“Živimo u mržnji” i “nasilje je svuda oko nas” su (u svojoj simplifikovanoj varijanti) sve češće izgovorene ili napisane rečenice u Srbiji poslednjih godina. U saopštenju za javnost Društva psihologa Srbije, iz januara ove godine, navedeno je da “psiholozi javno izražavaju svoju duboku zabrinutost povodom kontinuirane društvene krize, koja pored političkih, ekonomskih, socijalnih, ekoloških, zdravstvenih i drugih posledica, značajno narušava i mentalno zdravlje građana, o čemu svedoče i brojna psihološka istraživanja”, kao i da je društveni kontekst u kojem živimo zasićen problemima, da se građani “već dugo suočavaju sa egzistencijalnom nesigurnošću i neizvesnošću usled prolongirane pandemijske krize, a u kontekstu brojnih društvenih podela, devalvacije moralnih i kulturnih vrednosti, urušavanja kvaliteta obrazovanja, i drugih negativnih pojava, dok javni diskurs u medijskom prostoru nastavlja da promoviše i produbljuje antagonizam i netoleranciju”.
Upozoreno je na činjenicu da mentalno zagađenje ovog prostora neizbežno dovodi do negativnih posledica, da je pravo građana na istinito i objektivno informisanje ugroženo, a da “medijski sadržaji ohrabruju sve vrste društvenih polarizacija koje unose nemir i sukobe među građanima”, da se drugačije mišljenje diskvalifikuje, iskrivljava i ućutkuje, te da u društvu u kojem je obezvređeno obrazovanje, a kritičko mišljenje obeshrabrivano i u kojem se vrše pritisci zastrašivanjem, dok se istovremeno ohrabruje konformizam, rastu i jačaju beznađe, apatija i anomija. Nisam sigurna da se ovo saopštenje moglo čuti na državnim medijima i, nažalost, stiče se utisak da je nekako, disproporcionalno svojoj važnosti, prošlo ispod radara javnosti.
U međuvremenu, u proteklih godinu dana, bili smo svedoci upravo onog spektra ličnih i kolektivnih trauma na koje su psiholozi upozoravali – potonuli u apatiju, beznađe i anomiju, posmatrači smo i komentatori nasilja koje se dešava na ulicama naših gradova, u porodicama, u medijima, na društenim mrežama, u školama… Možda se više i ne čudimo toliko, jer se polako ali sigurno, baš kao i onda devedesetih, navikavamo da živimo sa “tim”. Naše prosečne reakcije na tragične slučajeve izazvane nasiljem bilo koje vrste, čak i onda kada su u svojoj osnovi empatične, traju taman onoliko vremena koliko je potrebno da jedna vest bude medijski potrošena.
Da nije tako, ne bismo već gotovo zaboravili na samoubistvo tinejdžerke influenserke, po svoj prilici izazvano nekom vrstom virtualnog linča, na samoubistvo mladića koji je tražeći posao podvrgnut surovom ismejavanju na društvenim mrežama, na samoubistvo dečaka nad kojim je trenirana “pravna država” i kojem su oduzeti psi za koje je napravio svoj mali azil, na sva porodična ubistva koja se nižu u makabričnoj progresiji i sve femicide, na ubistvo dvogodišnje devojčice u Vršcu, na sva vršnjačka nasilja koja se dešavaju gotovo svakomesečno u školama ili u neposrednoj blizini škola ( kao na primer ono u kojem je dečaku zbog pretrpljenih povreda odstranjena slezina), na sve one pretnje po društvenim mrežama, na sve hajke i njihove manifestovane ili potencijalne posledice. Na sve ono što najčešće stane u pitanje: “Šta se ovo dešava, ljudi?”.
FOTO: www.pexels.com
Na ovo pitanje trebalo bi, međutim, da daju odgovor oni koji u ovom trenutku i nose najveću odgovornost za stanje u društvu – oni kojima je povereno vršenje vlasti. U međuvremenu, dok čekamo ove odgovore, koristan bi bio uvid u razumevanje uzroka, tipologije i prevencije nasilja, a ono je prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, upotreba fizičke sile u cilju povređivanja, zlostavljanja, oštećenja ili uništenja. Koriste se i druge definicije, kao što je: „namerna upotreba fizičke sile ili moći s ciljem ugrožavanja sebe, druge osobe, grupe ili zajednice, što rezultira ili ima veliku verovatnoću da će rezultirati fizičkim ozledama, psihičkim ozledama ili smrću”. Svetska zdravstvena organizacija deli nasilje u tri osnovne kategorije: samousmereno nasilje, međuljudsko nasilje i kolektivno nasilje. Ova početna kategorizacija pravi razliku između nasilja koje osoba nanosi sama sebi, nasilja koje je nanela druga osoba ili male grupe pojedinaca, i nasilja počinjenog od strane većih grupa kao što su države, organizovane političke grupe, militantne grupe i terorističke organizacije.
Međutim, postoji i bitna razlika između vidljivog i skrivenog, strukturalnog nasilja. Terens Frethajm skreće pažnju kako se: “za mnoge ljude, samo fizičko nasilje zaista kvalifikuje kao nasilje. Ali, svakako, nasilje je više od ubijanja ljudi, osim ako se ne uključe sve one riječi i radnje koje polako ubijaju ljude. Efekat ograničenja na perspektivu „polja ubijanja“ je široko rasprostranjeno zanemarivanje mnogih drugih oblika nasilja. Moramo insistirati da se nasilje odnosi i na ono što je psihološki destruktivno, ono što ponižava, šteti ili obezličava druge. S obzirom na ova razmatranja, nasilje se može definisati na sledeći način: svaka radnja, verbalna ili neverbalna, usmena ili pisana, fizička ili psihička, aktivna ili pasivna, javna ili privatna, individualna ili institucionalna/društvena (…), u bilo kom stepenu intenziteta, koji zlostavlja, krši, povređuje ili ubija.” Prema Frethajmu neki od najraširenijih i najopasnijih oblika nasilja su oni koji su često skriveni od pogleda (naročito prema ženama i deci) a “ samo ispod površine u mnogim našim domovima, crkvama i zajednicama zlostavljanje je dovoljno da zamrzne krv. Štaviše, mnogi oblici sistemskog nasilja često izmiču iz naše pažnje jer su u velikoj meri deo infrastrukture života (npr. rasizam, seksizam, ejdžizam)”.
Nasilje se, u dobro uređenim društvima, može sprečiti ili umanjiti. Budući da postoji direktna veza između nivoa nasilja i faktora kao što su siromaštvo, rodna nejednakost, štetna upotreba alkohola i droga, odsustvo stabilnih porodičnih odnosa i medijsko nasilje, strategije prevencije morale bi da budu koncentrisane na modifikaciju tih uzroka. Ove strategije mogu biti relativno efikasne u prevenciji nasilja, ali samo pod uslovom da je uspostavljen opšti politički i društveni konsenzus. U suprotnom, zloslutna spirala nasilja će nastaviti da se širi. Uporno, neomoljivo, sveprožimajuće i nekontrolabilno. Sa nepredvidljivim posledicama. Kao onda, devedesetih, šireći se najpre iznutra a onda i ka spolja…
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
