- april 2022. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: UGS Nezavisnost Foto:
I ovi izbori potvrdili su staro pravilo da, pošto građani glasaju kako i zašto već glasaju, na scenu stupaju politički lideri i njihovi mentori da od zadatih brojeva i dobijenih mandata skroje nacionalne i lokalne vlasti.
Prethodno, i u ovoj kratkoj kampanji pod zakriljujućom senkom rata u Ukrajini i njegovih efekata po poziciju Srbije, opstali su strukturni pritisci na biračko telo. Sem direktnog uslovljavanja ovoga puta radilo se i o predizbornoj pomoći kao vidu kupovine brojnih socijalnih grupa, uključujući i mlade. Uostalom, kao i medijska neravnopravnost koju nije uspelo da promeni ni praktički dvonedeljno prisustvo opozicionara na medijima sa nacionalnom frekvencijom, pre svega na javnom servisu. Vlast je dakle zadržala većinsku kontrolu nad poslovima, parama i publicitetom.
Iz opozicionog ugla gledano, nešto je postignuto boljom kontrolom izbornog procesa i , videće se koliko dugo, nenapadanjem i nesaradnjom sa režimom nakon izbora.
Naoko paradoksalno u korist opozicije najviše je išlo smanjivanje izbornog cenzusa na 3 odsto – pravilo koje je izmenila sama vlast vodeći se trenutnom kalkulacijom u vreme bojkota prethodnih izbora od strane većeg dela opozicije.
Posledično, u nacionalni parlament ušlo je 11 od 19 ponuđenih lista na kojima se nalaze predstavnici čak pedesetak stranaka, pokreta i građanskih udruženja. I to u širokom političkom luku od građanskog, poevropskog centra i levice (petina mandata), deklarativno proevropskog kartela na vlasti i evroskeptične i evrofobične desnice koja zajedno ne može da računa ni na šestinu mandata.
Ocena da je Srbija skrenula dalje (nacional populistički i suverenistički) udesno je dakle tačna, ali prenaglašena. Posebno ako se iz nje isključi uloga režima u formiranju proruskog i prokinskog raspoloženja. Naslonjenog istina na živo sećanje na sankcije i bombardovanje iz 1999.godine, ali i dominantno viđenje Zapada kao licemernog i prema poziciji Srbije , zbog narativa o Srbima kao “malim Rusima”, krajnje podozrivog.
Kulturni tradicionalizam je takođe postao glasniji i ima svoje parlamentarne zastupnike ali se ne bih složio sa ocenom da smo manje tolerantno društvo nego što smo bili pre deceniju ili dve.
Istovremeno, uočljiv je, i to ne samo kod nas, posebno nakon iskustva sa privatizacijom i subvencionisanjem stranih investitora, trend povratka originalno levim vrednostima solidarnosti i socijalne pravde, kao i ekonomskom protekcionizmu . No i opoziciona desnica je gotovo bez izuzetka preuzela te vrednosti.
Na drugoj strani su vladajuća neoliberalna desnica koja povremeno kupuje podršku siromašnih ali ne menja poresku i socijalne pilitike u njihovu korist, ali i nekada vladajuća neoliberalna, socijaldemokratska levica. I jedna i druga pod naletima krize, počinju da revidiraju poziciju svojevremeno definisanu krilaticom “tržišta što više a državne intervencije što manje”.
Kad je o samim izbornim rezultatima reč, njih pre svega treba intepretirati iz ugla mogućih efekata, pre svega po poziciju Srbije kao kandidata za članstvo u EU.
Primera radi, u tom ključu dvocifreni rezultat proruskog Dačića i SPS i njihov doprinos pobedi Vučića u prvom krugu mogu im se vratiti kao bumerang.
Tanka većina sa manjinama u nacionalnom parlamentu nije poželjna opcija a tendencija da se u vlast, indirektno i na kratak rok do brzih narednih izbora, uvuče još neko iz proevropskog ili bar evroskeptičnog opozicionog bloka je već nagoveštena.
Posebno je pitanje što istovremeno , zbog pat pozicije u Beogradu vlast ne može izaći iz veze sa SPSom. Njihovo praktično ponavljanje je zato sve izvesnija opcija.
Kao i nakon prethodnih izbora, formiranje Vlade i vlasti će, ovoga puta i zbog odlaganja spoljnih pritisaka, potrajati ali će ona unapred biti, još u većoj meri vremenski oročena.
