Da li i zašto i dalje opada sindikalno organizovanje u Srbiji? Koliko su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života? Mogu li sindikati da ozbiljnije sarađuju i tako osnaže svoju društvenu i političku poziciju? Zašto socijalni dijalog slabo funkcioniše na svim nivoima, od preduzeća do nacionalnog nivoa? Da li sindikati u nedostatku saveznika među partijama treba da se repolitizuju i izađu na izbore?
Na ova i druga slična pitanja za portal Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” odgovaraju predsednici pet najvećih sindikalnih centrala u Srbiji.
Ovo je peti, poslednji deo razgovora sa Ljubisavom Orbovićem (Savez samostalnih sindikata Srbije), Zoranom Stojiljkovićem (Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost”), Rankom Savić (Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata), Ivicom Cvetanovićem (Konfederacija slobodnih sindikata) i Željkom Veselinovićem (Udruženi sindikati “Sloga”).
Šta mislite o predlozima da se sindikati repolitizuju i uđu u borbu za vlast kako bi uspešnije zastupali i štitili radnička prava?
Ljubisav Orbović:
Takvih pokušaja je bilo ranije, kada su sindikalni predstavnici postajali i poslanici, ali nisu napravili ama baš nikakvu korist za sindikat. Ti pojedinci kada su ušli u politiku, iako su pre toga bili dobri sindikalci, menjali su svoje stavove. Imamo neka iskustva iz perioda socijalizma kada je sindikat bio deo vlasti i kada se, treba reći istinu, živelo daleko bolje nego danas. Ali, veliki je to rizik za sindikat. Pitanje je da li sindikati treba da na izbore izađu sami tako što će prvo napraviti političku partiju, a zatim i da li sindikati pojedinačno ili zajedno? Mislim da bi pojedini sindikati mogli da napravimo takvu koaliciju.
Pored toga, novi izbori su veoma blizu pa je takav pokušaj danas neizvodljiv. Potrebno je vreme da se donesu odgovarajuće odluke a o tako krupnoj stvari ne mogu da odlučuju pojedinci ili uži organi.
Postoji jedna anegdota o tome kako je posle drugog svetskog rata Tito rekao da treba osnovati sindikat. Njegovi najbliži saradnici su pitali – zašto sindikat kada su radnici na vlasti? Tito je odgovorio – pa da čuva radnike od vas.
Zoran Stojiljković:
U Nezavisnosti stalno analiziramo modele pozicije sindikata u politici sa stanovišta zaposlenih. Građani najlakše nalaze opravdanje za to da se sindikati bave politkom jer im je jasno da će se u suprotnom politika baviti njima. U tom smislu politika je i pregovaranje i lobiranje i učešće u institucijama socijalnog dijaloga. Da to funkcioniše dobro apsolutno ne bismo razmišljali o nekoj aktivnoj poziciji na izborima, ali pošto ne funkcioniše i nemate pouzdanog partnera onda se razmišlja o tome da sindikati koaliciono podrže neku stranku ili da izađu samostalno na izbore. To je prema istraživanju manjinsko opredeljenje ali jeste razlog za ozbiljno razmišljanje.
Moj prethodnik na mestu predsednika Nezavisnosti Branislav Čanak kreirao je jednu vrlo interesantnu i empirijski tačnu rečenicu da u političkom i društvenom prostoru Srbije daleko više utiče i najmanja patuljasta strančica ulaskom u neku koaliciju a onda tako i u vlast, nego što utiču sindikati, profesionalna udruženja, mediji. I to saznanje malo tera na razmišljanje o repolitizaciji sindikata. U Srbiji nema sindikata, nije to ni Nezavisnost, koji je na poziciji antikapitalizma blisko levičarskim pokretima. Ovde je dominantna pozicija Evropske konfederacije sindikata a to je socijalno partnerstvo. To je socijalno liberalna pozicija sa koje ne možeš zaustaviti globalizaciju ali možeš uticati da bude socijalno mekša i prihvatljivija.
Ranka Savić:
Asocijacija nikada nije bila protiv političkog angažmana sindikata ali kada smo to radili bili smo na meti oštrih osuda i pritisaka drugih sindikata. Tako sam i ja dok sam bila poslanica imala dosta problema sa kolegama iz tzv. reprezentativnih sindikata.
