Problem što mladi i obrazovani ne ostaju u Srbiji jeste novac, ali i motivacija, ovde su ključna mesta zauzeta od visokih partijskih komesara i komesarki bez kvalifikacija, a naša deca ne mogu da zauzmu ta mesta, kaže profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Zoran Stojiljković.
Višak radnih mesta, a manjak radnika. Do skoro bi takav scenario priželjkivale mnoge zemlje. Ipak, sada postaje noćna mora za kreatore ekonomskih politika. Neke evropske zemlje, poput Bugraske, Slovačke, Poljske i Češke donose specijalne zakone, koji treba da olakšaju dolazak i duži boravak stranih radnika. Drugi ih privlače dobrim platama. Manjak kvalifikovanog kadra problem je sa kojim se suočava i Francuska, u kojoj prošle godine poslodavci nisu uspeli da popune čak 300 hiljada radnih mesta.
Bojan Šćepanović iz Menadžment Centra Beograd kaže da u mnogim mirkolokacijama u Srbiji, poput Subotice ili Niša ne možete da nađete radnike.
„I to ne pričamo o visokospecijalizovanim zanimanjima, već obične radnike, Subotica pokušava da proširi reon zbog prevoza i tako da dovede ljude, ili dovode radnike iz Sombora, imate negde nedostatak ljudi“, kaže Šćepanović.
Zoran Stojiljković navodi da je ta pojava trenutno u Srbiji incidentna, ali da je to trend koji će za dvadesetak godina biti prisutan.
Ako mladima za kreativne poslove damo 1.500 evra oni će ostati. Plata je jedan od motiva, to je osnov da formirate porodicu i da pristojno živite. Zoran Stojiljković
„Zato što nas je manje, populacija stari i manje je radne snage, najobrazovanijih i najkvalifikovanijih ode od 30 do 50 hiljada ljudi, smanjujemo stopu nezaposlenosti, a nećemo da kažemo da je to i zbog ovih faktora, ljudi se ne prijavljuju više na biro rada. Naš je problem nedovoljna i loše plaćena zaposlenost, u Evropi traže visokokvalifikovane radnike i veštine za koje smo mi nekada školovali, a sada ne. Rumunija je povećala plate doktorima i sestrama, a kod kod nas svaka druga sestra uči nemački“, rekao je Stojiljković.
On kaže da treba da se obezbedi rad koji je dostojanstven, plaćen na vreme i pristojono, ugovoren i bezbedan.
Na pitanje da li dualno obrazovanje može da da rezultate i obezbedi kadar potreban na tržištu rada, Šćepanović kaže da je čuo mišljenja i za i protiv i da on misli da to može da bude jedno od rešenja.
„Neko kaže to je sjajno, stvaramo nemačke radnike, drugi kažu stvaramo robove. Obrazovanje treba da stvori ljude za posao, da budu osposobljeni da mogu da krenu da rade. Ja kad pitam mašinskog inženjera da li je bio u fabrici on kaže ne, stvorite nekog ko teorijski zna kako izgleda mašina“, kaže Šćepanović.
On kaže i da je jedan od problema i to što se mali broj ljud javi na oglase za posao.
„Na jedan dobijete 80 do 100 prijava, pola možete da odmah odbacite, neki ne dođu, naši ljudi nekad ne znaju da traže posao. Ima loše situacije i sa strane poslodavca, poslodavci greše u svom pristupu. Jedna greška je, recimo, neko kaže ja sam diplomirani ekonomsita, a to je parče papira, važno je šta znate da uradite, često imamo formu u glavi a ne suštinu“, ističe Šćepanović.
Profesor FPN kaže da tržište rada mora biti otvoreno i mora da stvara potrebu za kompetitivnošću, preduzetničkim sposobnostima i sticanjem kvalifikacija.
„Što se tiče dualnog obrazovanja zakon je donet a mi smo ignorisani. To jeste isplativ projekat ako iimate strategiju razvoja. Zašto negujemo kolektivnu amneziju, mi smo proizvodili odlične zanatske radnike. Dualno obrazovanje je dobro kad je standard uspostavljen, kad je izvršeno testiranje da li neke sredine mogu to da rade kvalitetno i pod kojim uslovima će biti angažovani ti ljudi“, kaže Stojiljković.
Izvor: N1
1 komentar
Zoran Stamenković
Ovo jeste veliki problem za stručne „mlade“ neSNS kadrove, ali je, čini mi se, još VEĆI za dokazane „starije“ kadrove, koje su „mlade“ partijske perjanice smestile na dno učešća u upravljanju preduzećima, rugajući se i otvoreno nipodaštavajući, na taj način, sva nekadašnja merila kulture, obrazovanja i struke. U ovoj državi, neće biti privrednog napretka, dok se partijsko (koruptivno) upravljanje privredom ne eliminiše u korenu, a to će se, kako stoje stvari i u državi i na lokalu, nastaviti do ostvarenja njihovog konačnog cilja: uspostavljanja prekarnih proizvodnih snaga i odnosa.
Na tom putu ih ništa ne može da spreči, jer je mnogomilionska radn(ičk)a snaga u Srbiji prodala svoje dostojanstvo za zaradu od 200 evra, a što je još i gore – s osmehom na usnama…