14. septembar 2020. Kategorija: Autorski tekstovi, Branislav Božić Izvor: UGS Nezavisnost Foto: N1 i UGS
Na gradilištima širom Srbije inspekcije zaticale državljane Rumunije, Turske, Indije… bez dozvola za rad, socijalnog osiguranja i drugih uslova predviđenih propisima o radu, a uprkos zalaganju sindikata i inspekcija, odgovorni za ove kriminalne radnje retko se privode pravdi i još ređe adekvatno kažnjavaju
Početkom avgusta javnost je iznenadila vest o javnom protestu tridesetak radnika iz Indije, koji su godinu dana u Srbiji bili angažovani preko građevinske firme GP “Nikolić” iz Kraljeva. Indijski državljani su zahtevali zaostale zarade, kako su naveli u proseku između 1.500 i 2.500 evra, i ukazivali da bez tog novca ne mogu da se vrate u svoju zemlju. Radnici su novinarima saopštili da su oni formalno zaposleni u američkoj firmi „IDEA Capital LLC“, koja ih je kao posrednik po ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji uputila na rad kod srpske firme.
Povodom ovog slučaja, novinar sajta UGS Nezavisnost saznao je od Inspektorata za rad da je u slučaju indijskih radnika u Kraljevu sproveden sudski proces i da je okončan presudom kojom je pravnom licu GP „Nikolić doo“ izrečena kazna u iznosu od 800.000 dinara, dok je odgovorno lice u preduzeću kažnjeno sa 20.000 dinara.
Inspekciji su se prethodno obraćali radno angažovani indijski državljani, sindikati i nevladine organizacije. Inspekcija je u periodu jul 2019 – avgust 2020. godine kod GP „Nikolić” izvršila čak sedam nadzora. Utvrđeno je da većina indijskih državljana nije imala radne dozvole, zbog čega je protiv firme i odgovornog lica podneto pet zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.
Mediji su dosad vrlo retko izveštavali o položaju stranih radnika u Srbiji, a u javnosti se još manje obraćala pažnja na posledice sve akutnijeg problema nedostatka radne snage u mnogim delatnostima. Ipak, čini se da nadležne službe postaju svesne onoga što nam tek predstoji. Sudeći po aktivnostima i podacima sindikata, inspekcija rada i resornih komora, problemi sa kojima se susreću radnici iz inostranstva su većinom slični onima koje iskušavaju zaposleni sa državljanstvom Srbije, mada je očigledno da je kod stranaca mnogo veći procenat rada na crno i kršenje zakonskih normi.
Najbrojniji radnici iz Rumunije, Turske, Indije…
Po podacima Ispektorata za rad, dostavljenim za pisanje ovog teksta za sajt UGS Nezavisnost, u periodu novembar 2018. – avgust 2020. godine, inspektori su na gradilištima širom Srbije najviše zaticali radno angažovane državljane Rumunije, Turske, Indije, Italije, Albanije, Republike Srpske, Poljske, Hrvatske i Moldavije. Pritom, Inspektorat ne dobija unapred podatke o gradilištima na kojima su strani državljani, već njih inspektori zatiču na gradilištima koja su predmet inspekcijskog nadzora i uglavnom su bez radnih dozvola.
Najviše stranih državljana evidentirano je na gradilištu tržnog centra „Promenada mol“ u Novom Sadu, na kojem su inspekcija rada prilikom samo tri nadzora u fazi izvođenja grubih građevinskih radova zatekla više od 1.000 državljana Rumunije bez radnih dozvola. Inspektori su prilikom nadzora na gradilištima u Beogradu, Nišu, Vranju i na Zlatiboru zaticali državljane Turske, njih više od 500, od koji 315 nije imalo dozvole za rad, a 101 nije imao regulisan radno-pravni status i nije bio socijalno osiguran što je, inače, obavezno. Takođe, inspekcija je zatekla i više od 100 državljana Indije na gradilištima izgradnje Koridora 11, kao i na gradilištu brze pruge Beograd – Novi Sad – Subotica, od kojih je samo nekoliko njih imalo dozvole za rad.
