Srbija (ni)je neoliberalni Srbistan

Povratak u (periferijski) kapitalizam se pokazao dužim i skupljim nego što su građani Srbije mogli i da pretpostave. Na tom već četvrt veka dugom putu većina je svela svoj život na umeće preživljavanja da bi se šačica dokopala bogastva i vlasti. Srbijom, uz povremene međusobne čarke, vladaju politički lideri , tajkuni u njihovoj milosti i reprezenti stranog kapitala. Srbija učestvuje u „trci ka dnu“ – u nastojanju da dobije investicije nudi sve povoljnije subvencije i sve jeftiniju i obespravljeniju radnu snagu. Umesto da se kao svi pametni toga stide, naše vođe na sav glas ističu da imamo obrazovane a jeftine i strahom od gubitka posla disciplinovane zaposlene.

Socijalno stanje u zemlji ima tri svoje temeljne karakteristike.

1.Srbija je danas zemlja u kojoj preko partijskog zapošljavanja i napredovanja partijski kartel poseduje državu. Zašto nas onda čudi što nam se korumpirana država, umesto da bude neka vrsta Robina Huda ponaša kao Super Hik, lik iz stripova koji uzima od siromaha da bi još dodao bogatima.

2. Srbija je danas sa nivoom nejednakosti gotovo duplo većim od evropskog proseka školski primer loše nejednakosti. Fransisko Fereira tvrdi da nejednakost, kao i holesterol, može biti dobra i loša. Prisustvo „dobre“ nejednakosti znači da se u društvu nagrađuju zalaganje i predan rad, da se vrednuje ulaganje u obrazovanje, i da su upravo to načini da se i pojedinci koji su rođeni u siromaštvu penju uz društvenu lestvicu. U uslovima „loše“ nejednakosti nemaju svi jednake šanse da investiraju u sopstveni razvoj, te ljudski resursi ostaju neiskorišćeni što umanjuje potencijal društva za razvoj.

3. Posledično, obnavlja se klasni socijalni poredak i političke i ekonomske elite -cementiranjem razlika i uspostavljanjem obrasca (samo)reprodukovanja pozicija uspešno postaju vldadajuća klasa. Socijalni lift zaglavljen na gornjem spratu viših srednjih slojeva – svi ostali su u slobodnom padu. Ili se mogu peti požarnim stepenicama partijskog zapošljavanja, estrade ili korupcije i kriminala.

Pravci preokreta

Prvi uslov da živimo bolje je da partije isteramo sa prostora koji im ne pripada – privreda, pravosuđe, obrazovanje, mediji i strogo kontrolišemo tamo gde je jedino logično da budu – izbori i političke institucije. Protesti protiv neravnopravnih izbornih uslova pokazuju rastući demokraqtski kapacitet – mladih pre svih.

Vreme je i da podsetimo da evropske integracije znače hod ka pametnom, održivom i inkluzivnom razvoju. Inkluzija znači da smo solidarni i da se državljanstvo Srbije svakome isplati u solidnoj količini ekonomskih, političkih i kulturnih prava. EU kojoj težimo je prostor u kome je rad dostojanstven – ugovoren, bezbedan i redovno i pristojno plaćen. Šta je u tome subverzivno i neprihvatljivo ?

Osnovni cilj Nezavisnosti, kao i svih sindikata koji se nisu pretvorili u ekspozituru politike i poslodavaca je pristojan rad u pristojnom društvu. Žalosno ali naš prvi cilj je da se u 21 veku, iz formule 24/7 u kojoj smo potencijalnom poslodavcu na raspolaganju 24 sata svih sedam dana nedeljno, vratimo zahtevu iz 19 veka za tri osmice – 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati za porodicu, prijatelje, rekreaciju i kulturu. Kultura, obrazovanje i umeće samoorganizovanja su jedini socijalni kapital kojim raspolažemo kao zaposleni i građani.

Razlog propadanja : Kapitalizam katastrofe ili programirane krize (Naomi Klajn)

Prva pretpostavka za preokret je razumevanje načina na koje smo decenijama propadali. Scenario našeg propadanja koje za rezultat ima da nam je BDP još uvek za četvrtinu manji od onog iz daleke 1989, kao da je opisala Naomi Klajn – na efekat prethodno ratom spržene zemlje došle su politike jeftinog preuzimanja ekonomije i usmeravanja politike.

Sve politike na ovim prostorima su, nakon rata i krvavog raspada Jugoslavije 90tih i (samo)isključivanja Srbije iz sveta sa katastofalnim ekonomskim i socijalnim posledicama, sledile logiku Vašingtonskog konsenzusa čije su ključne odrednice deregulacija, liberalizacija, privatizacija .

Vođene politike, pokazalo se duboko koruptivne, karakteriše : (1) odsustvo razvojne strategije praćeno (2) prebrzom liberalizacijom i spuštanjem carina, (3) politikom jakog dinara i posledično neisplative proizvodnje i visokog zaduživanja, sa pratećom (4) predajom bankarskog sistema strancima, kao i (5) ideološki forsirane a razvojno i socijalno neuspele privatizacije. Efekti vođenih politika su takvi da za njih sem političke konačno treba utvrditi i krivičnu odgovornost mnogih.

Šta se menja u logici Vašingtonskog konsenzusa a da mi to odbijamo da vidimo, odnosno šta su nove, „fotošopirane „ evolutivne verzije i nadalje kapitalističkog razvoja ?

