modelu, naime, trajno je uspostavljena veza između sindikalne organizacije i članstva koje je u središtu interesa organizacije. Ključ uspeha ovog modela leži u edukaciji i redovnom informisanju od strane rukovodstva sindikata, a sa ciljem da se članstvo osposobi za prepoznavanje i efikasno rešavanje problema u procesu rada.
Sindikalno obrazovano članstvo, u procesu kolektivnog pregovaranja, na primer, više nije u ulozi naknadnog verifikatora kolektivnog ugovora koje je ispregovaralo sindikalno rukovodstvo, već učestvuje aktivno u formulisanju zahteva i izboru pregovaračkog tima, glasa o prihvatanju ili odbacivanju pojedinih odredbi i vrši pritisak na poslovodstvo. U slučaju normativnih izmena, sindikalno članstvo kvalifikovano učestvuje u javnoj raspravi. Ovako koncipirani organizacioni model predstavlja istinsku demokratizaciju odnosa unutar samog sindikata i aktivnosti i deo odgovornosti spušta na nivo sindikalnog članstva, što vodi povećanju ukupne društvene moći sindikata.
Nužni preduslov akcione samostalnosti sindikalnih članova jeste proces sindikalnog obrazovanja, kao ključna interna metoda sindikalnog delovanja.
EDUKACIJA SINDIKALNOG ČLANSTVA
Važnost funkcije informisanja i obrazovanja sindikalnog članstva možda najbolje ilustruje činjenica da Evropska konfederacija sindikata ima sopstveni naučni institut. Evropski sindikalni institut (ETUI), kao nezavisni istraživački centar i centar za obuku, pruža podršku obrazovanim aktivnostima organizacijama članicama konfederacije. Već više od jedne decenije, ETUI organizuje „Evropsku obuku za mlade sindikalne lidere“, sa ciljem da osnaži novu generaciju sindikalaca. Aktivna obuka traje 21 dan, a organizovani su i debatni klubovi, grupne radionice i studijske posete.
Takođe, u okviru Međunarodne konfederacije sindikata, Komitet mladih PERV-a je, tokom 2015. godine, pokrenuo niz obrazovnih aktivnosti, kako bi formirao grupu mladih organizatora, regrutovanu od mladih sindikalnih aktivista i novih članova (Hangonyi: 2015, pp.5). Na ovaj se način edukacija pretvara u moćno sredstvo za unapređenje kampanja za organizovanje i mobilizaciju.
I u mnogim drugim delovima sveta, postoje sindikalne škole, koledži i instituti, u čiji rad se ulaže značajan deo prikupljene sindikalne članarine. Ovaj vid edukacije posebno je značajan sa aspekta činjenice da su upravo mladi ljudi ti koji, u najvećoj meri, rade u fleksibilnim i prekarnim uslovima, daleko od svake ideje o sindikalnom organizovanju, dok istovremeno predstavljaju najvažnija krvna zrnca koja nedostaju krvotoku sindikata.
Do ovih mladih ljudi može se doći na različite načine. Osim otvaranja vrata za sindikalno organizovanje nezaposlenih mladih ljudi koje ne mora biti nužno regulisano zvaničnim članstvom (sindikat može razvijati sopstvene mehanizme koji omogućavaju aktivan odnos sa udruženjima koja okupljaju omladinu, u okviru sopstvene civilne strategije delovanja), moguće je i razviti i obrazovne programe kojima je cilj da mlade ljude pripreme za ulazak na tržište rada i prvi ugovor o radu[2].
Budući da poslednja istraživanja Krovne organizacije mladih u Srbiji pokazuju da se preko 50% mladih uopšte „ne informiše“, a oni koji se informišu čine to isključivo putem društvenih mreža, jasno je da i strategije obrazovanja moraju biti inovativne i atraktivne.
Sindikalno obrazovanje u Srbiji nije nova pojava: „Tačno pre 101 godinu, Radovan Dragović je inicirao pokretanje prve sindikalne škole u Srbiji, koju je završilo 15 aktivista. Do 1912. godine, otvoreno je sedamnaest sindikalnih škola (Mihajlović: 2014.).
Razumevši značaj sindikalnog obrazovanja, Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“su, još 1993. godine, osnovali svoj Centar za obrazovanje i istraživanja koji se bavi obrazovanjem članova i aktivista za sindikalni rad. Osim istraživačko-analitičkih poslova i organizacije naučnih i stručnih skupova, Centar je u prvoj deceniji svoja postojanja bio posebno usmeren na organizaciju bazičnih (tzv. ABC) sindikalnih seminara, namenjenih novoformiranim sindikalnim povereništvima, kao i kreiranje mreže sindikalnih instruktora za organizovanje i širenje mreže.
