“Kad je hladno dobro se obučem.” Ovim rečima Dule, sakupljač sekundarnih sirovina, objašnjava kako se u zimskim mesecima greje. Budući da živi u stanu, nema opciju da se greje na čvrsto gorivo. U prostoriji koja je 3×3 metra povremeno uključuje uljani radijator grejalicu jer nema novca da plati račune. Teši ga to što živi u “staroj zgradi, pa su zidovi deblji” i zbog toga “nije cele zime jako hladno”.
On prenosi i iskustva drugih koji takođe žive od prikupljanja ostataka svake vrste iz kontejnera:
“Skupljaju ljudi kartonske kutije, presuju, pa onda seku na panj i prave brikete. Ima jedna žena sve što nađe stavi na panj, iseče i tako potpaljuje vatru. Palila je i odeću, obuću i plastične flaše. Neki pokušavaju da odvoje đonove od ostatka cipele jer one kad ih založe zaguše ožak.”
Svoju radnu odeću koja se isprlja od koječega iz kontejnera ne čisti, nego kad već više ne može da se nosi, baca. Kaže da se “uglača i bude kao limena i ne vredi je prati jer to ne može da se opere”. U kontejnerima nalazi sve, od igala i žileta, preko “pelena bolesnih ljudi”, nameštaja, do delova za automobile.
Radio je na raznim mestima. I u Beogradu. Tamo je malo drugačija situacija. Među sakupljačima postoji svojevrstan kodeks ponašanja koji se uglavnom poštuje. Ko prvi dođe, kontejner je njegov. Ljudi su organizovaniji. Ima onih koji rade u grupama i na veliko, imaju izvidnicu koja javlja na kom mestu se nalazi više otpada. Zatim dolazi druga ekipa koja ga sakuplja i nosi na deponiju. Takođe se sakuplja stara garderoba i cipele. Zna da ne treba ložiti plastične flaše, ali isto tako zna da ih neki lože bez obzira na opasnost od trovanja tim isparenjima jer nemaju drugu opciju da se ugreju.
Dule je od devedesetih bez posla. Snalazi se, pa pored sakupljanja otpada radi i druge poslove. U danu kad je zabeležen ovaj razgovor, je za 600 dinara vadio jedan stari panj: “Kad se skrati dan mogu da skupim 15 kila plastike. To ti je 450 dinara. Aj kaži šta mogu s tim?! Kad budem prosio, prosiću da platim državu Srbiju, račune, a ne za sebe! Nisam ja jedini. Ima puno ljudi koji žive od kontejnera.”
Ko je sve ugrožen i na koji način
Nisu u pitanju samo sakupljači sekundarnih sirovina, odnosno tzv neformalni sektor, tu svakako spadaju i mnoga druga socijalno ugrožena domaćinstva koja žive na ivici egzistencije u Srbiji, kaže za KUMU Gojkan Stojinović, stručnjak za upravljanje otpadom i ekološki aktivista. Po njegovim rečima, spaljivanje svega što gori jeste opcija kojoj se sve više građana okreće suočeno sa svakodnevnim povećanjem cena svih energenata i sunovratom standarda života:
“Nisu tu samo u pitanju materijali koje ste naveli, ima tu i veoma neodgovornih trgovaca i operatera otpadom koji protivzakonito prodaju isečene palete koje su kontaminirane često opasnim materijama. Skoro sam negde čuo da se mogu kupiti drveni pružni pragovi (takozvane šliperi) kao ogrev po vrlo povoljnim cenama, a znamo koiko je kilometara pruga demontirano. Ovi pružni pragovi su ekstremno opasni po zdravlje jer su natopljeni kancerogenim PCB uljima kako bi se sprečilo truljenje, ali to i dalje ne sprečava profitere da ih prodaju uprkos direktnom nepovratnom stravičnom uticaju na zdravlje i živote”.
