Tatjana Mandić Rigonat: U sindikalnoj borbi je snaga svakog esnafa

Nepismeni Miloš Obrenović je znao da su obrazovanje i kultura temelji države, u SFRJ je obrazovanje bilo besplatno a puno se ulagalo i u kulturu, a danas neko želi društvo zatucanih kojima je lako manipulisati, kaže poznata rediteljka

Upravo sam saznala da neću režirati u mojoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu, ni 2026. Nije me bilo u repertoaru ni 2024. ni 2025. Neće me biti ni 2026 – navela je na svom Fejsbuk profilu nagrađivana pozorišna rediteljka Tatjana Mandić Rigonat, dodajuću da je reč o kontinuitetu progona, ali da će to shvatiti kao kompliment. Poslednja moja režija u Narodnom – konstatuje ona – bila je „Naš razred“ 2023. (osvojila nagrade „Muci Draškić“, „Bojan Stupica“ za najbolju režiju, kao i priznanja na međunarodnim festivalima). Publika će i dalje – zaključila je Mandić Rigonat – moći da gleda „Balkanskog špijuna“, „Noru“ i „Naš razred“. Ali da, kada odu ovi – i progon će prestati.

U međuvremenu, Tatjana Mandić Rigonat ne odustaje, ne plaši se, zajedno sa kolegama iz matičnog teatra ne da uzurpatorima da „spavaju mirno“. Za portal Nezavisnost govori o stanju u „otetoj državi i kulturi“, „sindikalnom opismenjavanju“ i studentsko-građanskim protestima. Kao i o akcijama pozorišnih delatnika poput protesta u Šapcu, Novom Sadu, Beogradu… koje su organizovali sindikati a među njima i Nezavisnost.   

Nedavno je Uprava NP odlučila da otkaže prostor za dodelu nagrade Vitez poziva, kojoj je ta kuća od početka bila domaćin. Šta ako zbog novog Pravilnika počnu da pljušte i otkazi?

Vitez poziva je održan na Trgu republike, ispred Narodnog uz podršku pobunjenih iz Narodnog. Pravilnik je višestruko problematičan i u sadržaju i u načinu kako je donet. Prekršili su i Zakon o radu. Sad su doneli i Uredbu kojm nam ograničavaju kretanje u pozorištu. Mi ne priznajemo ništa od toga što oni donose i što krši naša prava i logiku života i rada u pozorištu. Naši štrajkovi upozorenja sprovode se po zakonu. Imamo tim advokata za radno pravo koji nam pružaju pravne savete, kao i advokate koji se bave krivičnim prijavama protiv Uprave. Najistaknutiji glumci i glumice su u sindikatu SINGLUS i u svim akcijama. Svake večeri smo sa transparentima ispred Narodnog kao i na sceni. Mreže su preplavljene snimcima ovacija publike kad na aplauzu poručimo da NARODNO je NARODNO. Pljuštanje otkaza značilo bi ukidanje Drame koja postoji 157 godina. Drama pokriva dve trećine repertoara. To je 40 predstava mesečno u normalnim okolnostima. Otkaz bilo kom kolegi ili neprodužavanje ugovora značio bi i smrt predstava u kojima igraju, a to znači skidanje 99 posto predstava sa repertoara, jer naš solidarni stav je da neće biti zamena glumaca unutar predstava. Ova uprava je dvomesečnim zatvaranjem pozorišta nanela ozbiljne i materijalne i umetničke gubitke pozorištu. Za sve što javno govorimo i radimo dobijamo podršku kolega iz cele zemlje, zatim građana, naše publike, kao i Skupštine u rasejanju naše dijaspore.

Udruženi sindikati radnika u NP su „pokazali zube“, isto se desilo i u Šabačkom pozorištu. Mogu li oni i više, i kakav je vaš odnos prema sindikalnom udruživanju, s obzirom da u sferi kulture baš i nije masovno?

Počeli smo masovnije sindikalno da se opismenjujemo 2018. kada smo tražili smenu tadašnjeg upravnika NP, i naš zahtev Vlada je usvojila. Solidarni, uz ogromnu podršku javnosti, kolega iz drugih pozorišta iz zemlje i regiona, uspeli smo da naša priča i razlozi pobune budu jasni i razumljivi svakom čoveku. To iskustvo pomoglo nam je u organizovanju sadašnjih akcija. Sindikalna borba je izuzetno važna, u njoj je snaga i realna moć bilo kog esnafa. Naš zajednički pozorišni višednevni štrajk u februaru bio je važna podrška studentima, i okrenut pre svega prema javnosti, drugim esnafima. Imali smo štrajkačke zahteve ali i javnu poruku: Podrška studentima i borba za istinu o zločinu u Novom Sadu, za pravdu, za jednakost pred zakonom. Odazvali smo se i na poziv za generalni štrajk. Drugi nisu. Najbolje svoje stavove iskazujemo u formi štrajka upozorenja. To znači da igramo predstave, ali da se obraćamo publici flajerima, saopštenjima, transparentima, objavama…

Šabačko pozorište je primer besprizornog uništavanja i unižavanja jedne pozorišne kuće. Repertoara, zaposlenih, festivala… Naši predstavnici su išli u Šabac na proteste solidarnosti zbiog otpuštanja koleginice Jelene Ivetić. Postoji i dogovor da predstave u slobodnim produkcijama ne idu tamo da gostuju i na taj način popunjavaju krater u repertoaru koji je napravila direktorka. To je bukvalno situacija kao da je neko ušao u biblioteku i počeo da pali knjige.

