Prepoznajući činjenicu da su društveni razvoj i socijalna pravda preduslovi za ostvarivanje mira i bezbednosti, kako unutar, tako i između država, Generalna skupština OUN je, 2007. godine, proglasila 20. februar Svetskim danom socijalne pravde. Zalažući se za ideju da ljudska prava, rodna ravnopravnost i dostojanstvo moraju biti u samim temeljima društvenog razvoja, UGS NEZAVISNOST svake godine nastoji, da na ovaj dan, iznova otvori pitanje socijalne pravednosti razvoja naše zemlje.
Tako je 20. februara 2020. godine, u punoj sali Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, u Novom Sadu, održana tribina pod nazivom „Smanjenjem nejednakosti do socijalne pravde“. Moderator događaja, Darko Šper iz RTV Vojvodine, na početku je prisutne upoznao sa najnovijim podacima, prema kojima se procenat građana koji žive u riziku od siromaštva, u poslednje dve godine, povećao sa 25,4% na čak 30%, pri čemu su posebno ranjive grupe i dalje nezaposlena lica, samohrani roditelji, deca i mladi, žene, osobe sa invaliditetom, stara lica koja ne ostvaruju pravo na penziju i Romi. On je, takođe, istakao i uspeh sindikata „Nezavisnost“ u borbi za povećanje zarada u RTV Vojvodine, ali i činjenicu da ni ove, kao ni prethodnih godina, mediji nisu iskazali interes da proprate ovaj događaj i animiraju širu javnost da se pozabavi problemom razmera siromaštva u Srbiji.
Predsednik Pokrajinskog odbora UGS NEZAVISNOST, Milojica Živković, osvrnuo se na mantru o kolektivnoj „lenjosti“ građana Srbije kao kulturnom nasleđu iz doba socijalizma, te na predrasude o niskoj produktivnosti radnika i nedostatak patriotizma radnika i sindikata. Ovim prerasudama, on je suprostavio analizu prerađivačkog sektora, prema čijim rezultatima je, zahvaljujući rastu robnog izvoza, produktivnost uvećana 2,4 puta u odnosu na trošak radne snage. Istovremeno, prema podacija Eurostata, posle Mađarske i Bugarske, Srbija ima najvišu produktivnost u Evropi. On je, na kraju, zaključio da osnovni razlog masovnog iseljavanja iz Srbije leži u pokušajima da se jeftinim politikanstvom opravda teška socijalna situacija, a krivica za nejednakost prebaci na pojedinca.
Dobrila Marković, iz Evropske mreže za borbu protiv siromaštva koja okuplja 20 udruženja koja rade sa rizičnim grupama, predstavila je pokušaje civilnog sektora društva da se efikasno uključe u borbu protiv siromaštva. Civilni sektor se suočava sa nedostatkom stabilnih finansijskih sredstava bez kojih, pak, nema efikasne borbe protiv siromaštva. Iz tog razloga, iako međusobnim povezivanjem osnaženi civilni sektor, zahteva pomoć države, ističući neophodnost sistemskih rešenja, u vidu kreiranja delotvornih i primenjivih strategija borbe protiv siromaštva. Između ostalog, Marković je posebno istakla fenomen karakterističan za Srbiju – rašireno siromaštvo među zaposlenim građanima.
Budući da žene nisu ravnopravno uključene u kreiranje ekonomskih i socijalnih politika u našoj zemlji, predstavnica Ženske platforme za razvoj Srbije, Marija Srdić se osvrnula na činjenicu da je borba za rodnu ravnopravnost, kao i sindikalna borba – večna tema i da ne postoje poklonjena prava. Ona je, takođe, govorila o medijski aktuelnom slučaju Aide Ćorović koja je nedavno pokrenula inicijativu za javnu debatu na temu partijskog zapošljavanja. Ističući da je 99% preduzetnica i sektoru mikro ili malih i srednjih preduzeća, ona je skrenula pažnju i na činjenicu da je ova vrsta samozapošljavanja – tek još jedan oblik prekarnog rada.
Predsednik UGS NEZAVISNOST, prof. dr Zoran Stojiljković je ocenio da živimo u visokokorumpiranom društvu koje je zarobljeno u nestabilnom razvoju i obeleženo partijskim zapošljavanjem i političkim klijentelizmom. Kad je reč o partisjkom zapošljavanju, on je posebno napomenuo da je ovaj fenomen u Srbiji nesporno prisutan pri prelasku zaposlenih iz nekog od fleksibilnih oblika rada u radni odnos na neodređeno vreme. Iz tog razloga, kao jedan od osnovnih zadataka koji se nalazi pred sindikatima danas, on je istakao pronalaženje načina za sindikalno organizovanje svih radno angažovanih lica, bez obzira na radno-pravni status.
Društva bazirana na individualizmu prečesto odgovornost za nejednakosti prebacuju na pojedinca, bez svesti o uticaju društvenih struktura na neravnopravni položaj građana. Među osnovne izazove svrstao je nedostatak progresivnog oprezivanja i ogromne razlike u političkoj moći, ističući da borba za društvo jednakosti nije moguća ni bez političkog kapitala ni bez principa solidarnosti.
Otvarajući pitanje jednake dostupnosti zdravstvenom i socijalnom osiguranju, obrazovanju i pozicijama, kao i problem neadekvatnog rasta udela zarada u ekonomskom rastu, Stojiljković je zaključio da ćemo, nastavkom dosadašnje prakse, bez države koja je sposobna da bazične servise obezbedi za sve građane – vrlo brzo postići jednakost, ali u siromaštvu.
Socijalni amortizeri poput kreditnog zaduživanja i doznaka iz inostranstva neće uvećati potrošački potencijal građana, te se postavlja i pitanje na čemu će se zasnivati održavanje privrednog rasta, kada je poznato da se razvojna politika ne može temeljiti isključivo na stranim investicijama.
Tribini su prisustvovali i predstavnici Unije poslodavaca Vojvodine, što su prisutni panelisti i publika pohvalili kao izraz dobre volje za istinskim socijalnim dijalogom.
U diskusiji koja se razvila nakon uvodnih izlaganja panelista, učesnici su pokušavali da odgovore na pitanje da li je moguće voditi kvalitetnu raspravu o nejednakostima i socijalnoj pravdi u okviru institucionalizovanog socijalnog dijaloga, obzirom na činjenicu da socijalni partneri u socijalno-ekonomskim savetima odluke donose konsenzusom, ili pak te rasprave zadovoljavaju tek deklarativni nivo?
Poseban segment diskusije zauzela je tema poreske politike, u delu koji se tiče poreza na imovinu i poštovanja osnovnog ljudskog prava na dom.
Takođe, učenici iz različitih segmenata industrijskog sektora, odgovarajući na raširenu predrasudu o nepostojanju sindikata u privatnom sektoru, izneli su uspešne primere hrabrosti i solidarnosti koju su iskazali radnici u uslovima krajnje nesigurnosti radnog mesta.
