Strategije UGS Nezavisnost i SSSS o rešavanju problema platformskih radnika predstavljene su na okruglom stolu „Platformski radnici u platformama sindikata“
Učesnicima okruglog stola „Platformski radnici u platformama sindikata“ održanom 18. marta predstavljene su strategije o pravcima delovanja Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” i Saveza samostalnih sindikata Srbije u rešavanju ključnih radnih, socijalnih i ekonomskih problema radnika angažovanih u tzv. platformskoj ekonomiji. Na skupu održanom u sali UGS Nezavisnost predstavljena su i iskustva Sindikata „Mladi plus“ u Sloveniji.
Strategija UGS Nezavisnost
Tekst “Osnova za strategiju UGS Nezavisnost o sindikalnom organizovanju i zaštiti radnih prava platformskih radnika”, koji je pripremio stručni tim (Stefan Todić, Slađana Kiković, Aleksandra Vitorović i Miloš Miljković), usvojio je Izvršni odbor UGS kao strateški dokument Nezavisnosti.
Dokument polazi od razvoja digitalnih platformi i pojave novih formi rada i ukazuje da je tehnološki napredak krajem 20. i početkom 21. veka “omogućio nastanak novih načina obavljanja različitih aktivnosti” koji su umnogome uticali i na oblast radnog prava tako da se poslednjih godina preispituje i sam pojam radnog odnosa.
Stav UGS Nezavisnosti potvrđen ovim dokumentom je da “radni odnos nije izgubio svoje mesto kao osnovni oblik radnog angažovanja”, ali da je neophodno izmeniti i usaglasiti elemente radnog odnosa sa novim oblicima rada, koji su zahvaljujući razvoju informacionih tehnologija sve zastupljeniji na tržištu. Pre svega, kako se ukazuje u dokumentu, neophodno je da se uredi položaj radnika u novim formama digitalizovanog rada “tako da se i njima omogući da koriste sva prava iz radnog odnosa koja su čoveku potrebna za dostojanstven život i rad”.
Platforma – poslodavac ili posrednik
Digitalne radne platforme u dokumentu Nezavisnosti definišu se kao „digitalne mreže koje koordiniraju transakcije rada na algoritamski način”. Njihov cilj je da olakšaju povezivanje ponude rada i potražnje za radom uz pomoć automatizovanih mehanizama. U dokumentu se koristi podela digitalnih platformi Međunarodne organizacije rada iz 2021. godine. Po toj podeli, u prvu kategoriju spadaju digitalne platforme putem kojih se radni zadaci mogu obavljati bez obzira na to gde se nalaze naručilac posla i radnik. Putem njih klijenti „naručuju“ dugoročnije radne usluge kao što su prevođenja tekstova, digitalno dizajniranje, ali i kratkoročne poput transkripcije video zapisa ili označavanja fotografija. Poslovi na takim platformama nude se neodređenom broju ljudi i obavljaju se onlajn. Drugu kategoriju čine digitalne platforme putem kojih se lice angažuje za obavljanje zadataka na tačno određenom području ili mestu, na primer taksi usluga i dostava hrane. Takav rad, za razliku od prethodnog, radnici obavljaju oflajn onako kako to organizuje digitalna platforma.
Povodom nepostojanja jednoobrazne ili univerzalne definicije pojmova u vezi sa digitalnim radom, dokument Nezavisnosti za termin platformski rad koristi definiciju Evropskog parlamenta: to je rad i usluga platformskog radnika, na zahtev i za naknadu, bez obzira na njegov/njen radnopravni status, vrstu digitalne radne platforme, ili nivo zahtevanih sposobnosti. Za platformskog radnika smatra se svako fizičko lice koje obavlja rad ili pruža uslugu, sa višim ili nižim stepenom samostalnosti, uz pomoć digitalne platforme. Platformski radnik se u dokumentu koristi kao generički pojam i obuhvata sva lica koja rade ili pružaju usluge preko bilo koje vrste platfome, dakle i dostavljače i frilensere, bez obzira na vrstu njihovog radnog angažovanja.
