“Evropa ulaže u ljude “ najsažetiji je zaključak sa konferencije “Nedelja stručnih veština”, koja je održana od 7. do 9. novembra u Beču, u organizaciji Evropske komisije i Evropskog centra za razvoj stručnog obrazovanja (Cedefop). Trodnevna konferencija okupila je više od 600 učesnika iz evropskih zemalja, uključujući i zemlje kandidate. Pristup je bio tipično evropski – tripartitni, tako da su predstavnici svih socijalnih partnera mogli da razmene stavove – svako sa svog aspekta.
Budućnost stručnog obrazovanja i obuke bila je zajednički imenitelj svih održanih sesija i diskusija jer, uprkos činjenici da je stručno obrazovanje pri vrhu evropskih prioriteta, još uvek nije pronađeno efikasno rešenje, ni za veće interesovanje mladih za ovaj vid obrazovanja, niti za usaglašavanje obrazovnih sistema zemalja članica. Već hroničan nedostatak stručnih radnika, prvenstveno u sektoru usluga, zahteva brza rešenja, dok sve brži zamah tehnoloških i svih drugih promena koje izaziva, kao i sve veći priliv ekonomskih imigranata stvara konfuziju u kojoj je svima jasno da su ključne odluke morale biti donete – juče.
Nije teško dokučiti razloge za situaciju u kojoj se Stari kontinent našao. Olako shvaćena i prihvaćena globalizacija i njen neoliberalni koncept (iseljavanje industrijske proizvodnje i maksimalno snižavanje cene rada), demografski trendovi (starenje stanovništva) i potcenjivanje značaja raznovrsnosti u obrazovanju generacija mladih ljudi imali su za posledicu tehnološko i ekonomsko kaskanje za Amerikom i Kinom. Evropa je postala mahom aristokratski intelektualna, ali sa izraženom (srećom!) socijalnom dimenzijom.
Zato je ista Evropa odlučila da povrati najznačajniji resurs svakog društva – ljudski kapital. Doneto je više strateških dokumenata, osnovano je nekoliko fondova i podstaknuto je stvaranje evropskih alijansi, sve sa ciljem popularizacije stručnih zanimanja, stručnog usavršavanja i prihvatanje celoživotnog učenja, ne samo kao neophodan uslov za buduću zapošljivost, već i kao koncept ličnog razvoja. Prilično težak zadatak kada se uzme u obzir podatak da je oko 70 miliona ljudi u Evropi funkcionalno nepismeno (oko 20% populacije), da veliki broj mladih odustaje od školovanja, a nije bez značaja ni činjenica da se uvođenjem novih tehnologija pojavljuje višak radne snage u ozbiljnim godinama, ali bez potrebnih znanja i veština.
Problem neadekvatne strukture radne snage je složen – sa jedne strane su lica bez osnovnog znanja koje je potrebno za bilo kakvo učenje, zatim lica bez kvalifikacija, lica sa zastarelim zanimanjima i, sa druge strane, mladi koji su nezainteresovani za stručno obrazovanje jer se ti poslovi kotiraju veoma nisko na društvenoj lestvici, a pri tom su i slabo plaćeni.
Rešenja se traže u novim modelima fleksibilnog obrazovanja i/ili obuke kako bi se obuhvatio što veći broj (ne)zainteresovanih lica, bez obzira na pol, godine ili etničku pripadnost. Ponuđen je rad uz učenje, učenje uz rad i učenje uz praksu u simuliranim uslovima (školske radionice). Stimuliše se saradnja kompanija, malih i srednjih preduzeća sa obrazovnim institucijama za prijem učenika na praksu, podstiče se kontinualno stručno i tercijalno obrazovanje, pronalaze se modeli verifikacije neformalno stečenog znanja, kao i usaglašavanje različitih obrazovnih sistema među zemljama članicama koji su prepreka mobilnosti radne snage unutar Evropske unije.