Stojinović takođe podseća na praksu ljudi koji za potrebe zagrevanja koriste korišteno motorno ulje iz vozila ili drugih mašina i opreme ,što je, kaže takođe, apsolutno zabranjena praksa i ima katastrofalan uticaj na sve:
“Svi ti materijali koji se lože emituju dioksine, furane, čestično zagađenje i čitav spektar drugih zagađujućih materija kojima su prvo direktno izloženi oni koji ih koriste za loženje, njihove porodice i deca, a zatim se kao talas ovo širi na komšiluk, zajednicu, pa čak i na veoma udaljena mesta tako što se te zagađujuće opasne materije talože na tlu ili u biljkama, a onda ih pojedemo, ili mi direktno, ili kroz meso i druge proizvode životinjskog porekla. Opasnosti i uticaj su nesagledivi, a srž im je neznanje i ekstra profit. Sve te prakse su uzgred, strogo zabranjene zakonom”.
Gojkan Stojinović, lična arhiva
I u planovima i istraživanjima energetsko siromaštvo vidljivo godinama. Adekvatnog odgovora države nema
Na početku je potrebno da definišemo šta je to energetsko siromaštvo, a jedna od definicija je ona
Evropske komisije po kojoj je energetsko siromaštvo stanje u kom pojedinci ili domaćinstva nisu u mogućnosti da dovoljno zagreju svoj dom, kao ni da obezbede druge energetske usluge po povoljnoj ceni, naglašava Sarita Bradaš, psihologinja i istraživačica Fondacije Centar za demokratiju.
Dodaje da po definiciji koja je široko prihvaćena (Ujedinjeno Kraljevstvo) energetski siromašnim domaćinstvima se smatraju ona koja potroše više od 10% svojih prihoda na energente, kako bi održali dovoljan nivo topline.
Po definiciji Nacionalne koalicije za smanjenje energetskog siromaštva (pri Ministarstvu za energetiku Republike Srbije) iz 2021. godine, “energetsko siromaštvo je stanje u kojem domaćinstvo nema na raspolaganju dovoljno mogućnosti da obezbedi potrebnu količinu energije koja je neophodna za zdrav i dostojanstven život i to na način koji ne ugrožava druge osnovne životne potrebe domaćinstva ili šire zajednice”.
Najavljeni porast cena energenata koji nas očekuje u narednim danima i nedeljama dodatno će ugroziti ionako finansijski iscrpljene građane.
“O standardu građana Srbije govori to što najveći deo prihoda odlazi na dve stavke: hranu i troškove stanovanja (u koje ulaze i energenti), a učešće hrane i troškova stanovanja u ukupnim troškovima je veće što je domaćinstvo siromašnije. U poslednje dve godine (avgust 2021 – avgust 2023 godine) cene hrane su povećane za 42%, a troškovi stanovanja za 31,4% %, pri čemu je cena čvrstih goriva koju većina stanovnika koristi za grejanje povećana za 54 %, cene električne energije za 27%, gasa za 33%, daljinskog grejanja za 15%. U isto vreme rast zarada, penzija i novčane socijalne pomoći izgubio je trku sa inflacijom. Šta bismo mogli zaključiti iz ovih podataka: loš životni standard dodatno je urušen i ljudi su dovedeni u situaciju da odluče šta će sebi uskratiti od dve životne potrebe: hranu ili grejanje. Svaki od izbora je loš, a zdravstvene posledice ogromne. A sledi povećanje cena gasa, struje, goriva…”, kaže Bradaš predviđajući ni malo laku zimu.
Sarita Bradas, foto Fondacija za demokratiju
Po zvaničnim podacima i istraživanjima Republičkog zavoda za statistiku i Centra za socijalni rad procenjuje se da se u Srbiji u poziciji energetske ugroženosti nalazi oko 400.000 domaćinstava, odnosno više od miliona stanovnika. Ovo su najsvežiji “državni” podaci istraživanja iz 2019. godine. U nekim tekstovima koji se bave tom temom naglašava se da je broj siromašnih danas manji u odnosu na 2019. Da li je zaista manji?
