Od Sretenja dani postaju duži a noći kraće, pa se u narodu kaže „Sretenje-obretenje“. Oni koji se sretnu na Sretenje sudbinski su vezani, predodređeni jedno drugom, kaže narodno predanje.
Baš na ovaj državni i verski praznik (sasvim slučajno) radnici jedne strane multinacionalne kompanije u centralnoj Srbiji i moja malenkost smo dogovorili sastanak u njihovom gradu. (sastanak na Sretenje je dobar znak!)
To što sam mojima kući, po ko zna koji put, morao da objašnjavam zašto opet za vikend moram na put nije neki problem, navikli su ali ubediti nepoznate ljude da dolaziš iskreno, sa čistom sindikalnom idejom, da naš sindikat nije onakav kakvim ga opšta slika o sindikatima u Srbiji predstavlja, da smo drugačiji, borbeni…to nije lako.
Sunčano praznično jutro uliva optimizam, auto-put bez gužve, držim na 110-120, srednjom, voznom trakom…sve po propisu! Tako smo naučili. Mi iz Nezavisnosti uopšte poštujemo pravila. Zakon o radu posebno…kažu da to važi samo za slabije. Ne, to važi za odgovorne. Neki poslodavci misle da ne moraju. Zakon o radu su, uostalom, oni pisali. Uzgred, većinu naših aktivnosti trošimo upravo na to da ih nateramo da poštuju taj Zakon.
Isključujem se sa auto-puta i uskoro lagano ulazim u predgrađe. Tu, na domak grada, u industrijskoj zoni fabrika do fabrike, načičkane jedna do druge. I ne liče na nekadašnje fabrike, zidane od čvrstog materijala, postojane…večite, sa dimnjakom koji dimi na sve strane. Ove su drugačije, nekako sterilne, kocka do kocke, montažne, od lakog materijala…sklopive. Valjda da mogu brzo da „dignu sidro“ i odu negde gde je isplativije, gde su radnici manje plaćeni….možda kad presuše subvencije i istekne ugovor.
Sa ljudima se nalazim u gradu, vidim ih na parkingu, na dogovorenom mestu, stigli pre mene…15 minuta ranije! Parkiram, vide BG tablice, znaju da sam ja. Gledaju me ispitivački, onako „srbijanski“…procenjuju. Pozdravljamo se, upoznajemo. Momci mladi, svi ispod 35, stameni, snažni..stisak ruke potvrđuje da su fabrički radnici. Međutim, pogled govori da je muka, problem.
Sedamo u kafić, pokušavam da „razbijam led“ pričom o lepom danu, o njihovom lepom gradu. „Lep je“, kažu…“al’ odlaze ljudi. Za Beograd a odvažniji napolje. Posao je problem…plata. Možeš u partiju, pa u opštinske i komunalne službe ili u fabriku za minimalac“. Oni su odabrali ovo drugo. I sada smo tu.
Malo toga znaju o sindikatu. U fabrici ga nema, niti ga je bilo. Možda je i bolje. Što bi rekao naš drug, sindikalac starog kova, Vesa: „Dobar su materijal!“
Počinjem uvodom o UGS „Nezavisnost“, o GS IER-u – ko smo, kako smo organizovani, za šta se zalažemo, kako radimo. Podstičem ih da govore…pričaju kako je u fabrici, šta im se dešava, šta ih muči…proveravaju da li je to u redu, po Zakonu.
Skoro ništa nije po Zakonu. Fabrika strana, plate-minimalac naravno, zdravlje-ugroženo, pritisak-veliki, elementi mobinga, rad-smenski. Ljuti na neke od šefova, naše ljude…obično su to neostvareni ljudi, poltroni, iskompleksirane osobe koje misle da biti rukovodilac znači komandovati, naređivati, vikati, pretiti i vređati. A ne organizovati, razgovarati sa ljudima, stimulisati ih, uvažavati. Poštovati. Tada su rezultati bolji, konstantniji, atmosfera na poslu zdrava. Niko od njih verovatno nikada nije ni prošao obuku za rad sa ljudima, nikakav test ili bar skraćeni kurs za tako nešto. Za nešto veću platu odrekli su se časti, prijatelja, svojih komšija, sugrađana.
Objašnjavam im da će trebati strpljenja, malo vremena ali da se stvari mogu popraviti. Govorio sam im o primerima gde smo to uradili, a nije ih malo. Postavljali su pitanja, jedno za drugim. Biće puno posla, puno je problema. Rekoh im da ćemo pre sastanka sa direktorom pripremiti prioritete i početi sa njima. Važno je da se odluče.
Pristali su. Popunili su pristupnice i neophodne formulare za registraciju sindikata, izabrali svoje predstavnike. Dok ne stigne registracija moraju da ćute o ovome. Srbija, brale! Da se ne sazna do tada, da ne bi bili meta. Za svaki slučaj. Po dobijanju rešenja o registraciji, radićemo na učlanjenju što većeg broja radnika, na dostizanju reprezentativnosti i potom na izradi Kolektivnog ugovora. Ta „radnička Biblija“ bi trebala da unese uređene radne odnose u tu fabriku, da eliminiše upravo ono na šta se ovi radnici žale.
Verovatno ćemo „obradovati“ poslodavca informacijom o osnivanju sindikata. Ponudićemo mu korektan, partnerski socijalni dijalog. Iskreno se nadamo da će biti mudar i da će prihvatiti.
Iz iskustva znamo da se neki direktori više plaše osnivanja sindikata u svojoj kompaniji, nego radnici! U tome verovatno vide prepreku za ostvarivanje planova, svojih ciljeva. Očekuju odmah štrajkove, opstrukciju, probleme…Često iz tog straha čine pogrešne poteze i grubim metodama sprečavaju rad sindikata.Tako u stvari oni pokreću začarani krug sukoba, tužbi, stvara se mržnja…iz toga se teško izlazi. Onda ljudi odlaze, predaju se, većina mladih ne želi da troši vreme na takvu atmosferu, ne isplati se za minimalac, kažu.
Oni poslodavci koji „Nezavisnost“ prihvate kao socijalne partnere, sa kojima ostvarimo dijalog, brzo se uvere da je naš sindikat korektan partner. Za to je neophodno da poštovanje Zakona bude nesporno, da se radnici poštuju, da im se omogući da na radu sačuvaju zdravlje i dostojanstvo. O drugim pitanjima može i treba da se pregovara.
Završili smo razgovor koji je trajao više od dva sata, pozdravio sam se sa našim novim članovima i prijateljima. Sjajna ekipa mladih ljudi koji više neće da trpe. Rešili su. Naše je da ne izneverimo njihovo poverenje. Ovi mladi ljudi zaslužuju našu punu podršku. Imaće je!
(Iz razumljivih razloga za sada ne navodimo ime kompanije, grad i imena ljudi)
Pantelić Zoran
GS IER Nezavisnost
potpredsednik