U dokumentu Nezavisnost ukazuje se da uprkos velikoj pažnji posvećenoj ovoj oblasti u najvećem broju zemalja platformski rad još nije regulisan. Posebno je analiziran evropski pravni okvir uz konstataciju da Evropska unija ima nekoliko relevantnih propisa. Evropski okvirni sporazum o digitalnom radu zaključen 2002. je prvi sporazum između evropskih socijalnih partnera. Direktivom Evropskog parlamenta (nedavno prihvaćena na Savetu ministara) čije se konačno usvajanje očekuje, predložen je niz mera za poboljšanje uslova rada i podršku održivom rastu digitalnih platformi. Nova pravila u zemljama članicama EU treba da obezbede poštovanje radnih i socijalnih prava svim ljudima koji rade preko digitalnih platformi. Najvažniji cilj Direktive EU je da obezbedi da se radnicima digitalnih platformi dodeli status legalnog zaposlenja u skladu sa njihovim stvarnim radnim angažmanima. To za platformske radnike konkretno znači pravo na minimalnu zaradu, pravo na kolektivno pregovaranje, na radno vreme, zdravstvenu zaštitu, plaćeno odsustvo, zaštitu od nesreća na radu i nezaposlenosti, naknadu za bolovanje, starosnu penziju…
Lažna samozaposlenost
Platformski radnici u Srbiji pojavljuju se u dve kategorije angažovanja: rade ili kao registrovani preduzetnici ili kao honorarni radnici („lažna samozaposlenost”), na osnovu nekog ugovora različitog od ugovora o radu, ili čak i bez bilo kakvog ugovora (frilenseri).
Suština „lažne samozaposlenosti“, koja je nezakonita praksa, je u tome da poslodavac uslovi radnika da oformi svoju preduzetničku radnju i registruje se kao samozaposleno lice. Nakon toga se, umesto ugovora o radu, zaključuje neka vrsta ugovora o poslovnoj saradnji i u pravnom prometu se umesto poslodavca i radnika pojavljuju dva poslodavca. Takvo nezakonito postupanje poslodavaca dovodi do toga da su radnici izolovani, ne borave i ne rade u prostoru poslodavca, a samo naizgled imaju visok stepen samostalnosti u radu.
Problemi frilensera
Ni odgovor na pitanje ko se sve smatra frilenserom nije jednostavan, ukazuje se u dokumentu i dodaje da je to pre svega zato što se sam pojam „frilenser“ kolokvijalno najčešće odnosi na honorarne kvalifikovane radnike koji za različite klijente obavljaju plaćeni rad na određeno vreme. Ni Međunarodna organizacija rada još nije usvojila konvenciju ili barem preporuku kojom bi se države članice obavezale da poštuju standarda u vezi sa pozicijom frilensera.
U dokumentu Nezavisnosti ukazuje se da poseban problem predstavljaju frilenseri angažovani putem onih platformi koje po svaku cenu “glume” posrednika i ne prihvataju ulogu poslodavca, iako su veoma slične platformama sa lažno samozaposlenim licima. Posebni problem frilensera su kada se njihov poslodavac ne pridržava ugovorenih uslova (na primer odbija da isplati ugovorenu naknadu – honorar), a fizički nije niti poseduje imovinu u državi u kojoj frilenser radi.
Strana iskustva o digitalnom radu
Sindikati širom Evrope pokušavaju da nađu adekvatan odgovor na sveprisutne probleme koje unosi digitalizacija rada. S tim u vezi sindikati ukazuju da je digitalizacija dovela do stvaranja paralelnog, ultrafleksibilnog tržišta rada i iznose bojazan u pogledu mogućnosti regulisanja takvog rada, obezbeđenja socijalne sigurnosti i zaštite radnika, kontrole njihovih uslova rada, ostvarivanja prava na kolektivno pregovaranje…
Dokument Nezavisnosti podseća da su sindikalne organizacije i stručnjaci za radno pravo organizovali međunarodnu konferenciju u Frankfurtu 2016. sa ciljem da se kreira strategija delovanja kako bi se poboljšali uslovi rada radnika na digitalnim platformama.
Evropska konfederacija sindikata je 2016. donela rezoluciju „Ka pravednom digitalnom radu”, u kojoj je navela globalne smernice za strategije sindikata.
Zajednička insistiranja sindikata i stručnjaka usmerena su na zaštitu osnovnih prava radnika u procesu digitalizacije rada.
Nevidljivi u zakonima
UGS Nezavisnost predlaže da se uredi radnopravni položaj platformskih radnika jer su oni danas za pravni sistem Srbije potpuno nevidljivi tako da su, iako svojim radom zarađuju za egzistenciju, praktično bez bilo kakve pravne zaštite. Neophodno je urediti položaj tih radnika, a Nezavisnost ukazuje da za to nije neophodno donosti poseban zakon jer postojeći pravni okvir pruža dovoljno osnova, što znači da se radno pravni položaj digitalnih radnika može regulisati izmenama postojećih zakona.
