Na inicijativu i u organizaciji UGS NEZAVISNOST, 29. marta 2018. godine, u Beogradu, održan je Okrugli sto na temu „Sindikati u minskom polju politike“. Ovaj okrugli sto prvi je u nizu od šest skupova koji će, tokom ove godine, UGS NEZAVISNOST realizovati u okviru projekta „Sindikati u tranziciji“, uz finansijsku podršku Friedrich Ebert fondacije.
Cilj skupa bio je da analizira dosadašnja iskustva u primeni različitih sindikalnih strategija ostavarivanja političkog uticaja u okolnostima koje su, u Srbiji, izrazito nepovoljne za sindikate, još od perioda demokratske pluralizacije sistema pa sve do danas. U traganju za efikasnijim strategijama uvećanja društvene moći, skup je okupio predstavnike sindikalnih organizacija (pored predstavnika Izvršnog odbora i Programskog odbora za civilno društvo, političko delovanje i javne kampanje Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, u radu skupa učestvovali su i Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, Željko Veselinović, predsednik Ujedinjenih sindikata Srbije „Sloga“ i Ivica Cvetanović, predsednik Konfederacije slobodnih sindikata), kao i predstavnike političkih stranaka i organizacija koje su, barem deklarativno, orijentisane ka levici. U živoj debati su učestvovali sledeći opozicioni lideri: Nataša Vučković (Demokratska stranka), Rade Veljanovski (Pokret slobodnih građana), Dijana Vukomanović (Narodna stranka), Marko Đurišić (Socijaldemokratska stranka), Borko Stefanović (Levica Srbije) i Dragan Đilas (kandidat za gradonačelnika na nedavno održanim izborima za Grad Beograd). Pozivu na skup se, od pozvanih predstavnika vladajuće koalicije, odazvao jedino Meho Omerović (Socijaldemokratska partija Srbije), dok predstavnici Socijalističke partije Srbije nisu bili prisutni.
Rad skupa otvorio je predsednik UGS NEZAVISNOST, Zoran Stojiljković, podsećajući prisutne da, u situaciji sve veće fragmentiranosti kako opoziciono političke tako i sindikalne scene u Srbiji, krajnju cenu nedostatka unutrašnjeg dijaloga – plaćaju svi građani.
Prvi blok rasprave započeo je uvodnim izlaganjem dr Jove Bakića, profesora Filozofskog fakulteta, koji je – u krajnje pesimističnom tonu – stanje srpske socijaldemokratije i levice ocenio kao katastrofalno, a vlast u Srbiji kao klijentalističku i autoritarnu. U prihvatanju neoliberalnog oblika kapitalizma u njegovom najgorem vidu, on vidi kranji uzrok nestanka ideoloških razlika na političkoj sceni. Ono što je, međutim, izazvalo najviše pažnje i negodovanja u ovom uvodnom izlaganju, jeste tvrdnja da je „feminizacija“ sindikalnog članstva doprinela gubitku društvene moći sindikata. Ovako postavljena ocena govori u prilog tezi da živimo u zemlji u kojoj se društvena moć još uvek percipira bez istinske svesti o potrebi dijaloga i pregovora/dogovora, a viđenje sindikata svodi na arhaični model sindikalnog organizovanja, oslonjen na pretnju potencijalno nasilnim društvenim protestima. Da li je ovakav stav i neminovnost u društvu koje je dominantno partijarhalno – mogla bi biti tema neke od narednih rasprava.
Većina prisutnih predstavnika političkih stranaka negodovala je zbog insistiranja na ideološkim identifikacijama, priznajući pri tome da su gotovo svi akteri iz političkog polja u nekom trenutku zloupotrebili partnerstvo sa sindikatima za kratkotrajne predizborne svrhe. Rasprava je pokazala da su opozicioni lideri svesni činjenice da sa sindikatima dele mesto na marginama političkog društva i istakli da, u uslovima dramatičnog gubitka političke snage, postaje sve manje važno je li mantra o prirodnoj bliskosti levice i sindikata izgubila svoj legitimitet, odnosno da sve značajnije postaje samo pitanje postoje li sofisticiraniji načini za ostvarivanje nekog vida saradnje između stranaka i sindikata koji bi imao kumulativni efekat uvećanja moći i jednih i drugih. Pri tome, većina učesnika rasprave složila se sa tezom da prva tačka zajedničke borbe mora da bude uspostavljanje pravnog poretka i demokratskih institucija, budući da su to osnovne pretpostavke demokratskog društva, kao okvira u kojem je jedino moguće ostvariti uticaj na kreiranje javnih politika, a koje se u Srbiji 2018. godine pokazuju kao značajno deficitarne.