Međutim, u skladu sa aktuelnim društveno-političkim kontekstom u Srbiji kojeg karakterišu brojni demokratski deficiti, nezadovoljavajući socijalni dijalog i stalne izmene radnog zakonodavstva koje uglavnom idu u pravcu umanjivanja stečenih radnih i sindikalnih prava zaposlenih, nameće se potreba za širim obrazovnim poduhvatom. Budući da nove sindikalizacije srpskog društva nema bez sindikalnog obrazovanja, „obrazovanje je sindikatu potrebno da bi se kontinuirano mogao kompetetntno baviti radničkim, ali i širim društvenim temama“ (Mašina….autor: 2019). Opstanak i jačanje sindikata zavise, u prvom redu, od njegovih unutrašnjih kapaciteta da održi sopstvenu borbenost, ali i od sposobnosti da mobiliše novo članstvo u delovima sveta rada koji ne predstavljaju tradicionalno uporište sindikalizma. Da bi to ostvario, sindikat mora da obrazuje svoje mlađe članove za sve oblike sindikalnog rada, kako onog u matičnim povereništvima, tako i onog u granskim sindikatima i sindikalnim federacijama.
Iz ovog razloga, a u skladu sa Programima rada UGS NEZAVISNOST za 2018. i 2019. godinu, Centar za obrazovanje, istraživanja i privatizaciju realizovao je Program Prve sindikalne AKADEMIJE, u periodu od oktobra 2018. do oktobra 2019. godine.
PROGRAM SINDIKALNE AKADEMIJE
Program je nastao kao izraz potrebe za kreiranjem celovitog obrazovnog sistema za sindikalne kadrove, a u cilju jačanja kapaciteta organizacije za primenu inovativnih i proaktivnih strategija sindikalnog delovanja. Osnovna ideja je da edukuje mlađe kadrove granskih sindikata koji će biti sposobni da inoviraju delatnost sindikata i koji će, istovremeno, doprineti podmlađivanju i rodnom balansiranju strukture sindikalnih organa i rukovodstava.
Tokom ovog pilot – projekta, edukacije su obuhvatile više tematskih oblasti. Činjenicu da za obrazovanje sopstvenog članstva nisu neophodna „spoljna“ sredstva, UGS NEZAVISNOST su potvrdili opredeljenjem da aktivnosti u okviru ovog pilot-programa finansiraju iz sopstvenih sredstava. Predavači iz sindikata, kao i oni koji dolaze iz prijateljskih organizacija, odrekli su se nadoknada za svoj rad, podržavajući tim gestom ideju o neophodnosti ove vrste edukacije.
Održano je ukupno pet edukativnih seminara, na kojima je 21 tema bila grupisana u dve celine. Prva celina „Koncept i vrednosti, kriza i izazovi“ obuhvatila je šire društvene teme i imala je za cilj da polaznike bliže upozna sa kontekstom u kojem u Srbiji deluju sindikati. Počev od opšteg okvira izazova (post)demokratije, socijalne pravde i javnih finansija, polaznici Akademije su imali prilike da se upoznaju i sa pitanjima dostojanstva penzionog sistema, socijalne kohenzije i borbe protiv siromaštva, problemima fleksigurnosti i izazovima koje donosi proces digitalizacije, kao i sa problemima savremenog obrazovnog sistema. Eksperti su sa njima razgovarali o efektima privatizacije i novim poslovnim modelima, poput javno-privatnog partnerstva i socijalnog preduzetništva. U skladu sa činjenicom da se Srbija nalazi u procesu pregovora za članstvo u Evropskoj uniji, polaznici su upoznati sa tokom pregovora i sa osnovama evropskog socijalnog modela.
Drugi tematski blok „Sindikat pred izazovima promena“ bio je fokusiran na uže sindikalne teme. Razgovarali smo o političkim i civilnim strategijama delovanja sindikata, radno-pravnom okviru, štrajkovima i protestima, bezbednosti i zdravlju na radu, kolektivnom pregovaranju, lokalnom i regionalnom socijalnom dijalogu, te o kapacitetima i resurskima sindikalne organizacije. U skladu sa promovisanjem inovacijskih reformskih praksi, polaznici su edukovani u oblasti aktivizma na socijalnim mrežama, te osnaženi za upravljanje kampanjama, medijski nastup, političko i sindikalno lobiranje i javno zagovaranje.