Bradaš kaže da nije upoznata sa metodologijom navedenog istraživanja, ali je izvesno da nemamo tačne podatke iz dva razloga: nedostaje nam zvanična definicija energetskog siromaštva i nemamo definisane pokazatelje. Ona kaže da je u Zakonu o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, energetsko siromaštvo definisano kao rezultat kombinacije niskih prihoda domaćinstva, velike potrošnje raspoloživih prihoda na energiju i nedovoljne energetske efikasnosti:
“Dakle, da bismo izračunali broj energetski siromašnih neophodni su nam podaci o tome šta se smatra niskim prihodima, koliko domaćinstva troše na energiju i koliko je energetski neefikasnih objekata. Ako prihvatimo da su pojedinci koji su u relativnom siromaštvu oni koji imaju niske prihode, takvih je po poslednjim objavljenim podacima Ankete o prihodima i uslovima života iz 2021. godine bilo skoro milion i po (tačno 1.460.000, treba imati u vidu da se podaci o prihodima domaćinstva odnose na 2020. godinu). Koliko je siromašnih bilo u Srbiji 2023. godine saznaćemo tek za tri godine. Ali ne treba biti istraživač da bi se zaključilo da u situaciji kada prosečan prihod domaćinstava raste sporije od rasta cena, opada kupovna moć domaćinstava i raste broj siromašnih”, ističe Sarita Bradaš za KUMU.
Dva istraživanja iz prošle godine, koja su se bavila projekcijama apsolutnog siromaštva (UNICEF i UNFPA), ukazuju na porast broja apsolutno siromašnih. Kao i to da je 2022. godine svaki deseti stanovnik Srbije živeo u apsolutnom siromaštvu što znači da nije mogao da zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe. Prema ovim projekcijama apsolutno siromaštvo će rasti i u narednim godinama. “Po meni, pravu sliku razmera siromaštva u Srbiji daju podaci o tzv. subjektivnom siromaštvu odnosno odgovor na pitanje o mogućnostima domaćinstva da sastavi kraj sa krajem. Devet od deset domaćinstava ima teškoće (veoma teško, teško i sa izvesnim teškoćama) da sastavi kraj sa krajem. I ovi podaci se godinama ne menjaju, samo se po intenzitetu teškoća različito raspoređuju. Za očekivati je da raste broj onih koji veoma teško I teško sastavljaju kraj sa krajem”, dodaje sagovornica.
Integrisani nacionalni energetski klimatski plan
U nameri da se, bar na papiru, država bavi siromaštvom, posle više od decenije izrađen je Integrisani nacionalnoi energetski klimatski plan (INEKP) kao strateški dokument za period 2021 – 2030. U njegovoj pripremi učestvovali su i predstavnici različitih organizacija. Jedan od ciljeva Ministarstva koje je vodilo čitav proces, po rečima tadašnje ministarke Zorane Mihajlović, bilo je i smanjenje energetskog siromaštva.
Organizacije civilnog društva i sindikati imali su odmah, na početku rada, primedbe prvo na sadržaj INEKP, a zatim i upoznavanje javnosti sa dokumentom.
Stojinović naglašava da je uloga države višestruka, i da se ovim problemom mora zajedno i koordinisano pozabaviti više ministarstava, od ministarstva uprave i lokalne samouprave, preko ministarstva finansija, ministarstva za rad i socijalna pitanja, ministarstva zaštite životne sredine, i mnogih drugih institucija :
“Jednostavno, problem je osetljiv i kompleksan do te mere da se ne može rešiti obraćanjem predsednika koji iz šešira vadi malog belog zeku. Ovde nema lakih, brzih i ćiribu ćiriba rešenja. Ona moraju biti zasnovana na ozbiljnoj stručnoj analizi i multidisciplinarnom pristupu. Počev od toga kako neformalni sektor uvesti u legalne tokove, preko jasnog i proaktivnog pristupa osetljivim grupama do sprovođenja zakonskih odredbi kontrolom i nadzorom. Puko kažnjavanje ne može rešiti celu kompleksnost ovog problema, ono može delimično uticati na jedan segment, ali nikako na ceo već devastiran i urušen sistem. Holistički pristup mora podrazumevati jednakost, prava i dostupnost svima a tek nakon toga insistirati na represivnim merama”, kaže stručnjak za upravljanje otpadom i ekološki aktivista.
Aleksandra Mirković, koordinatorka Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” učestvovala je u procesu izrade i donešenja tog dokumenta. Kao predstavnica sindikata imala je zadatak da sa aspekta radnih i socijalnih prava sagleda i deo koji se odnosi na energetsko siromaštvo.