Međutim, jedna od najvećih prepreka o kojoj se na Konferenciji govorilo je sam koncept formalnog obrazovnog sistema u skoro svim zemljama EU u kome postoji nepropusna, rigidna granica između strukovnog i akademskog. Plavih i belih kragni. Obrazovni put pojedinca, od primarnog do tercijalnog, vodi samo u jednom od ta dva pravca, a strukovno je još uvek sekundarni izbor mladih. Više puta je istaknuta potreba “zamagljivanja” granica između strukovnih i akademskih studija, mada nije ponuđen nijedan praktičan predlog u tom smeru. Čini se da Akademsko ostaje nedodirljivo, iako niko ne spori da su, recimo, kardio hirurgija, mehatronika, meteorologija, arheologija i još mnogo drugih profesija veoma usko stručne i ne baš “prenosive” (“transferable” – često pominjana reč na Konferenciji) na druge profesije, dok nivo opšteg znanja, koji zapravo čini razliku između stručnog i akademskog, ima veći značaj za lični razvoj, no za samu profesiju.
Kontradiktornost je obeležila i druge aspekte problema sa kojima se Evropska unija suočava u periodu kada beleži najmanju stopu nezaposlenosti. Potreba za velikim brojem stručnih radnika srednjeg obrazovnog nivoa u suprotnosti je sa predviđenom polarizacijom poslova kao posledicom uvođenja novih tehnologija, što upućuje na zaključak da su, ili procene bile pogrešne, ili da je još u toku period tranzicije ka digitalnoj ekonomiji. U ovakvim okolnostima sam pojam stručnog obrazovanja koji je niži od tercijalnog može da izgubi na značaju. Polarizacija na visoko i nisko kvalifikovane poslove znači visoko i nisko plaćene poslove, što je destimulativno za sve one koji nemaju dovoljno kapaciteta, resursa ili ambicija za višegodišnje školovanje, pri čemu nivo zarada nisko kvalifikovanih poslova ne odstupa značajnije od socijalnih prinadležnosti koji se mogu ostvariti po osnovu nezaposlenosti.
Evropska unija već 20 godina ulaže veliki napor i ogromne resurse kako bi prevazišla prepreke i ublažila postojeći disbalans na tržištu rada. Pri tome nije, a moralo je biti uzeto u obzir da nivo zarada igra značajnu ulogu i u stepenu radne aktivnosti stanovništva i u izboru zanimanja, na čemu su sindikati insistirali tokom diskusija na Konferenciji. U prilog tome govori i činjenica da je srpska praksa pokazala kako je pristojna zarada dobra kompenzacija za odabir zanimanja koja ne zauzimaju visoku poziciju na društvenoj lestvici, što je vidljivo na primerima frizera, kozmetičara, kuvara i majstora mnogih zanata. Najavljena polarizacija tržišta rada usled digitalizacije preti povećanjem postojećeg jaza između bogatih i siromašnih i nameće potrebu preispitivanja principa raspodele novostvorene vrednosti koje stvara ljudski rad, a njegovo vrednovanje ne bi smelo biti regulisano samo manipulativnim tržištem rada, odnosno, krajnje subjektivnom procenom njegove vrednosti.
Priroda i uloga stručnog obrazovanja i obuke menjala se u proteklom periodu, kao i javne politike, strategije i planovi, pri čemu je posebno naglašen značaj strukturnog partnerstva svih aktera, naročito socijalnih partnera. Povrh svega, evropski Stub socijalnih prava ustanovio je niz principa za podršku funkcionalnim socijalnim sistemima i fer tržištu rada, uključujući i pravo na kvalitetno i inkluzivno obrazovanje kako bi se osigurale kvalifikacije relevantne za tržište rada, omogućio lični razvoj pojedinca i puno učešće u društvu. Ostvarivanje ovako visoko postavljenih ciljeva postaće nemoguća misija bez vrednovanja rada srazmerno njegovom učešću u novostvorenoj vrednosti, što bi pojam „fer tržišta rada“ trebalo da podrazumeva. Jedino i samo tako će Evropa moći da uđe u novu eru kojoj teži, jer bez humanizma, nema ni renesanse.
Vesna Bajic, Centar za obrazovanje, istraživanja i privatizaciju UGS NEZAVISNOST