Samo na osnovu ovih podataka može se zaključiti da se broj stranaca koji rade u Srbiji nije značajno smanjivao u odnosu na 2019. godinu, uprkos virusnoj epidemiji Kovid-19, te da su oni radno angažovani bez osnovnih propisanih papira. Nacionalna služba zapošljavanja (NSZ) je ove godine više puta saopštila da je sa svim neohodnim dozvolama u Srbiji u 2019. godini bilo radno angažovano 13.802 stranaca. Među njima, 3.148 dozvola je izdato državljanima Kine, 2.813 državljanima Rusije, 772 za radnike iz Turske i 256 za državljane Indije.
Rad „na crno“ i trgovina ljudima
Prema domaćim propisima, stranac kome je izdata dozvola za rad ima jednaka prava i obaveze u pogledu rada, zapošljavanja i samozapošljavanja kao i državljani Srbije. Potpredsednik Građevinske komore Srbije Goran Rodić kaže za sajt Nezavisnosti da u građevinskoj industriji i do 40 odsto ljudi iz inostranstva radi na crno i da je samo čudo što se nije desilo više incidenata, kao što je štrajk Indijaca u Kraljevu ili teških povreda pa i pogibija na radnom mestu.
Po Rodiću, u mnogim takvim slučajevima reč je o kriminalu, a Mario Reljanović, naučni saradnik na beogradskom Institutu za uporedno pravo taj kriminal svrstava u klasičnu trgovinu ljudima.
– Ako se ima u vidu da su, na primer, indijski radnici u jednom periodu radili u Srbiji pod ugovorima koji nisu u skladu sa zakonima Srbije, da im nisu garantovali ni minimalna prava, da su im oduzeti pasoši, da su kažnjavani suprotno zakonima zemlje u kojima se nalaze, kao i da zaradu nisu primali u zemlji u kojoj rade već u zemlji porekla, onda se svakako može reći da su se stekli ozbiljni uslovi da se njihov položaj izjednači sa položajem žrtava trgovine ljudima – kaže Reljanović za sajt UGS Nezavisnost.
Naš sagovornik dodaje da je poseban problem kada zatekne radnik koji nema regulisan status, jer inspekcija rada često ne pokreće zakonske mehanizme pod izgovorom da je poslodavac pokrenuo postupak pribavljanja dozvole – iako je nezakonito da ti ljudi rade bez dozvole.
– Čim inspektori otkriju takvog radnika, poslodavac čini prekršaj, a radnik koji se tu nalazi nelegalno, trebalo bi da bude odstranjen iz procesa rada. Ako se to ne čini, izgleda kao da se državni zvaničnici trude da nam objasne kako su oni „legalno obespravljeni“. Samo se ovog puta to ne čini na račun ušteda u budžetu, već na račun uvećanja profita odabranih poslodavaca koji na ovaj način eksploatišu strane radnike – objašnjava Reljanović.
On ukazuje da su inostrani radnici “veoma podložni za nezakonitosti poslodavaca” jer im se ne isplati da se vrate kući, a mnogi od njih nemaju sredstava za to.
– Moraju se i zbog toga značajno povećati kapaciteti inspekcije rada. Trebalo bi odustati i od formalnog obrazloženja da poslodavci sa stranim radnicima mogu da rade šta žele, jer oni nisu pod jurisdikcijom Srbije – takvo tumačenje ne samo što je pogrešno već je i dugoročno opasno, jer će vrlo brzo doprineti masovnom uvozu strane radne snage, pod uslovima koji nisu ni na minimumu međunarodnih standarda i domaćih propisa. To će sa dovesti do neminovnog pada kvaliteta izvedenih radova na račun privatnih interesa, i doprineti nastavku masovnog odlaska domaćih radnika u inostranstvo – upozorava Reljanović.
Retko procesuiranje i kažnjavanje
Predsednik Granskog sindikata građevinarstva “Nezavisnost” Saša Dimitrijević kaže da se čini da svi ponešto rade da pokažu brigu deklarativno, ali da to ništa ne vredi ako se slučajevi ne procesuiraju.