Učesnici okruglog stola imali su, u drugom bloku debate, priliku da čuju i izlaganje Majera Tekaje iz francuske konfederacije sindikata CFDT-a koji je istakao da je ravnoteža između političke i socijalne demokratije još uvek tema o kojoj se u Francuskoj vodi javna diskusija. On je istakao da biti nezavisan ni u kom slučaju ne znači odreći se uticaja na političke stranke, a kroz iskustvo sindikata u Francuskoj ilustrovao je različite modalitete političke borbe sindikata i njihove moguće efekte. Kao posebno efikasanu, on je istakao strategiju političkog lobiranja, čiji preduslov čini ukidanje premoći izvršne nad ostalim oblicima vlasti, te vraćanje realne moći u Parlament. U tom smislu, preporučio je sindikatima u Srbiji da razviju saradnju sa poslaničkim odborima, posebno iz razloga što poslanici često nisu dovoljno informisani o socijalnim pitanjima i potrebno ih je bliže upoznati sa predlozima sindikata.
Ono što je istraživač Srećko Mihajlović iz Centra za razvoj sindikalizma, u svom uvodnom izlaganju, istakao kao najveću zamerku u dosadašnjem radu srpskih sindikata jeste nedostatak konkretnih aktivnosti, usmerenih na izmenu definicije sindikalnog članstva koja kao potencijalno članstvo prepoznaje isključivo zaposlene sa klasičnim ugovorom o radu – kojih je sve manje, što kreira utisak o formiranju nove linije podele unutar samog sveta rada, odnosno o međusobnoj konkurenciji zaposlenih u standardnom radnom odnosu i radnika koji rade sa fleksibilnim ugovorima o radu. U ovoj atmosferi, on pronalazi i uzrok rastućeg nepoverenja građana prema sindikatima.
UGS NEZAVISNOST, u okviru projekta „Sindikati u tranziciji“ planiraju održavanje zasebnog skupa na temu izmena radnog zakonodavstva koje bi omogućile sindikalno organizovanje prekarijata, nezaposlenih, studenata i ostalih ranjivih društvenih grupa.
Mihajlović moguću izlaznu strategiju vidi u kombinaciji socijalnog dijaloga, efektivnog povezivanja sindikata sa političkim strankama i akterima, uske saradnje sindikata sa organizacijama civilnog društva, kao i uspostvaljanja međusindikalne saradnje, uprkos ekstremnoj fragmentaciji na sadašnjoj srpskoj sindikalnoj sceni.
Sumirajući rezultate ove žive debate, moguće je izvući nekoliko zaključaka: 1) Sindikati nisu apolitične organizacije i moraju pronaći najefikasnije strategije kojima će uvećati sopstveni politički uticaj; 2) Pored modaliteta saradnje sa političkim strankama, sindikati moraju razvijati lobistički uticaj na poslaničke grupe u Parlamentu, 3) Sindikati moraju napraviti odmak od konzervativne definicije sindikalizma i fokusirati se i na brigu o ostalim ranjivim kategorijama društva (kao što su prekarni radnici i teško zapošljiva lica; i 4) Neophodno je ostvariti bazični stepen međusindikalne saradnje, za početak barem sklapanjem „pakta o međusobnom nenapadanju“.
Nakon dužeg vremena, skup „Sindikati u minskom polju politike“ uneo je novu enegiju u preispitivanje odnosa sindikata i političkih stranaka i pokazao da na opozicionoj sceni Srbije, koliko god ona bila marginalizovana lišena moći, još uvek postoji volja da se ulože zajednički napori u pokušaju razvoja društva, a u cilju dobrobiti svih građana naše zemlje.
