Prestar za rokenrol, suviše mlad za umiranje. Tako bi se nekako, stihovima Ijana Andersona, frontmena kultne britanske grupe Džetro Tal (Jethro Tull), moglo opisati osećanje velikog dela građanstva u Srbiji u trenucima dok hiljade upaljenih telefonskih svećica na studentskim telefonima, na svršetku još jedne tegobne godine u Srbiji, označavaju neko moguće svitanje.
Da, studenti su se pokrenuli. Kao odjek zaglušujućeg betonskog treska koji je 1. novembra usmrtio 15 ljudi pod nadstrešnicom Železničke stanice u Novom Sadu, širom Srbije su se iz ništavila apolitičnosti podigle mase verovatno najboljeg, a svakako najperspektivnijeg sloja ovog društva. Studenti Fakulteta dramske umetnosti u Beogradu povukli su nogu. Devojkama i mladićima sa ostalih fakulteta nije trebalo mnogo dalje govoriti.
U tom cunamiju krika za Slobodom i Pravdom, studentima su se ubrzo priključili i srednjoškolci što je mladalačku pobunu u Srbiji uzdiglo visoko na moralnoj lestvici ljudskih htenja u svim istorijskim epohama u kojima su se ljudi borili za dostojanstvo, a to su uglavnom sve ustorijske epohe našeg tegobnog postojanja na planeti. Generacija Z je odjednom postala nosilac kompasa u jednoj zaparloženoj zemlji gde je kriminogena, odrođena politička elita bavljenje politikom proglasila svojim ekskluzivnim pravom, i grehom za bilo koga drugog, omeđujući naš politički angažman samo na izborni dan u kom moramo, kao ovce na klanje, pristupiti glasačkoj kutiji i zaokružiti nešto, bilo šta, da bi izlaznost dala legitimitet rezultatu koji će potom biračkim inženjeringom i ostalim oprobanim mahinacijama biti falsifikovan, i totalno nesravnjiv sa onim što se nalazi u glasačkim kutijama.
Omladina je, što bi se reklo, naprosto provalila sistem. Sistem koji je već sam po sebi bio moralna razvalina pohlepnih i prostih, tiranija učmalog duha i plitke pameti koja se uzdigla van svojih prirodnih granica iscrtanih u septičkim jamama čovečanstva. Nastupilo je, očigledno, vreme prizemljenja.
Univerziteti su blokirani uz postavljanje jednostavnih pet zahteva od kojih je prvi taj da se objavi celokupna (a ne probrana i frizirana, u šupljim registratorima) dokumentacija o rekonstrukciji nadstrešnice koja se po predsedniku nije dogodila, pa se ipak naknadno dogodila.
Ali ono najblistavije što je mlad mozak mogao da smisli je bio veličanstveni etički otklon od blata u koje je predsednik prethodnih dvanaest i po godina uvaljivao sve svoje oponente, štrajkače i neistomišljenike: blata zvanog predsedničko kanabe. Studenti su, naime, predsedniku poručili da on uopšte nije adresa na koju oni upućuju svoje zahteve, da ih praktično on ni ne interesuje, i da oni u svojoj želji za pravdom ovde traže akciju Tužilaštva, policije i ostalih institucija koje su u Srbiji već odavno, a svakako od aprila 2016. i rušenja u Savamali, duboko anestezirane.
Ta crvena boja koja simbolizuje krv nevinih prosutu pod betonom koruptivne alavosti, boja koju radnici potčinjenih javnih preduzeća žurno peru šmrkovima kao da se krv tako lako može sprati, te krvave šake otisnute na pločnicima našeg posustalog urbanog duha, pojava je kojoj primitivni režimski mehanizam ne može da se prilagodi.
Na delu je, dakle, prirodna erupcija zdravog razuma, spasonosna doza čistog kiseonika za već obamrlog pacijenta, a pacijent je naše kolektivno sećanje na demokratiju, utrnulo od mantri odmetnutog predsednika, najvećeg obraćača javnosti u istoriji.
Zbunjen i sad već potpuno izbačen iz koloseka koji je u našu svest trebalo da utru njegove nebuloze o Srbiji koja ne sme da stane, Kosovu koje nećemo dati, o tome kako predaja nije opcija (hoćete da vam još jednom ponovim: Predaja nije opcija)… odmetnuti predsednik u metastaziranom stanju uzvišene izgubljenosti i nesnalaženja u jednom je trenutku izvalio čak i mudrost kako bi on (samo da hoće, a neće… čitaj: puca od želje da baš to uradi) mogao da na njih (studente) izvede „kobre“ i da ih „razbaca za šest ili sedam sekundi“ (sic!).
Odakle su se sad stvorili ti studenti?, kao da čitamo na predsednikovom licu pitanje koje zvoni unutar njegove glave. Nije to um koji može da pojmi da neko mlad i nepodržan od bilo kakve političke organizacije osim svoje savesti, a pogotovo neko kome predsednikova stranka nije obećala radno mesto i dva litra ulja za babu i dedu, može sad odjednom da ima nekakve zahteve i da ih postavlja nekom drugom osim njemu, kao da neko drugi ovde uopšte postoji, zar se više ne zna red u ovoj zemlji?!
Nasilničko, zlo lice vladajućeg režima svojom poslednjom snagom kezi se na podmladak sopstvene zemlje na čiju korist i blagostanje bi trebalo da vlada i da polaže račune. Predsednik, dakle, ne odustaje od zacrtanog biznis plana po kome će on raspolagati svim dobrima ove zemlje do njihovog potpunog isušenja, a mi, njegovi podanici, ćemo kusati čorbu sa kazana našeg sveopšteg posrnuća.
Omladina mu je, međutim, rekla da je gotovo s tim. Predsednik, usled buke svojih uzburkanih misli u glavi inače opterećenoj sopstvenom pretpostavljenom veličinom i važnošću, nije u stanju da čuje taj glas. Umesto toga, on sa TV ekrana podjarmljenih televizija, svojim partijskim vojnicima zaduženim za razbijanje uličnih petnaestominutnih komemorativnih blokada, nedvosmisleno daje blanko dozvolu za gaženje građana opravdavajući zaletanje haubama u njih, jer ko, zaboga, na njegovom feudu može da zaustavlja saobraćaj.
Njegova infantilna igrica stigla je na poslednji nivo. Sad se u oči gledaju jedan razobličeni, znojavi i nesigurni despot koji više ne veruje nikome, i omladina njegove zemlje koju on više ni ne interesuje. Bivši čovek i budućnost zemlje stoje na klackalici razapetoj između udaljenih polova naše žudnje za slobodom i predsednikove žudnje za zlatom. Nije više teško zaključiti na koju će se stranu klackalica nagnuti.
Piše: Bojan Bosiljčić