Za učestvovanje sindikata na izborima postoji instutucionalni problem jer bi morali da formiramo nekakav pokret. Veliki sam zagovornik aktivnog učešća sindikata na lokalnim izborima, posebno u gradovima u kojima imamo značajan broj sindikalno organizovanog radništva. Tamo bi mogli da formiramo grupe građana koji bi na izborima, uverena sam u to, dobile dovoljnu podršku da uđu u lokalne parlamente i uprave.
Ivica Cvetanović:
Saglasan sam. Konfederacija je imala jedan predlog da predstavnici velikih sindikalnih centrala treba da imaju mesta u Skupštini Srbije kako bi mogli da predlažu i lobiraju za neke javne politike i rešenja koja su u interesu zaposlenih građana. Ako nam onemogućavaju da utičemo na kreiranje nacrta zakona onda da u Skupštini lobiramo za svoje amandmane.
Samo nefunkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta ukazuje da je sindikatima potrebna ta aktivnija politička pozicija. Mi smo u vreme priprema za donošenje Zakona o radu formirali Sindikalni front, doduše bez Samostalnog sindikata i Nezavisnosti koji nisu želeli da učestvuju. Taj front je trebalo da preraste u jedan socijalno-ekonomski pokret. Stvar je propala jer su pojedini sindikalni predstavnici koji su bili u Frontu, zna se to, kolega Željko Veselinović iz Sloge i koleginica Ranka Savić iz Asocijacije, učestvovali na izborima na stranačkim listama. Sa koleginicom Savić kao poslanicom smo imali neku saradnju ali generalno se takvim pojedinačnim političkim angažmanom sindikalaca ne može uraditi ništa posebno.
Međutim, kod nas je višedecenijska mantra da sindikati ne treba da se bave politikom kao da ono što sindikati rade nije politika. Smatram da je to je potrebno ali je mnogo razloga za pitanje kako bi u ovom trenutku na to reagovali građani. Kada bi danas formirali stranku mislim da bi nas razapeli na krst.
Željko Veselinović:
Takvu ideju smo mi u Udruženim sindikatima Sloga zagovarali od prvog dana. Sindikati moraju da budu aktivni u političkom životu na razne načine, posebno je važno da sindikalni predstavnici budu tamo gde se donose zakoni. Takvih primera je mnogo u svetu. Podsećam da je Laburističku stranku u Engleskoj formirao sindikat, u Nemačkoj od 650 članova Bundestaga 400 su članovi sindikata. U Americi je Tramp na kraju svoje kampanje tražio podršku sindikata.
Kod nas se radilo suprotno takvoj praksi i to namerno kako bi se onemogućio sindikalni uticaj. Zato je naš sindikat jedan od osnivača opozicionog političkog bloka Savez za Srbiju, učestvovali smo na izborima u Beogradu i Lučanima, a imamo dogovor u Savezu i za neke naredne izbore. Već sam ranije govorio da bi bilo dobro da u Savez uđu i neki drugi sindikati jer bismo tako imali veću težinu. Mislim da bi bilo dobro kada bi sindikati mogli da formiraju jednu radničku partiju koja bi, uveren sam, postala važan i jak politički faktor bez koga ne bi mogla da se formira vlast. Uostalom, naši najveći sindikati ne mogu da ospore tu ideju jer su svi, direktno ili indirektno učestvovali u političkom životu, pa i na izborima.
Vidite li među partijama na aktuelnoj političkoj sceni potencijalne saveznike sindikata?
Ljubisav Orbović:
Partije koje danas nemaju kapaciteta i uticaj da pređu cenzus na izborima pokazuju interes za saradnju sa sindikatima, a iskustvo nas uči da je to tako sve dok ne postanu deo vlasti.
Sa druge strane, kao najveća i reprezentativna organizacija Savez samostalnih sindikata ima i pravo i obavezu da pregovara sa onima koji su na vlasti, i mi to na jedan organizovan način i radimo, sa manje ili više uspeha. Međutim, na političkoj sceni ne vidimo saveznike. Uzmimo samo tu podelu na one koji su za bojkot i protiv bojkota. Lično nikada nisam ispuštao to svoje aktivno biračko pravo i uvek sam izlazio na izbore, a bilo je i ranije poziva na bojkot. Naravno, svako ima legitimno pravo da o tome razmišlja svojom glavom.