Prvi korak u uređivanju položaja digitalnih radnika trebalo bi da bude izmena norme iz člana 2 stav 1 Zakona o radu čija se primena vezuje samo i isključivo za zaposlene, odnosno samo za one koje imaju ugovor o radu („Odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije, kod domaćeg ili stranog pravnog, odnosno fizičkog lica (u daljem tekstu: poslodavac), kao i na zaposlene koji su upućeni na rad u inostranstvo od strane poslodavca ako zakonom nije drugačije određeno.“) Tako izvan zakonske zaštite (na osnovu Zakona o radu i drugih zakona) mogu da ostanu sva lica čije radno angažovanje ima primese bilo kakvih drugih pravnih poslova (ugovora obligacionog prava). Digitalni radnici su time izostavljeni iz sfere radnopravne zaštite.
Nezavisnost smatra da u drugom koraku uređivanja položaja digitalnih radnika, kroz izmene postojećih zakona, treba poći od izmene pojma zaposlenog u Zakonu o radu. “Smatramo da je pojam zaposlenog, kao jedan od suštinskih pojmova za čitavo radno zakonodavstvo, našim Zakonom o radu, preusko određen. Uostalom, posmatrajući uporedno pravna rešenja, uočava se tendencija širenja pojma zaposlenog na sva lica koja obavljaju rad, bez obzira na pravnu formu koja predstavlja osnov vršenja rada”, naglašava se u dokumentu uz napomenu da to stanovište zastupa i Međunarodna organizacija rada, u Preporuci broj 198 o radnom odnosu iz 2006. godine. I sama dokumenta Međunarodne organizacije rada koriste termin radnik. Tako član 2. Konvencije br. 87 Međunarodne organizacije rada predviđa da „radnici i poslodavci, bez ikakvih izuzetaka, imaju pravo bez prethodnog odobrenja, da obrazuju organizacije po svome izboru, kao i da pristupaju ovim organizacijama…”
S tim u vezi Nezavisnost ukazuje da kada je reč o redefisanje pojma zaposlenog u našem pravu, nije nužno novo rešenje tražiti u stranim zakonima, jer odgovarajuće šire poimanje zaposlenog postoji i u pravnom sistemu Srbije. Naime, u Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu u članu 4 predviđeno je da se zaposlenim smatra „fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, kao i lice koje po bilo kom osnovu obavlja rad ili se osposobljava za rad kod poslodavca, osim lica koje obavlja poslove kućnog pomoćnog osoblja kod poslodavca.“ Ovakvom formulacijom pojma zaposlenog otvaraju se “vrata” za digitalne radnike, jer su ključni elementi za utvrđivanje statusa zaposlenog obavljanje rada i rad kod poslodavca.
Ozakoniti pojam radnik
Nezavisnost smatra da bi se izmenama Zakona o radu mogli propisati kriterijumi koji bi, ako su ispunjeni, bili dovoljni da se radno angažovano lice smatra zaposlenim, bez obzira na osnov angažovanja. S tim uvezi ukazuje se da nemačko pravo poznaje pet uslova koji služe da se utvrdi da li angažovano lice ima status zaposlenog: (1) kada obavlja plaćeni rad; (2) kada radi u kontinuitetu i u osnovi za jednog poslodavca; (3) kada vrši rad na način koji je tipičan za zaposlena lica; (4) kada dobija instrukcije od poslodavca i integrisan je u radnu organizaciju poslodavca; (5) kada ne obavlja posao koji ima karakteristike tipične preduzetničke aktivnosti. Postavljanje ovakvih, ili sličnih kriterijuma, na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da između digitalnog radnika i digitalne platforme postoji radni odnos, pomogao da bi da se u većoj meri reši problem „lažno samozaposlenih“ i lica koja su angažovana po ugovorima van radnog odnosa.
Nezavisnost navodi da je moguće i razmotriti uvođenje pojma „radnik“ u domaće zakonodavstvo, u skladu sa sugestijom Međunarodne organizacije rada, kojim bi bila obuhvaćena sva lica koja rade (po bilo kojem osnovu ili bez njega) i žive od svog rada.
Treći korak u uređivanju položaja digitalnih radnika mogao bi se napraviti pravnim redefinisanjem pojma poslodavac, jer samo navedeno redefinisanje pojma zaposlenog nije dovoljno za obezbeđivanje primene radnopravnih normi na digitalne radnike. Prema članu 5 stav 2 Zakona o radu „poslodavac jeste domaće, odnosno strano pravno ili fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje, jedno ili više lica”. Problem nastaje kada se traži osnov angažovanja digitalnih radnika, jer veoma često oni nemaju nikakav ugovorni odnos sa platformom. Zato bi, pored pojmovnog određivanja poslodavca, bilo nužno, analogno „testu samostalnosti“ koji je regulisan Zakonom o porezu na dohodak građana, da se Zakonom o radu utvrdi „test zaposlenosti“ ili „test samozaposlenosti“, sa kriterijumima na osnovu kojih bi se konkretni subjekt smatrao poslodavcem.