Za KUMU ona kaže da je u razumevanju energetskog siromaštva potrebno razumeti nekoliko različitih pojmova i kategorija:
“Stopa rizika od siromaštva ne pokazuje koliko je osoba stvarno siromašno, već procenat lica koji imaju prihod niži od praga rizika od siromaštva. Po kategorijama, najvišu stopu rizika izloženosti energetskom siromaštvu, prema izveštaju o Energetskom siromaštvu iz 2019. imaju mladi od 18. do 24. godine. Ujedno je ovo pokazatelj i za socijalnu isključenost. Prema tipu domaćinstva najvišu stopu rizika od siromaštva imaju lica u domaćinstvima sa dve odrasle osobe sa troje ili više izdržavane dece, samohrani roditelji sa jednim ili više izdržavane dece i nezaposlena lica starija od 18 godina”.
Po podacima iz 2018. godine, deset odsto ukupne populacije u Srbiji nije moglo grejanjem da obezbedi odgovarajuću temperaturu u svojim stanovima, što je oko 260 hiljada domaćinstava. Drugi pokazatelj energetskog siromaštva ogleda se kroz plaćanje računa za električnu energiju, koji se ocenjuje kroz kašnjenje izmirivanja obaveza i prisutan je kod skoro trećine ukupne populacije u Republici Srbiji. 16 odsto ukupne populacije živi u stambenim prostorijama u kojima prokišnjava krov, imaju vlažne zidove ili podove i gde su dotrajali prozorski ramovi, objašnjava Mirković:
“Mereno kroz ove pokazatelje od 450 do 500 hiljada domaćinstava izloženo je energetskom siromaštvu. Po evidenciji nadležnog ministarstva o broju porodica koji su korisnici novčane pomoći i dečijeg dodatka ovaj broj se kreće oko 320 hiljada. Kao neko ko je čitao Integrisani energetski i klimatski plan RS i prati njegovo sprovođenje, podsećam da u njemu piše da je oko 10 odsto ukupnog stanovništva ugroženo energetskim siromaštvom, što se poklapa sa pravim stanjem siromaštva u Republici Srbiji.”
Aleksandra Mirkovic, lična arhiva
U poglavlju 2.5. INEKP-a jedan od kratkoročnih ciljeva je “smanjenje energetskog siromaštva za 75 odsto u 2030. godini u odnosu na 2020. godinu”, iako se smanjenje energetskog siromaštva ne navodi eksplicitno kao cilj. U poglavlju 3.4.4. definisane su mere za dostizanje glavnog cilja ali kao “ublažavanje energetskog siromaštva” bez detalja kako i na koji način.
Poseban problem kod definisanja mera koje se odnose na smanjenje energetskog siromaštva predstavlja vremenski okvir za sprovođenje. Naime, sve mere su predviđene za implementaciju do 2030. godine, a konkretne aktivnosti na polju smanjenja energetskog siromaštva trebaju početi već u prve dve godine primene INEKP-a, pojašnjava Mirković:
“Ovde bih se osvrnula na meni jako važnu klasifikaciju socijalno ugroženog stanovništva a to je, da je u Srbiji 2020. godine 6,9 odsto stanovništva živelo ispod praga apsolutnog siromaštva, koji iznosi 12.495 dinara mesečno, podaci su UNICEF-a . Poslednji podaci vladinog Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva potvrđuju da je stopa apsolutnog siromaštva najveća među decom do 13 godina i da iznosi 10,6 odsto. Kada deca rastu u siromaštvu i potiču iz socijalno ugroženih porodica studije su pokazale da će u kasnijem životnom dobu imati lošije zdravlje, npr razvoj dijabetesa ili bržeg starenja. Društvena nejednakost utiče na razvoj dece, koja se ogleda u slabom obrazovanju, zdravlju i blagostanju. Plašim se da INEKP nije prepoznao sve ugrožene kategorije koje sam navela. Mi smo generalno siromašno društvo, ovde je siromaštvo zabranjena reč, ma koliko sklanjali pogled sa siromaštva ono je sveprisutno i brzo rastuće, ad hoc mere vlade nisu nešto što može da kontroliše rastuće siromaštvo među građanima i građankama ove zemlje.”
Siromašni nevidljivi u sistemu
Oštri i lucidni nastupi naše sagovornice Sarite Bradaš na javnim raspravama i u medijima navode na pomisao da oni koji vode državu na siromašne ljude gledaju kao na gubavce 21. veka. Stavili bi ih u geto, sakrili i negirali njihovo postojanje.