Zoran Stojiljković:
U meri u kojoj država pokazuje servilan odnos prema kapitalu sindikati su u prilično defanzivnoj poziciji, ali treba stvarati i koristiti mogućnosti. Nezavisnost vidi svoju poziciju na polju politike tako što će pokušati da kontroliše vlasti i da ih učini odgovornim, da partije istera iz zona koje im ne pripadaju – od privrede do akademske zajednice. Kad bi još funkcionisao socijalni dijalog to bi bilo ono o čemu bismo jedino razmišljali.
Sa druge strane, mi jesmo predstavnici civilnog društva pa je najprirodnije da sa drugim građanskim organizacijama zajedno razmišljamo i o polju politike. Kad pitate građane o ključnim problemima svako će reći da su to beda, nezaposlenost, niske zarade, odlazak mladih, korupcija… O svemu tom postoji jedinstvena slatkorečivost svih stranaka ali bez ikakvih garancija da će se kada dođu na vlast time ozbiljno baviti.
Klasična fama o tome da su sindikati i socijaldemokratske partije saveznici ili čak i braća blizanci i u svetu je prošlost od 80-ih godina i iskustva sa strankama Šredera i Blera. Zato sindikati moraju da se dodatno autonomizuju jer, na primer, ono što se u Srbiji danas formalno zove levicom delom je u opoziciji a delom u vlasti gde služi za to da se kaže da su socijalno odgovorni. To su danas SPS, Lajićeva SDP i PUPS. Zato sindikati moraju da ozbiljno analiziraju situaciju, ukazuju svojim članovima gde je šta i ako nema druge razmisle da se pojave na nekim budućim izborima.
Ranka Savić:
Ja takvu partiju još nisam pronašla. Po prirodi stvari to bi trebalo da bude neka socijaldemokratska stranka kakvih po nazivu ima nekoliko ali koje se u praktičnoj politici tako ne ponašaju. Njihovi programi sadrže ciljeve i vrednosti socijaldemokratije ali to u praksi ništa ne znači.
Ivica Cvetanović:
To je takođe veliki problem za sindikate. Ideja socijalne pravde je nekako upisana u programe manje više svih partija, bez obzira da li su leve ili desne. Dosta je među njima onih koji narodski rečeno daju žmigavac levo ali skreću desno. Tako je, na primer, među demokratama bilo više desničara nego među radikalima. Zanimljvo je i to da nijedna stranka nema organe nadležne za saradnju sa nevladinim sektorom pa i sindikatima. U takvim okolnostima, formiranjem jednog zajedničkog sindikalnog fronta sindikati bi dobili na težini pa bi i na drugoj strani imali bolje saveznike. Ali u tome bi trebalo da učestvuju sve sindikalne centrale.
Ipak, moram da kažem da Konfederacija slobodnih sindikata ima već dugo solidnu saradnju sa Socijaldemokratskom partijom Rasima Ljajića koja je počela još dok je on bio ministar rada. Za razliku od toga danas imamo stvarno puno problema sa Ministarstvom rada. Posle narednih izbora ministar u tom resoru bi trebalo da bude neko sa iskustvom u oblasti rada, socijalne zaštite i zapošljavanja, i da bude fleksibilniji u dijalogu sa sindikatima, a ne da odbija takvu komunikaciju.
Željko Veselinović:
Realno sindikati nemaju takve saveznike na političkoj sceni zato što sve partije po pravilu radnike i socijalnu politiku programski stavljaju u prvi plan ali samo deklarativno. Prvo, zato što se partije ne razumeju u to, a drugo, zato što političari nisu u nekoj neposrednoj komunikaciji sa narodom da bi znali kako obični građani žive. Uostalom, svi oni glasaju za antiradničke zakone. Dovoljno je ukazati na licemerje SPS-a koji u kampanjama ističe radnike i neku crvenu boju, a kada uđu u vlast prvi glasaju za smanjenje plata ili penzija.
S.Raković
