Piše: Bojan Bosiljčić
Davno je bilo kada je, završnih decenija 20. veka, svetom počela da struji ideja o tome da se stanovništvo planete mora smanjiti, jer nam ponestaje resursa, i jer tako zahtevaju kriterijumi „održivog razvoja“. Cifre koje su tada prvi put procurele u javnost govorile su o nekih 250-300 miliona optimalnih stanovnika Zemlje za koje bi na planeti bilo mesta u takvoj populacionoj politici. Radilo se, dakle, o planiranom smanjenju od preko 90 odsto u odnosu na broj ljudi koji danas hodaju Zemljinim šarom. Popriličan zahvat, reklo bi se.
Za tehnološkog maga prekvalifikovanog u „filantropa“, Bila Gejtsa, to, međutim, nije neki preveliki problem; pre deset godina, na TED konferenciji (Technology, Entertainment & Design) 2010, predstavljajući svoje shvatanje problema u kome ugljen dioksid uništava planetu, objavio je svoju formulu stupnja tog uništavanja koja se služi prostim postupkom množenja: broj ljudi na zemlji množi se brojem usluga po glavi stanovnika, količinom energije po jednoj usluzi i na kraju emitovanim ugljen-dioksidom po jednoj usluzi. Sve pomnoženo jedno s drugim. Matematički: CO2=PxSxExC gde su konstante: P (people, ljudi), S (services per person, usluga po glavi stanovnika), E (energy per service, enrgija po usluzi) i C (CO2 per unit energy, ugljen dioksid emitovan po jednoj usluzi). (https://www.youtube.com/watch?v=LmzeYYWntxw)
Potom Gejts objašnjava kako je „očigledno“ da se jedan od tih brojeva mora smanjiti da bismo dobili bolji, održiviji svet. Ne trepnuvši, on potom pred auditorijum iznosi sledeću postavku: „Ako bismo zaista vredno radili na novim vakcinama, zdravstvenoj zaštiti i uslugama u oblasti reproduktivne politike (čitaj: abortusi), mogli bismo da broj stanovnika smanjimo negde za 10-15 procenata“. (sic!)
Od kuma, dakle, televizor a od Gejtsa – 15 procenata. Ostali filantropi neka se pobrinu za ostalih 80 odsto populacije viđene za odstrel. Jasno je da je filantrop već pre deset godina projektovao vakcine koje treba da posluže – smanjenju broja ljudi. Najnovije informacije koje nam stižu ovih uzburkanih zaraznih dana iz sveta biznisa koji je, prirodno, sada preokupiran zdravljem, kažu da Bil Gejts i njegova supruga ulažu 100 miliona dolara u – pronalaženje vakcine protiv korona virusa.
U međuvremenu, u Velikoj Britaniji je od početka pandemije preovladala teorija koju je zagovarao tamošnji premijer Boris Džonson, po kojoj ostrvska populacija ne treba da prekida sa redovnim radnim i životnim obavezama, e da bi se njih oko 70 odsto zarazilo i tako na Ostrvu uspostavilo milozvučno nazvani efekat „imunitet stada“. Termin označava situaciju u kojoj je većina stanovnika postala otporna na virus jer ga je prebolela. Do tog broja prebolelih i potom imunih dolazi se, jasno, preko leševa onih koji preboleti nisu mogli. A to su, kao što znamo, stari.
Stari ljudi su inače već godinama širom sveta pod sve jačom stigmom koja ih označava kao balast aktivnog dela društva, kao kužni teret koji se mora nositi na našim pravednim trudbeničkim plećima. Koliko mi moramo da radimo da bismo izdržavali toliko penzionera? Imunitet stada je, dakle, eufemizam za ubitačnu starosnu segregaciju koja se po svojoj suštini, a sada i po praktičnim dometima, ne razlikuje od rasnih zakona nacističke Nemačke i njenih eugeničkih teorija o višoj rasi i onima koji tu rasu kvare pa shodno tome treba da budu sprečeni da se razmnožavaju. (Ili naprosto da se, u uslovima pandemije koja otvara tako mnogo mogućnosti inventivnim uvođačima vanrednih stanja, primoraju na čamotinju četiri zida koja će da zakreči njihove vene u nogama i mozgu, i da ih u vidljivijem procentu od uobičajenog skine sa hrane kako bi to rekli četni evidentičari vojnih kasarni kada vojnika prate kući i beleže jedan pasulj manje od sutrašnjeg kazana, dok Bil Gejts sa demonskim osmehom namiguje i pokazuje palac ko-boga-vas-molim-ostanite-kod-kuće zabrinutim predvodnicima stada koji, je li tako, svesrdno brinu o svojim najstarijima).