Vesti kasno stižu u Srbiju a treba se konačno lišiti provicijalne potrebe da budemo veći katolici od pape. Danas u odnosu na prethodnu predkriznu deceniju postoji konsenzus oko :

1. Daleko veća uloga države u kreiranju i koordinaciju jakih nezavisnih istraživačkih institucija je trend od Kine do Slovenije a mi smo razbili( velika preduzeća i razvojne istraživačke institucije) sve što je moglo samostalno određivati i razvijati prioritete,

2. Zone efikasnog javnog sektora – dogovor oko toga šta niko pametan ne prodaje, pre svega osnovne resurse, značajne i za bezbednost zemlje, kao i da je moguće racionalno, profesionalno upravljanje javnim sektorom i kontrola nad standardima usluga koji se nude – od komunalnih do (erodiranog) obrazovanja bez obzira koga obavlja,

3. Ekološki i socijalno održivog rasta – a ne za rast koji je bezglasan, brutalan, bez poželjne budućnosti za naredne generacije

4. Scijalna kohezija i održiva poželjna (ne)jednakost koja je neka vrsta socijanog lepka koji zadovoljava osećaj pravičnosti i sreće . Na drugoj strani, ni jednakost u siromaštvu ogromne većine, čega smo se u Srbiji nagledali u poslednje dve decenije, nije razvojno poželjna opcija

Kako smanjiti nejednakost u raspodeli dohotka?

Visoka nejednakost ne samo da proizvodi socijalne i političke probleme, već je loša i za ekonomski rast i njegovu održivost, kako pokazuju čak i istraživanja Međunarodnog monetarnog fonda .Kako se može smanjiti nejednakost u raspodeli dohotka u Srbiji?

Stručna javnost predlaže nekih pet mera od kojih je tek jedna, ona koja zagovara progresivnije oporezivanje uslovno rečeno „radikalna“

1.Kroz aktivne politike kvalitetnog zapošljavanja…

S obzirom da pojedinci koje karakteriše mezaposlenost ili veoma nizak intenzitet rada dominiraju na dnu raspodele dohotka u Srbiji, poseban značaj imaju politike koje doprinose većoj zapošljivosti. U tu grupu spadaju aktivne politike zapošljavanja (savetovanje i posredovanje u zapošljavanju, obuke, javni radovi, subvencije za otvaranje novih radnih mesta). Potrošnja na aktivne mere zapošljavanja bi trebalo da se poveća s obzirom da sada iznosi ignorantskih 0.1% BDP.

Naravno, pored činjenice da je važno da što više pojedinaca ima posao, za nivo nejednakosti u društvu važan je i kvalitet posla. Povremeni poslovi, rad u sivoj ekonomiji ili samozaposlenost ne garantuju visoku zaradu. Ipak, ovi poslovi su važni za pojedince na samom dnu raspodele, jer obezbeđuju kakav-takav dohodak. Dohodak od samozaposlenosti u Srbiji doprinosi smanjenju nejednakosti, jer čini značajan deo ukupnog dohotka onih najsiromašnijih ali ne predstavlja trajno rešenje jer vodi obaranju standarda rada.

2. Kroz pristupačno/stipendirano i kvalitetno obrazovanje za sve…

Obrazovanje bi trebalo da spreči reprodukovanje nejednakosti odnosno da, kroz ujednačavanje postignuća učenika koji dolaze iz različitog socio-ekonomskog okruženja, omogući da deca roditelja lošijeg ekonomskog statusa imaju jednake šanse da sutra nađu dobar posao i pristojno zarađuju.

3. Kroz progresivnije oporezivanje dohotka…

Pored sprečavanja utaje i izbegavanja plaćanja poreza konačno treba uvesti progresivno oporezivanje koje u sistem uvodi i elemente socijalne pravičnosti. Po analizama FRENA sistem poreza na dohodak (uglavnom starih) zemalja članica Evropske unije ima devet puta veće redistributivno dejstvo, odnosno kapacitet da smanji nejednakost, u odnosu na sistem poreza na dohodak u Srbiji. Povećanje progresivnosti poreza na dohodak građana u Srbiji moglo bi da se ostvari i kroz uvođenje prava na odbitke za izdržavane članove porodice (na šta sada imaju pravo samo građani koji plaćaju godišnji porez na dohodak, dakle, oni koji imaju visoka primanja) kao i kroz povećanje neoporezivog iznosa za zarade sa sadašnjih 25% na 50% prosečne zarade.

Dosadašnji sistem mešovitog i linearnog sistema oporezivanjna koji nadprosečno opterećuje najniže zarade trebalo bi zameniti sistemom koji objedinjuje poreze od rada i kapitala i progresivno se uvećava od 15% do 40%.

Primera radi u Sloveniji ide se na 40 % poreza na prihode već iznad 50 000 evra

4.Kroz bolju finansijsku podršku siromašnima…

U starim zemljama članicama EU, najvažnije naknade iz domena socijalne pomoći sedam puta više smanjuju nejednakost u poređenju sa socijalnim naknadama u Srbiji. To je posledica niskih iznosa naknade i slabog obuhvata, s obzirom da svega 3.5% populacije prima novčanu socijalnu pomoć.

5. Kroz obuhvatnije penzijsko osiguranje i zaštitu u starosti…

Uticaj penzija na smanjenje nejednakosti u Srbiji je značajan, ali se Džini koeficijent usled delovanja penzija i dalje više smanjuje u zemljama Evropske unije nego kod nas. To može da se objasni činjenicom da je nepokrivenost penzijama kod nas posebno visoka kod žena – skoro 20% žena iznad 65 godina ne prima penzije. Nepokrivenost penzijama je posebno izražena u ruralnim oblastima. Da bi se smanjila nejednakost, a posebno siromaštvo u starosti, neophodno je raditi na povećanju obuhvata ruralne populacije socijalnim osiguranjem.

Spremnost da se ove mere sprovedu pravi je demokratski test za sve socijalne i političke aktere u zemlji. Sve izvan toga je tek demagogija i populizam.

Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost
Zoran Stojiljković, predsednik