Ona kaže da ne postoji politička volja za bavljenjem problemom siromaštva kao što ne postoji volja za bavljenjem bilo kojim problemima u ovom društvu: “Vlast je svojim (ne)delovanjem godinama, iz dana u dan pokazala da je njena maksima ‘Vaši problemi nisu naši problemi’. Siromašni su za njih nevidljivi sve do trenutka kad mogu biti iskorišćeni kao glasači – tada se odvoze, daruju osnovnim životnim namirnicama, dobiju nekoliko novčanica kao naknadu za glas”.
Govoreći o svakodnevici i zimskom smrzavanju našeg sagovornika sa početka priče, kao i potpunog negiranja siromaštva kao najznačajnijeg uzroka zagađenja vazduha u Srbiji, Bradaš u svom stilu komentariše:
“Eto nama još jednog pokušaja da se siromašni optuže za problem, i da se ignoriše da je siromaštvo uzrok. Prema inventaru zagađujućih materija koji izrađuje Agencija za zaštitu životne sredine
najznačajniji izvori PM 10 (57%) i PM 2,5 (77%) čestica su toplane male snage i individualna ložišta (a koja uključuju ne samo šporete već i kotlove na ugalj ili mazut u domaćinstvima). Međutim ono što se ne objavljuje je da osim primarnih izvora čestičnog zagađenja visokim koncentracijama značajno doprinose i izvori gasovitog zagađenja jer se značajne količine tog zagađenja u vazduhu pretvaraju u čestično zagađenje. Najveći izvor gasovitog zagađenja su naše termoelektrane. Pored problema ambijentalnog zagađenja veliki problem je zagađenje u domaćinstvima gde se zbog siromaštva u koristi ne samo otpad već i energenati niskog kvaliteta, pre svega sirovo drvo što dovodi do povećanja emisija dima i drugih štetnih materija, zadimljenosti prostorije u kojoj se loži i znatno manjeg emitovanje toplote. Navedeno dovodi do razvoja oboljenja u prvom redu kardio-vaskularnih i respiratornih. Drugim rečima – energetsko siromaštvo je opasno po zdravlje!”
Srbija nakon isteka stare, više od deceniju, nije donela novu Strategiju za smanjenje siromaštva. Tim koji se bavio problemom siromaštva pri Vladi Republike Srbije je prestao sa radom. Bradaš kaže da će sa nestankom tog tima nestati i dokazi koliko je rašireno siromaštvo budući da su objavljivali trogodišnje nacionalne izveštaje o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva:
“Više nema ni podataka o apsolutnom siromaštvu koje je ovaj Tim objavljivao. Strategiju socijalne zaštite i izmene Zakona o socijalnoj zaštiti čekamo godinama što je još jedan od pokazatelja da najugroženiji u ovom društvu, državnim organima i institucijama nisu prioritet”.
Šta dalje?
Siromaštvom, pa i energetskim, do sada su se umesto institucija bavile organizacije civilnog društva (OCD) i mediji. Mogu li oni da poprave situaciju?
Kada je u pitanju energetsko siromaštvo jedine analize dolaze iz nevladinog sektora,
prvenstveno od RES fondacije, ali OCD nemaju moć da nešto promene kaže Sarita Bradaš i dodaje da se država ne obazire na preporuke ni mnogo moćnijih međunarodnih institucija koje ukazuju na ove probleme:
“Ulogu medija vidim u informisanju javnosti, ukazivanju na značaj problema i potrebu da se problemi reše. Mediji za razliku od OCD imaju mogućnost da izvrše pritisak. Kada su u pitanju preporuke za rešavanje problema energetskog siromaštva mogu samo da ukažem na već formulisane preporuke RES fondacije: usvojiti nacionalnu definiciju energetskog siromaštva i razviti indikatore za praćenje mera smanjenja energetskog siromaštva u skladu sa standardima EU; unaprediti instrumente i metodologiju prikupljanja podataka relevantnih za praćenje energetskog siromaštva; pripremiti i usvojiti odgovarajući planski dokument kojim bi se osiguralo ostvarenje cilja smanjenja energetskog siromaštva u Republici Srbiji; osigurati transparentnost procesa i učešće zainteresovanih strana u razvoju javnih politika za rešavanje problema energetskog siromaštva na svim nivoima”, zaključuje sagovornica KUME.
Piše: Ivana Gordić Perc