– Epilog je da nemate adekvatnu kaznu za kriminal. Zanemarljiv je broj rešenih predmeta, dešava se da tek na nekoliko godina imate jednu osuđujuću presudu. Džaba zalaganje i rad sindikata, inspekcija i ostalih kada nema presuda odgovornima, čak ni za poginule usled nebezbednosti na radu – kaže Dimitrijević za sajt Nezavisnosti.
Dodaje da svake godine imamo po pedesetak smrtnih i po 1.000 težih povreda na radu, a da se to ne procesuira ni u slučajevima naših, a kamoli stranih radnika.
– Taj broj bi bio sigurno mnogo manji da je dovoljno sposobnih, obučenih naših radnika, ali zapravo je suprotno tome što je posledica urušavanja velikih sistema, nemogućnosti obuke i adekvatnog školovanja za nedostajuće kadrove, kao i zbog njihovog odlaska u inostranstvo. Problem ne rešava ni proklamovano dualno obrazovanje, jer je malo takvih učenika, ili se oni obučavaju za kratkoročne potrebe sadašnjih “šrafciger” firmi – navodi Dimitrijević za sajt Nezavisnosti.
Ukazujući na nelojalnu konkurenciju firmama koje se kako-tako trude da uposle radnike iz Srbije, Dimitrijević navodi da oni koji angažuju strane radnike “na crno tako” mogu da zarade mnogo više, jer inostrani radnici pristaju da manje nadoknade, bez osiguranja i drugih davanja, pa investitori uzimaju ekstra profit koji im je izgleda dovoljan i za poneku novčanu kaznu. Naš sagovornik podseća i da se po izveštajima Inspektorata za rad čak kod tridesetak odsto ljudi koji zadobiju povrede, ili stradaju na gradilištima, utvrdi da su angažovani na crno.
– Nisu ni naši radnici zaštićeni u svojoj državi, a kamoli strani, a ukoliko ovi drugi jesu mi ne znamo kako, jer je to uglavnom regulisano u sklopu međudržavnih ugovora. Tu je teško, ako ne i nemoguće imati kontrolu. Imali smo na primer, slučaj poginulih turskih radnika u Čortanovcima za koji nije do kraja razjašnjeno kako se dogodio i da li postoji nečija odgovornost za tu nesreću – napominje Dimitrijević i da se desetine hiljada sezonskih radnika iz okolnih zemalja tek počele “uvoditi” u neka pravila i osiguranja.
Uvoz radne snage bez strategije
Goran Rodić se slaže sa tvrdnjama iz sindikata da je potpuno zanemareno procesuiranje nezakonitih postupanja u angažovanju radnika iz inostranstva.
– Osnovni problem jeste da mi nemamo strategiju kako ćemo ubuduće u ovoj oblasti. Velike građevinske firme su nestale, a ono malo radnika što je još vitalno i obučeno otišlo je u inostranstvo, mladih nema, pa se zato i uvozi radna snaga, koja je uglavnom niže vrste specijalizacije i obučenosti. Ne može se reći da nam stranci nisu potrebni, ali nam nikako ne trebaju razni sumnjivi posrednici i agencije koje ih angažuju sa svih meridijana kršeći razne propise. Džaba inspekcije šalju prijave ako se kod nas odomaći ono što smo doskora kritikovali kao eksploataciju naših radnika u inostranstvu kada su ih mešetari raznih vrsta prevarama dovodili u poluropske uslove. U tom smislu, bolje je da država više radi direktno na programima angažovanja stranih radnika, pod okriljem ministarstva, ili neke službe, nego da se dopuste novi slučajevi poput onih u Kraljevu – smatra Rodić.
Saša Dimitrijević naglašava da sindikati u Srbiji imaju konsenzus zahtevajući da se o o ovim problemima javno govori i da se ne toleriše nezakonito angažovanja stranaca.
Smatra da je koren problema u činjenici da nemamo privrednu strategiju, da se zna koji sektori će se pospešivati i da u tom smislu usmeravamo školstvo, i dualno i “normalno”, pa i uvoz radne snage. Izgleda, kaže, “da trenutno državi i njenim službama odgovara da žmure na jedno oko kada je reč o radu na crno i nezakonitom angažovanju stranih radnika, jer tako, valjda, misle da guraju povećanje BDP-a”.