Jedini modernizacijski novum je parlamentarni status zeleno leve koalicije Moramo.
Najveća postizborna nepoznanica ostaje kome će po drugi put u prvom krugu izabrani predsednik Srbije Aleksandar Vučić poveriti mandat za sastav Vlade i kome će i kada ostaviti neprofilirani i vidno oslabljeni SNS
Građanke i građani će ostati manje ili više razočarani jer će promene doneti tek izvesno poboljšanje u odnosu na nepodnošljivo prethodno stanje.
Decenijsko iskustvo govori nam, međutim, da krize, kao i izborne odluke donete unutar njih, ne smeju biti prostor defanzivnog povlačenja, pukog preživljavanja i biranja manjeg zla. One uvećavaju rizike ali i otvaraju prostor za nove vizije i rešenja.
U sličnoj situaciji dvehiljaditih reformator Đinđić je govorio protiv rutine, o aktivizmu i „gutanju žaba“, odnosno zgusnutim vremenima u kojima se moraju donositi često većini neprijatne i neprihvatljive odluke. Kada su njegovi politički naslednici pali sa vlasti nakon neprepoznavanja ekonomske krize, na vlast su se vratili reformisani radikali sa obećanjem da će se obračunati sa korupcijom i spornim privatizacijama. Deceniju kasnije spektakularno hapšenom Miškoviću treba platiti za izgubljene sudske sporove. Jesu li sada Vučić i vidno oslabljeni SNS počeli da plaćaju političku cenu uvećanu za Savamalu, Krušik, Jovanjicu, povratak u sistem politizacije kriminala i kriminalizacije politike?
U Srbiji u kojoj vlast daje posao a “demokratija se ne maže na hleb“ vlast traje – trpi se, sve dok isporučuje kakve takve rezultate. I ne pita se mnogo za uslove pod kojima su dovedeni strani investitori. Sve dok, kao sa litijumom i Rio Tintom se ne prevrši svaka mera. Put u superperiferijski kapitalizam plaćen je visokom socijalnom i ekološkom cenom, odnosno „neokolonijalizmom a la carte“ u kome se investitorima i investicijama, bez kojih smo neretko i mogli, plaća visoka cena subvencija, infrastrukturalnih ulaganja, oslobađanja od obaveza i isporuke obezvlašćenih radnika.
Povratak stagflacije – privredne stagnacije u uslovima prisutne inflacije, signal je da se nabildovani, „nikada veći rezultati“ i prenašminkana ekonomska slika moraju svesti na realnu meru. U realni i inače skromni rast društvenog proizvoda i zarada i penzija moraju se ukalkulisatii inflacija i precenjeni kurs dinara. Nazidani rast moje dinarske plate kada se preračuna u evre lepše zvuči ali ja za nju ne mogu realno da kupim više proizvoda a da to istovremeno ne vodi u nekonkurenost naših proizvoda i deficite.
Na dnevnom redu je promena sistema a ne tek garnitura na vlasti. Put u despotizam vodi preko krize i urušavanja demokratije, sveprisutne korupcije i rasta već drastičnih nejednakosti.
Cilj je pametan, na znanju zasnovan, socijalno i ekološki održiv i pravičan razvoj. Dostojanstveni rad i život i društvena odovornost i solidarnost nemaju poželjnu alternativu. Do njih se dolazi kroz najširi socijalni i politički dijalog.
Jedini prihvatljiv politički izbor je dakle od građana i njihovih autonomnih inicijativa, udruženja, pokreta i sindikata, kontrolisanana i nadgledana, podruštvljena predstavnička demokratija. Demokratija koja nam, od građanskih inicijativa i protesta do socijalnog dijaloga, javnih rasprava i nezavisnog pravosuđa i državnih organa, ostavlja alatke da na politiku i političare utičemo i van izbornog dana. Sistem u kome i sami izbori i karijere izabranih predstavnika zavise od volje građana bar koliko i od partijskih vrhuški i njihovih mentora i finansijera. Kurta se ne menja jednako neodgovornim i takođe nekompetentnim Murtom.
Snažne institucije, kompetentne i odgovorne elite, podeljena i kontrolisana vlast i zainteresovani i aktivni građani koji ljubomorno brane svoja prava su dobitna kombinacija.
Izborna odluka – obavešten, na argumentima zasnovan i promišljen, odnosno dobro shvaćen, uravnoteženi lični i društveni interes, korak je tek u pravom smeru.
