Posle juče potpisanog Sporazuma Vlade sa sindikatima i zaposlenima (grupa radnika) u Poštama Srbije iz kojeg se vidi da je u odnosu na onaj koji su naši prihvatili dodat tek benefit za 50 ljudi u Distributivnom centru i hiljadu dinara na regres za sve zaposlene, a da zahtevi za daljim povećanjem do pristojnog nivoa plata nisu ni pomenuti, postavljaju se brojna pitanja.
Ako će za neki dan plate zaposlenih konačno stići nivo iz „zamrzavajuće“ 2014. godine, pa će se moja komšinica sa legalnom srednjom školom i više od dvadeset godina radnog staža konačno pomeriti sa 36 – 37 000 dinara, odnosno od minimalne potrošačke korpe nije li, uz prihvatanje aktuelnog povećanja od 13 i 6 odsto, trebalo oročiti pregovore oko mehanizama kako doći do tražene prosečne zarade u Srbiji? No očito bi to značilo da se sa sindikatima temeljno pretresu poslovanje Pošte i planovi vezani za sudbinu njenih 15 000 zaposlenih što vlastima ne pada na pamet.
Otvorena je i dilema gde sindikate i zaposlene vodi mehanizam po kome svaka grupa zaposlenih može da zamenjuje sindikate u pregovorima i da ono što se prethodnim štrajkovima nije moglo dobiti dobija od ministra policije u martu ove godine i premijerke juče? Jesu li oni pregovaračke adrese? Što se nije kao sindikat organizovala ta grupa radnika ako postojeći, uključiv naš, nisu dovoljno borbeni? Šta će biti ekonomske posledice i ko je naumio da od Pošte uzme sve što donosi profit? Ne liči li na kraju sve ovo na klanje vola za kilo mesa?
Naravno da mi u Nezavisnosti jesmo za solidarnost, protiv suspenzija zaposlenih, protiv partijskog kadrovanja i zapošljavanja, kao i monopola na status sindikalnog pregovarača. Iz svih ovih razloga tražićemo da se slučaj Pošta kao tipičan primer raubovanja svega što je još u javnom sektoru, kao i urušavanja same pozicije sindikata, stavi na dnevni red Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije.
Obratićemo se i svojim međunarodnim sindikalnim adresama za pomoć i podršku. Recite mi, ako naši dugododišnji putlockersuporni pokušaji kao reprezentativnog sindikata da se nešto u Pošti promeni nisu uspevali kakav je to revolucionarni žar grupe zaposlenih dao efekte kod ministra policije (koji je pregovarao sa još specifičnijom grupom navijača) i inače socijalno senzibilne gospođe Ane Naled Brnabić? Šta je poruka i kako onda treba da u uslovima urušenih institucija izgleda socijalni dijalog?
Srdačno, Zoran