Budući da su polaznici pokazali različita interesovanja, oni koji su – tokom trajanja Sindikalne akademije – uspešno identifikovali oblasti kojima žele detaljnije da se bave, napisali su završne radove na odabrane teme.
Među polaznicima Sindikalne akademije, pored aktivista granskih sindikata u centrale, našao se i jedan apsolvent Fakulteta političkih nauka.
Naknadno sprovedena evaluacija, iako je program veoma visoko ocenjen, ukazala je i na aspekte u kojima je moguće dodatno ga poboljšati. To se prvenstveno odnosi na podizanje stepena interaktivnosti, što je moguće postići uvođenjem, na primer, debatnih klubova na teme za koje sami polaznici pokažu najviše interesovanja. Takođe, zaključeno je da prostor za sindikalnu edukaciju treba proširiti, te obavestiti veći broj ljudi o mogućnosti pohađanja Akademije, što podrazumeva otvaranje javnog konkursa za polaznike.
Ukoliko namerava da osnaži i podmladi sopstvene redove i uveća ukupnu društvenu moć svoje organizacije, sindikat će u narednom periodu morati da uloži još više, kako u programe bazične, tako i u programe napredne sindikalne edukacije.
LITERATURA:
Čanak, Branislav (ur.), „Priručnik za sindikalno organizovanje“, UGS NEZAVSINSOT, Beograd, 2010
Kasunić, Sandra, „Sindikalno organizovanje mladih: prepreke i preduslovi“, https://www.masina.rs/?p=10961, Mašina, Beograd, 2019
Hangonyi, Adrienn (ur.), „Predstavljanje sindikata mladim ljudima“, MKS, Brisel, 2015
Martinić, Marija, „Uloga sindikata u demokratskim promenama u tranzicijskim zemljama: Slučaj Srbija (1990-2013)“, doktorska disertacija, FPN, Beograd, 2016
Mihajlović, Srećko, „Obrazovanje put do snažnijih sindikata“, https://www.danas.rs/ekonomija/obrazovanje-put-do-snaznijih-sindikata/, Centar za sindikalizam, Beograd, 2014
[1] „Drugim rečima, radnici plaćaju članarinu u zamenu za sindikalne usluge. U ovom slučaju se ne očekuje od članova da rade bilo šta zauzvrat osim da plaćaju članarinu. Tako se razvija sindikalna organizacija koja je tutorska, ne širi mrežu znanja, ideje prodaje članovima i član nakon učlanjenja ostaje prepušten sam sebi. Sindikati koji primenjuju ovaj model reaguju samo kada članovi to zatraže. Razmišljajući na taj način, sindikat podcenjuje i iskorišćava svoje članstvo, jer ono ne stiče nikakva znanja, a nije ni motivisano za sindikalne akcije, jer se ne oseća delom rešenja, pa s toga sve očekuje od sindikalnih profesionalaca. Takvim članovima je sindikat kriv za sve, a sindikat nema iza sebe onu snagu koja mu je potrebna za pritisak na poslodavce“ (Čanak: 2010, pp. 21)
[2] Dobar primer ove vrste edukativne prakse predstavlja kampanja „Moje prvo radno mesto“ koju je, 2011. godine, pokrenuo CITUB Bugarske, sa ciljem obrazovanja mladih o njihovim radnim i socijalnim pravima. Program je namenjen maturantima srednjih škola, a u njegovu realizaciju uključili su se i Ministarstvo obrazovanja, mladih i nauke, Unija nastavnika Bugarske, Forum mladih 21. veka, direktori srednjih škola i učenici koji su diplomirali. U okviru programa su izrađeni i priručnici za maturante i nastavnike (Hangonyi:2015, pp. 10). Sličan poduhvat izvela je Demokratska liga nezavisnih sindikata Mađarske koja je izradila obimnu knjigu za učenike srednjih škola, koja sadrži osnovna znanja iz oblasti rada, sa praktikumom vežbanja i smernica za nastavnike, a koja sadrži i osnovne informacije o sindikatima (Ibid, pp. 24). Nemački DGB, pak, obilazi stručne škole gde prisustvuju časovima i sa mladima, u školskom dvoriptu, razgovaraju o sindikatima. Ove razgovore vode mladi volonteri čiji je cilj „pokazati mladim radnicima kako ljudi njihovih godina podržavaju sindikalni pokret“, te kako „članstvo u sindikatima nije dosadno, već kreativno i zabavan način odbrane njihovih prava“ (Ibid, pp. 26).