Imali smo i protest u Novom Sadu, i druge akcije pozorišta.

Pre vašeg zaposlenja u NP, krajem 2008, bili ste samostalni umetnik. Možete li napraviti, iz vašeg iskustva, paralelu između statusa zaposleni – samostalci?

Meni je pozicija samostalca bila nepodnošljiva. To je pozicija dvostruke nesigurnosti i egzistencijalne i one druge koja prati svakog umetnika koji se preispituje i sumnja u sebe. To je frustrirajuće. Sadašnji položaj samostalaca je objektivno užasan. Živim u zemlji u kojoj i kad pravite odlične – gledane i nagrađivane – predstave to vam ne garantuje novi angažman, jer ovde nikad nije stvorena situacija da su predstave lična karta umetnika. Evo 2025. nisam režirala ni minut na nekoj sceni u Srbiji. Od 2023. nisam režirala u Beogradu u kojem se igra puno mojih predstava pa se stiče utisak da se razbijam od posla. Ironija je da se to sve dešava posle najvećih nagrada koje reditelj može da dobije.

Konačno, vi nećete režirati ni naredne godine u NP. Kako to kažnjavanje utiče na vaš životni i radni potencijal?

Utiče dvostruko. Frustrira, povređuje ali i inspiriše. Jača bunt i unutarnji nemir iz kojeg su nastajale mnoge moje predstave. Bez iskustva raznih osujećenja nikad ne bih uspela da izrežiram Čehovljevog „Ivanova“ onako kako sam ga izrežirala, ili „Balkanskog špijuna“. Sve je to životno iskustvo, borba dobra i zla. Sama sam birala da govorim, da ne budem komformista. Mogla sam da ćutim ili da se priklonim vlasti. Sa mojim umetničkim talentom da služim stranci na vlasti – pa gde bi mi bio kraj. Ali to onda ne bih bila ja.

Pišete li i dalje poeziju kao „lek“ tokom čekanja na novu režiju?

Pišem, pišem. Kad je bila dodela Viteza poziva, stajala sam pored studenata iz Novog Pazara i osetila izbliza nešto neizrecivo lepo. Pre neki dan sam napisala pesmu posvećenu studentima.

Ova deca izrasla su iz cveća

Iz sunca i vode brzih reka

Ova deca ne liče na vas

Ne govore jezikom vašim

Mržnje i zla.

Kad želite im život kratak

Perunike ili maslačka

Život opale latice ruže

Pomislite na prašume ili

Na divlje tajne bambusa.

Ova deca izrasla su iz pesme.

Je li slučaj NP „plastičan“ primer kako se aktuelni režim odnosi prema kulturi – mizerna izdvajanja iz budžeta, gotovo ukinuti konkursi za sufinansiranje različitih sadržaja (film, teatar, knjige…)?

Knez Miloš je 1833, posle drugog Hatišerifa, pokrenuo izgradnju gimnazije u Kragujevcu i pozorišta Knjaževsko srpskog teatra. Nepismeni Miloš je znao da su obrazovanje i kultura temelji na kojima se gradi država, Kneževina Srbija. Knez Mihailo Obrenović je dao svojih 5.000 dukata za izgradnju Narodnog pozorišta na mestu Stambol kapije. U SFRJ obrazovanje je bilo besplatno i dostupno detetu čobanina i advokata, koncept kulture je bio kultura i umetnost narodu. Puno se ulagalo u kulturu. Današnji koncept je dekulturalizacija i neprosvećenost. Kulturcid i urbicid. I to se planski sprovodi jer očigledno neko želi društvo zatucanih kojima je lako manipulisati i eksploatisati. I zato su obrazovanje i kultura na nezapamćeno jakom udaru. Evropska preporuka za budžet za kulturu je ne ispod JEDNOG procenta. Nije problem samo visina budžeta nego i kako se taj budžet raspoređuje, ko i koliko dobija. Zato sam sa glumcem Nenadom Hadži Maričićem i pokrenula peticiju „Nećemo nulu za kulturu“, koju je podržao pokret Kreni promeni.

Tendencija da se unište sve izvođačke umetničke forme i događaji – Bitef, Sterijino pozorje, Fest, Nišvil… dovodi do alternativnih rešenja u kojima vlast angažuje „dvorske umetnike“. Nasuprot stoje udruženja građana i privatna inicijativa, onda dobijamo najnoviji ne:Bitef, ili početkom 2026. Belgrade Film Festival. Vidite li još neki način odbrane umetničkog stvaralaštva?

