U cilju obeležavanja Međunarodnog dana socijalne pravde, UGS NEZAVISNOST su, uz podršku Fondacije Friedrich Ebert, u okviru programa „Dobro društvo“, organizovali javnu raspravu pod nazivom „Ako nema pravde – nema ni mira“. Skup je održan 20. februara, u beogradskom Medija centru, uz prisustvo više od šezdeset učesnika iz redova sindikata, aktivnih nevladinih udruženja, akademske zajednice i nezavisnih medija. Skup su otvorili Ursula Koch-Laugwitz, direktorka Kancelarije FES za Beograd i dr Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST, dok su panelisti bili: dr Đorđe Pavićević, sa Fakulteta političkih nauka, dr Boža Drašković, sa Instituta Ekonomskih nauka i Sarita Bradaš, iz Fondacije Centar za demokratiju. Razgovor je moderirala novinarka RTV Vojvodine, Ljubica Gojgić.
Nakon uvodnog podsećanja na Rezuluciju Organizacije Ujedinjenih nacija iz 2007. godine, kojom je 20. februar ustanovljen kao Svetski dan socijalne pravde, učesnici su upoznati sa činjenicom da se čak 25,5% građana u Srbiji trenutno nalazi na granici siromaštva, dok ispod te granice (prema podacima UNICEF-a) živi čak 32% dece. Podaci da svako 8. dete u Srbiji živi izdržavano od strane roditelja čiji su mesečni prihodi ispod 8.000 din i da čak 30% dece ispod 5 godina starosti živi u domaćinstvima koja ne poseduju ni tri dečije knjige – dodatno problematizuju pitanje socijalne pravde u ovdašnjem nacionalnom okviru.
Osvrćući se libertarijansko viđenje socijalne države kao mehanizma pritiska na slobodnu volju građana, te socijalne pravde kao „tiranije većine“, Zoran Stojiljković je svoje uvodno obraćanje usmerio ka obrazlaganju neophodnosti za pronalaženjem minimuma jednakosti mogućnosti i šansi kao bazičnog principa društvene raspodele. U ovom konceptu minimuma socijalne pravde koji bi podrazumevao održanje socijalne kohezije i jednak i kvalitetan pristup obrazovnom i zdravstvenom sistemu, kao i sistemu objektivnog informisanja, on pronalazi način legitimisanja zahteva za socijalno pravednim društvom.
Tragajući za uzrocima stanja u društvu Srbije koje se sve više udaljava od epiteta „socijalno pravednog“, Boža Drašković se, prvo, osvrnuo na činjenicu da je pitanje društvene (re)distribucije proterano iz ekonomske nauke, te da je postalo gotovo isključivo tema socioloških i filozofskih rasprava. Na taj način se, postepeno, izgubilo iz vida da je pitanje socijalne pravde – zapravo svojinsko pitanje. On se, s toga, osvrnuo na činjenicu da je Srbija, do 1990. godine, bila egalitarno društvo koje je razvijalo jednu ozbiljnu unutrašnju manjkavost: iako socijalno visoko efikasno, ono nije bilo u stanju da održi ravnotežu u razvoju ekonomske efikasnosti. Smena samoupravnog socijalizma, sa ovog aspekta, bila je ekonomski opravdana, ali je izbor tvrdog neoliberalnog koncepta u kojemu se glorifikuje sposobnost tržišta kao univerzalnog rešenja za sve – očigledno bila pogrešna. Naime, bez obezbeđivanja minimalne jednakosti, u smislu pristupa obrazovanju, na primer, nije moguće obezbediti razvojnu održivot, pa će se početna ekonomska dobit (ostvarena na račun umanjivanja socijalne jednakosti) ubrzo ispostavila ekonomski neodrživom. Zato Drašković smatra da povratak u socijalizam nije rešenje, kao ni zadržavanje neoliberalne politike kao dominatne, već da su neophodne nova filozofija, nova sociologija i nova ekonomija društva.
Đorđe Pavićević je učesnicima, na primeru skupa G20, na kome je postavljeno pitanje da li globalni rast socijalnih nejednakosti ugrožava mir, ilustrovao tezu da je svet došao u paradoksalnu situaciju da o socijalnoj pravdi govori ona bogata manjina koja (na račun osiromašene i sve brojnije većine) postaje sve bogatija. Budući da se smisao koncepta socijalne pravde nikako ne iscrpljuje u održanju mira kao jedinom cilju, Pavićević je sa učesnicima skupa podelio osnovne dileme vezane za koncept o osnovnom prihodu (odnosno, univerzalnom dohotku) koji je prvi put iniciran još 1985. godine. Budući da bi, po njegovom mišljenju, ovaj koncept koji je do sada jedini konkretno ponuđen kao odgovor na brojne probleme socijalne pravednosti – doveo samo do mogućnosti kreiranja „alternativnog života“ negde na „obodima društva“, Pavićević se takođe vratio na propitivanje koncepta privatne svojine i njenih posledica na svet rada, odnosno na pitanje raspodele dohotka u savremenom svetu rada u kome više ne postoji ni jasan koncept definisanog radnog mesta.
Tako cela priča o socijalnoj pravdi dobija jedan sasvim nov aspekt u doba digitalizacije koja ne menja radikalno samo pojam radnih odnosa, već uvodi i nužnost izmene prirode i mehanizama sindikalnog delovanja. Budući da sam svet rada sve više nalikuje „svetu poluzaposlenih ljudi“ (Stojiljković), ni koncept socijalne pravde nije više moguće preispitivati van konteksta socijalnih inovacija i usmeravanja promena celokupnog društvenog sistema.
Kroz šumu strateških dokumenata koju smo, kao zemlja, proizveli u poslednjih dvadeset godina, učesnike je provela Sarita Bradaš. Neoliberalnu prirodu tih dokumenata i, posledično, odsustvo političkog promišljanja socijalne pravde u Srbiji, ona je ilustrovala primerom Programa ekonomskih reformi za period od 2018. do 2020. godine u kojem je, od ukupnog broja od 110 stranica – temama pravde, socijalne inkluzije i obrazovanja zbirno posvećeno svega 10, pri čemu su napori Vlade u oblasti obrazovanja, recimo, usmereni isključivo na donošenje Nacionalnog okvira kvalifikacija, a nigde se ne pominje niti kvalitet obrazovanja niti činjenica da je čak 33% stanovnika Srbije funkcionalno nepismeno u pogledu čitanja.
U takvom društvenom okruženju, napomenuo je Stojiljković, u najmanju ruku je neobična i činjenica da se Srpska pravoslavna crkva, u svojim javnim obraćanjima, iako politički aktivna, nijednom nije osvrnula na problem socijalne pravde. Ovo posebno otvara kompleksno pitanje relevatnih društvenih subjekata, zainteresovanih da Srbiju načine socijalno pravednim društvom.
Nakon bogate diskusije sa učesnicima, skup je završen zaključkom da je osnovni sindikalni zadatak – rad na uvećanju sopstvenog uticaja na definisanje indeksa socijalne pravde, osnosno indikatora socijalne inkluzije, kao i da svoj status socijalnih partnera sindikati moraju da upotrebe u svrhu promocije socijalno solidarne ekonomije i održivog razvoja, zasnovanog na participativnosti, zadrugarstvu, radnim kooperativama i samoupravljanju.
Ukratko: u stituaciji u kojoj je gotovo nemoguće sprečiti gubitak radnih mesta, sindikati moraju tragati za načinima da ista iznova kreiraju, vraćajući socijalnu pravednost na društveno prihvaljiv nivo.
