Siromaštvo u Srbiji već dugo nije ekscesna egzistencijalna kategorija ili ono što se uglavnom dešava drugima, tamo nekim nepoznatim ljudima, bez lica i profesija. Ukoliko niste dobili raskošno nasledstvo, zgoditak na lutriji, ukoliko nemate dobro utemeljen i razrađen porodični biznis, ukoliko niste skloni kriminalnim i koruptivnim radnjama i poslovno bliski centrima moći, sva je prilika da se nalazite baš u ovoj kategoriji koliko god je nazivali drugačije ili je podnosili “aristokratski”.
I, ukoliko ste se našli u ovoj kategoriji, sva je prilika da će se vaš status siromašne osobe produžiti u vremenu, a vrlo verovatno da će obuhvatiti i sledeću generaciju vaše porodice. Jer, kao što je već poznato, teorija deprivacijskog kruga upravo ukazuje na začarani krug siromaštva, odnosno, ukazuje na zlokobni mehanizam u kojem siromaštvo rađa – siromaštvo. To znači da društva koja zaista žele da dokinu ovaj začarani krug moraju ozbiljno da se suoče upravo sa dokidanjem – siromaštva. Iako ovo zvuči kao tautologija, realnost nam grubo pokazuje da bez odlučne intervencije u samo središte problema nema održivog rešenja. Jer, siromaštvo ne samo da utiče na kvalitete individualnih egzistencija već i na kvalitet ukupne društvenosti.
Krajem juna, 2022. godine, na inicijativu Centra za politike emancipacije potpisana je Deklaracija o plati za život. Deklaraciju je potpisalo 18 organizacija civilnog društva i tri sindikata, a potpisivanje ovog dokumenta videli su kao prvi korak u stvaranju široke koalicije čija će misija biti borba za bolji životni standard svih radnika i radnica u Srbiji. Projektovana misija podrazumeva i podršku zahtevima radnika u pregovorima oko minimalne cene rada za sledeću godinu, ali i pritisak na institucije putem kojeg će procena realnih troškova života postati deo zvanične statistike Republike Srbije, pa tako i neophodan parametar prilikom utvrđivanja minimalne cene rada. Deklaraciju su podržala tri sindikata, UGS “Nezavisnost”, Savez samostalnih sindikata Srbije i USS “Sloga”, kao i 18 udruženja građana: Centar za politike emancipacije, Centar za dostojanstven rad, Fondacija Centar za demokratiju, Socijaldemokratski klub, Ministarstvo prostora, Centar za održivi razvoj Srbije, Zajedničko – Platforma za teoriju i praksu društvenih dobara, A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, Koalicija za razvoj solidarne ekonomije, Alternativni centar za devojke, Ženska platforma za razvoj Srbije, Centar modernih veština, Liceulice, ASTRA, Centar za istraživanje javnih politika, ROZA – Udruženje za radna prava žena, Rekonstrukcija ženski fond, FemPlaz.
Potpisnici se u tekstu Deklaracije pozivaju na Ustav Republike Srbije u članovima u kojima se eksplicira da je Srbija država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, da je u njoj ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva ličnosti i pravičnu nagradu za rad. Potpisnici deklaracije konstatuju da je, međutim, Srbija do te mere zemlja jeftine radne snage da minimalna zarada održava njene građane u stanju stalnog siromaštva. A da zalagati se za zaradu koja podmiruje troškove minimalne potrošačke korpe znači zalagati se za siromaštvo radnika i radnica.
„Živeti od svog rada“, navodi se u tekstu Deklaracije, „je civilizacijski standard. Ipak, u Srbiji biti zaposlen ne znači ne biti siromašan. Ekonomski i socijalni status stanovništva se decenijama srozava do tačke da je veliki broj ljudi, kako bi prehranio svoju porodicu, prinuđen da radi jedan ili više dodatnih poslova, bez mogućnosti predaha vikendom, ili korišćenja godišnjeg odmora, čime su dodatno ugrožavani i zdravlje i bezbednost i radnika i radnica. Situaciju pogoršavaju i visoke cene prehrambenih namirnica, sve veći troškovi obrazovnog sistema i rast troškova zdavstvene zaštite koje plaćamo iz sopstvenog džepa. Srozavanje standarda stanovništva drastično se odražava i na mogućnost i kvalitet učešća u društvenom životu“.
Da bi se ovo stanje sa potencijalno nesagledivo destruktivnim posledicama promenilo potpisnici zaključuju da su nam potrebne plate od kojih nećemo samo preživljavati, da nam je potrebna plata za život, a koja je kao ljudsko pravo priznata u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, u Evropskoj socijalnoj povelji Saveta Evrope i drugim međunarodnim dokumentima koje je Srbija ratifikovala, kao i u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Uz obećanje da će se svim legalnim i legitimnim sredstvima boriti za ostvarenje plate za život, kao suštinskog pokazatelja napretka Srbije u celini, potpisnici su pozvali na „zaustavljanje trke ka dnu“, u kojoj se naša zemlja trenutno nalazi.
Osim niza konkretnih mera koje organizacije i sindikati okupljeni oko Deklaracije predlažu, ovaj dokument, upravo u trenutku sve intenzivnijeg klizanja ka dnu, ima i svoju važnu moralnu konotaciju. Jer, imenujući problem i nazivajući ga pravim imenom, indirektno govori i o neophodnosti da se u javni prostor vrate vrednovanja solidarnosti i neravnodušnosti prema nevoljama ljudi oko nas. Ovu indiferentnost prema drugima, karakterističnu za društva lišena moralnih principa, sociolog Ratko Božović prepoznaje kao „moralnu sušu i nedostatak saosećanja za drugog“.
Deklaracija o plati za život je samo jedan mogući, ali važan, instrument u borbi protiv siromaštva. A dok čekamo donošenje Strategije za iskorenjivanje siromaštva u Srbiji, svakodnevno suočavani sa prizorima prinudnih iseljavanja, pojedinačnih altruističnih reakcija u vidu solidarnih narodnih kuhinja, slikama gladnih beskućnika koji pretražuju kontejnere u potrazi za hranom i masovnim otpuštanjima, najnoviji statistički podaci govore nam i to da u Srbiji, takozvanom „ekonomskom tigru“, oko 450.000 ljudi (što je 6,9% stanovništva) živi u apsolutnom siromaštvu, a da se u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti nalazi oko dva miliona građana Srbije. Ne dešava se, dakle, samo drugima, nekim nepoznatim ljudim bez lica i profesija…
Budući da je sklono tome da se multiplicira i reprodukuje, bez solidarnih akcija i bez prepoznavanja potrebe za korenitim promenama, siromaštvo će samo širiti svoj zlokobni začarani krug. Krug u kojem se može naći svako od nas…
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