No, međutim, tada je u dejstvo stupila izjednačujuća priroda virusa koji kad negde zađe ne ume da bira: prvo je od KOVIDA-19 oboleo princ Čarls a potom i premijer Boris Džonson. I u Velikoj Britaniji se odmah pristupilo promeni doktrine u borbi s virusom i prelasku sa tehnike imuniteta stada u standardne tehnike izolacije i zatvaranja škola, vrtića itd. itd…
Dok je, dakle, to stado imalo da bude sastavljeno od naroda koji se znoji, pati, rmbači i umire kako zna i ume, onda je imunitet stada bio najpoželjnija varijanta izlečenja nacije. Ali kada je virus robustno iskazao svoju univerzalnu prirodu i u stado bez pardona uveo krunisane i premijerske glave, namah je postalo jasno da se stado ima zanemariti kao jedinica mere, i da ta jedinica mora postati dragocena vladareva glava, dok će stado biti ostavljeno na ledini, sa imunitetom ili bez njega.
Čerčilovi krv, kuluk, suze i znoj, obećani davnih majskih dana 1940, tako postaju surova slika ponora u koji ove 2020. padaju evropske vlade baratajući svojim narodima u kategorijama velikih brojeva i niskih strasti, poručujući nam time da se Novi svetski poredak ima ostvariti preko naših leđa i živôta i da nikakvog pardona tu ne može biti. Svet je postao bezdušno mesto, što smo uostalom znali odavno. Epidemije ovakvih razmera samo tu davnu istinu ogoljavaju i izvlače na svetlost dana, dajući poslednju nijansu tamnoj boji naših života obeleženih prekarnošću naše egzistencije i privatizacijskim beskrupuloznostima koje na naše oči razgrađuju svet u kome živimo.
Korona virus je, dakle, našu životnu borbu doveo do Marksovog postulata da smo mi, ljudi na ovoj planeti, učesnici opita in vivo u kome ne možemo da izgubimo ništa osim lanaca na rukama. Jer smo, kako nam to jasno poručuju pastiri naših stada, jedinke na koje Vrhovna komanda više ne računa, da smo, na način manje viteški od vojnika majora Gavrilovića, brisani sa spiska te komande, ne više ni vojnici, još manje junaci; tek obično stado.
No, pitanje je ipak kako će se cela ova kalvarija, ne samo sa tekućom pandemijom, završiti; ima, naime, jedna stara izreka koja otprilike kaže da nema te katastrofe koju bar neko ne preživi. Notorna je stvar da su ti retki preživeli koji posle potopa isplivaju na hrid i umornim pogledom traže preživelu sabraću uvek oni sa najjačim genima, oni otporni, oni očeličeni životom. U vladarsko bogataškoj eliti, kao što dobro znamo, takvih nema; ta elita je sazdana od žderača šnenokli koji nose plišane papuče. U kakvima je vrlo teško ispeti se na breg sa koga puca vidik na novi život.
David Vojnarovič: Bizoni. Fotografija koja prikazuje način lova američkih starosedelaca. Načinjena je 1989, prvi put objavljena 1994, posle smrti njenog autora, američkog umetnika obolelog od AIDS-a. Fotografija izražava umetnikov osećaj bespomoćnosti posle saznanja da boluje od opake bolesti, i njegov stav o indolenciji kojom je tadašnji svet pratio ekspanziju HIV virusa. Do danas nije poznato kako su bizoni sa ove fotografije dospeli na ivicu ponora sa kog su poleteli na dole