Gerilski ne:Bitef je podvig! Gledala sam „Proces Peliko“. Izuzetan pozorišni događaj. I važna poruka. Kolega Miloš Lolić, reditelj međunarodnog ugleda, reditelj predstave Milo Rau, kao i svi saradnici, održali su plamen koji je davno zapalila Mira Trailović kad je osnivala Bitef. Mislim da je važno održati svaki oblik umetničkog delovanja. Ne odustajati. Ne govoriti da je to pristanak i normalizovanje nenormalnog i simulacija normalnosti. Bitef i Fest stari su više od pola veka, i ne smemo dozvoliti da nestanu, odumru. Pa građani imaju pravo na kulturu. Vrhunsku. Dakle, borba za svaki pedalj kulturnog sadržaja! Za festivale. U mnogim gradovima u Srbiji festivali su jedina prilika da ljudi vide umetničke sadržaje. Umetnost uprkos svemu. Nama u Narodnom su predlagali da prestanemo da igramo u njemu, da igramo na ulici i tako iskažemo otpor. Mi to nismo hteli. Našli smo drugi vid borbe. Vodila se polemika i oko Sajma knjiga, pa je bilo i ružne propagande protiv izdavača koji su učestvovali na Sajmu, a veliki broj njih je istakao da 1. novembra neće otvarati štand i raditi, dakle iskazao jasan stav. U medijima podršku je dobilo dvadeset izdavača koji su bojkotovali Sajam. Kod nas se vode kulturni ratovi ne samo na relaciji vlast – kulturni radnici.

Nakon 5. oktobra većina ranije „registrovanih trovača“ provukla se – neki novcem, neki prikrivanjem, a onda se vratili još jači i željniji „vlasti i dijamanata“? S obzirom da se ova vlast klima, i da dolazi „novo vreme“, mislite li da i ovaj put nećemo ništa naučiti iz istorije?

Sigurno je da u svakoj profesiji ima poštenih i odgovorih ljudi. Kao rediteljka moram da razumem ljude, kao što razumem likove u drami. Da razumem motive i ciljeve, razloge njihovog ponašanja. Ne da osuđujem nego da rasuđujem što je ogromna razlika. Ali ono što ne mogu ljudski da prihvatim je neutralnost, ravnodušnost prema nasilju, okretanje glave na drugu stranu. Nušić je sve, apsolutno sve opisao što se vlasti tiče, poroka volje za moći i sveta malograđana. Malograđanin brine samo za sopstvenu udobnost, da ne talasa. Malograđana ima u svim profesijama. Postoje razni oblici krivice. Jaspers je o tome pisao. Ako ne uspemo da preokrenemo situaciju i postavimo zdrave temelje života u Srbiji, budućnost će nam ostati u zagrljaju elite besramnih.

Kad smo kod promena, osim, očigledno, najjače snage koju vidimo u studentima, šta je sledeći korak za konačno stavljanje tačke na vlast i moć aktuelnog, u korupciji ogrezlog režima? Ulice, očegledno, sem kao podrška, nisu ta varijanta?

Studenti su svojom veličanstvenom pobunom promenili Srbiju, pokazali dobrotu i solidarnost koja postoju među ljudima. Ospoljili je, došli do srca ljudi. Ali političke stranke moraju da se konsoliduju, da govore o programima, o spoljnjoj i unutrašnjoj politici, o nama građanima. One sad sve levitiraju u bezvazdušnom prostoru u kojem se ne zna kakav ko ima odnos prema ceni struje, visini školarina, savremenom stvaralaštvu, rudnicima, ekonomskoj okupaciji, socijalnoj državi… Studenti i stranke nisu konkurencija, mislim ne bi trebalo to da budu. Dok se u Srbiji vodila opoziciona antipolitika bojkota izbora, aktivisti na lokalu, ekolozi, ljudi koji brane njivu, vazduh, vodu… stvorili su širok i jak pokret otpora protiv uništavanja zemlje. I tako se polako kristalisalo ko je ko u Srbiji, u kakvom je odnosu prema politici koju ova vlast vodi. Ne zaboravimo, vlast može da se promeni, a politika da ostane ista što bi bilo prava katastrofa.

Šta vaše predstave čini tako dobrim da se dugo ne skidaju sa repertoara i igraju se do više stotina puta?

Sve predstave radila sam sa osećanjem biti ili ne biti, kao da su one sama moja sudbina, sa uzbuđenjem nečeg novog, ali uz veliko poštovanje prema glumcima i saradnicima koje sam birala. Intuicija me vodila u odabiru tekstova koje sam režirala, temeljne pripreme za svaku predstavu i ljubav i očaranost igrom i pozorištem kao mestom u kojem se stvaraju svetovi, pričaju priče. Zaljubljena sam u pozorište. A kad si zaljubljen onda si i bolji i lepši nego što si inače. Predstave pravim i po emocionalnoj logici ali i po racionalnom sagledavanju.

Dragan Stošić