Redefinisati poziciju sindikata
Kao četvrti korak u pravcu izmena postojećeg zakonodavstva Nezavisnost vidi promenu definicije sindikata. U dokumentu se ukazuje da Ustav Srbije jemči sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja, dok je Zakonom o radu sindikat definisan samo kao organizacija zaposlenih što je protivustavno i protivzakonito. Naime, iako su delovanje i uloga sindikata, kao posebne vrste udruženja građana, definisani Zakonom o radu, na sam postupak osnivanja i funkcionisanja sindikata primenjuju se i odredbe Zakona o udruženjima koji definiše da „svako lice može pod jednakim uslovima utvrđenim statutom da postane član udruženja.“ Bilo bi logično da se u skladu sa promenom definicije zaposlenog, kako je to predloženo dokumentom Nezavisnosti, proširi i mogućnost članstva u sindikatu na druga radno angažovana lica, pa tako i na digitalne radnike. To bi moglo da se postigne tako što bi se u Zakonu o radu definisalo da se sloboda sindikalnog organizovanja i delovanja garantuje „zaposlenima i drugim radno angažovanim licima”.
UGS Nezavisnost će se “zalagati za donošenje potpuno novog seta zakona ili za izmene postojećeg zakonodavstva, kao i za preduzimanuje drugih aktivnosti usmerenih ka regulisanju i unapređenju radno-pravnog položaja digitalnih radnika”, navodi se u zaključcima dokumenta. U svojstvu reprezentativne sindikalne organizacije, Nezavisnost će u Socijalno-ekonomskom savetu zagovarati navedene zakonodavne inicijative, kao i sve naredne korake za unapređenje položaja platformskih radnika, uključujući pravo na pravedne zarade, socijalno osiguranje, fleksibilno radno vreme i ostala prava iz rada i u vezi sa radom. Uz sprovođenje zagovaračke platforme koja će doprineti bržem stvaranju zakonskih preduslova za sindikalno organizovanje platformskih radnika, Nezavisnost će pripremati svoje resursa za proširenje tradicionalnog načina sindikalnog organizovanja. U tome će se voditi politikama Evropske konfederacije sindikata i Međunarodne konfederacije sindikata čiji je član i koristiti iskustva sindikalnih organizacija iz zemalja u kojima je već postignut značajan napredak u unapređenju položaja platformskih radnika.
Platforme iz ugla SSSS
Učesnicima okruglog stola predstavljen je i predlog praktičnih politika o položaju radnika na digitalnim platformama iz ugla Saveza samostalnih sindikata Srbije.
U prezentaciji je napomenuto da nema jedinstvene globalne definicije nestandardnog rada, ali da je po Međunarodnoj konferenciji rada to sve što ne potpada pod standardni radni odnos koji podrazumeva stalnost, puno radno vreme i direktan odnos između poslodavca i zaposlenog.
SSSS ukazuje na negativne strane nestandardnog rada: u velikoj većini zemalja takvi radnici su van statusa zaposlenog i pripadajućih prava, imaju niže prihode i nisu potpuno obuhvaćeni socijalnim, zdravstvenim i penzijskim osiguranjem.
SSSS navodi da digitalne platforme tvrde da nisu poslodavci ali bitno utiču na globalni svet rada jer posreduju između lica koje traži angažman za novac, i pravnog ili fizičkog lica koje traži izvršioca usluge
Slovenački sindikat prekarnih radnika
Slovenački Sindikat “Mladi plus” (SM+) predstavio je onlajn putem predstavnik tog sindikata Jernej Kastelić. Svoju misiju Sindikat Mladi plus vidi u okupljanju nezaposlene i srednjoškolske omladine i mladih prekarnih radnika u borbi za dostojanstven rad i pristojan život.
*******
Sindikalne strategije dva reprezentativna sindikata u Srbiji na okruglom stolu su predstavili Stefan Todić iz Nezavisnosti i Bojana Bijelović Bosanac iz SSSS, dok je debate moderirala Tanja Jakobi iz Centra za istraživanje javnih politika. Sindikalni dokumenti su izrađeni u okviru projekta „Novo zapošljavanje: Zagovaranje prava radnika na digitalnim platformama u Srbiji“ koji, uz podršku Evropske komisije, sprovodi Centar za istraživanje javnih politika u partnerstvu sa Ujedinjenim granskim sindikatima “Nezavisnost”, Savezom samostalnih sindikata Srbije, Digitalnom zajednicom i Udruženje za radno pravo i socijalno osiguranje.
Priredio S. R.
