Tripartitni dijalog: Trebaju li nam socijalno-ekonomski saveti?

U javnosti, posebno onoj sklonoj zaposlenima i sindikatima, postoji visok stepen opravdanog nezadovoljstva efektima vođenog socijalnog dijaloga i, posebno, pozicijom i uticajem Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije (SES RS) kao njegovog osnovnog institucionalnog okvira.

Nesporno je da SES za deceniju i po svog postojanja nije uspeo da se nametne kao osnovni oblik uspostavljanja dijaloga vlasti sa socijalnim partnerima – reprezentativnim sindikalnim i poslodavačkim organizacijama, unutar kojeg se dogovorno kreiraju ekonomska i socijalna politika, radno i socijalno zakonodavstvo, odnosno regulišu konflikti i usmerava razvoj.

Spor i nezadovoljavajući rast, presecan krizama i, pre svega, bedne zarade i nesiguran položaj (polu)zaposlenih, kao i gubitak perspektive i masovan odlazak iz zemlje najbolji su dokaz neuspeha socijalnog dijaloga.

Nezadovoljstvo prerasta u gubljenje volje i poverenja i povremene zahteve da se potpuno napusti sindikalno učešće u radu tripartitnih institucija. Zanimljivo je da zahtevi za izlaskom iz SES-a, i to bez temeljne argumentacije i alternativnih scenarija, dolaze najčešće iz sindikata koji nisu, a bili su i voleli bi da se nađu u njemu. No, to je za neku drugu priču.

Bojim se da su u delu dobronamernih kritika prisutna preterana očekivanja, odnosno nerazumevanje prirode samog socijalnog dijaloga, pre svega kad je reč o njegovim neispunjenim pretpostavkama.

ŠTETNI DOGOVORI: Uspešan socijalni dijalog je stvar postignutog zadovoljavajućeg, pri tome još i razvojno-održivog kompromisa pregovaračkih strana sa različitim interesima. Takvog dijaloga nema: (1) bez kreiranja kulture dijaloga i uspostavljanja međusobnog poverenja; (2) stvaranja odgovarajućeg normativnog i institucionalnog okvira; (3) bez stvarnog podizanja kapaciteta učesnika u socijalnom dijalogu.

Zapravo, dijaloga nema ako u njega nisu pod istim uslovima uključeni svi oni koji se realno pitaju i ako između njih ne postoji kakva-takva ravnoteža moći. Jedno od nagradnih pitanja je, recimo, koliko se pita i kojim kanalima utiče Unija poslodavaca, a koliko privredne komore i saveti stranih investitora? Ili koliko vlasti, kada je u pitanju obrazovanje ili agencijsko zapošljavanje, čuju sopstvene zaposlene i građane, a koliko agente korporativnog kapitala?

Ne predstavljaju li, primera radi, štrajkovi u Republičkom geodetskom zavodu (RGZ) ili Poštama Srbije savršen test odnosa snaga, uspostavljenih neformalnih koalicija, uz uvođenje neovlašćenih aktera i nepoštovanje pravila igre i dogovorenih procedura? Naravno, na štetu zaposlenih i sindikata?

Ne treba posebno dokazivati tezu da su sindikati najmanje moćan, a za dijalog najviše zainteresovan igrač, dok istovremeno vlasti i deo poslodavaca često fingiraju dijalog kupujući vreme.

Problem sindikata i njihove nemoći i rezultirajućeg nepoverenja u njih rešava se, međutim, prethodno na drugim mestima –  umećem kreiranja jedinstvene strategije u kojoj je pregovaranje uvezano sa solidarnošću i upornim protestovanjem.

Misliti, inače, da će institucionalni oblik konfliktnog partnerstva zameniti sopstveni sindikalni angažman i rizik upravo je dokaz salonskog sindikalizma. Razlike između prilika u Francuskoj i Srbiji očito su dovoljna ilustracija.

KAKO BEZ SAVETA: Prvo, SES je demokratska tekovina i ključni deo evropskog socijalnog modela. Uz sva ograničenja, to je važna platforma za raspravu i uspostavljanje konsenzusa. Njega treba doraditi, a ne odbacivati zbog sopstvene nemoći.

Drugo, ES je i funkcionalni oblik tripartizma i ujedno platforma regionalnog i međunarodnog predstavljanja vlasti, ali i socijalnih partnera. Šta bi bilo da ga nema? Kako i koliko bismo uticali na rad Međunarodne organizacije rada (MOR) i njena godišnja zasedanja, ali i Program dostojanstvenog rada? U poslednje dve godine naročito radi se i o članstvu u Međunarodnoj asocijaciji socijalnoekonomskih saveta i uspostavljenim regionalnim, ali i bilateralnim vezama sa savetima zemalja poput Francuske i Rusije. Pri tome, ne radi se o praznom institucijskom turizmu.

Teme razgovora, poput migracija, zarada, kolektivnog pregovaranja i uzajamne (samo)procene socijalnog dijaloga najbolje potvrđuju značaj međunarodne saradnje. Ispunjenu dovoljnu dozu kritičnosti dobro ilustruje to što je na ovogodišnjem zasedanju MOR prihvaćena sindikalna inicijativa za ukidanje obaveze inspekcija da prethodno najave svoje posete i inspekcijske nadzore, kako je to propisano u srpskom zakonodavstvu.

Treće, Savet je za sindikate i platforma za evaluaciju i koordinaciju oko Akcionog programa za poglavlje 19 ili ne manje važnog mirnog rešavanja sporova. Stanje bi, dakako, bilo daleko povoljnije ako bi bar jednom godišnje na SES-u bile razmatrane i razvojne strategije i programi (ERP, ESRP), ali i ključne ekonomske i poreske mere i politike, uključujući i sam Budžet.

Kruna je Društveni ugovor o razvoju i zapošljavanju kojim bi se, uz podelu rizika i odgovornosti, obezbedio stabilan i dugoročan razvoj i dostojanstven i solidno plaćen rad.

Ako bih kao posmatrač-učesnik, odnosno kao neko ko je analizirao dijalog u okviru SES-a, ali i učestvovao u njemu, trebalo da ga ocenim, bila bi to slaba, ali ipak prelazna dvojka.

Dijalog je, po mom sudu, poprilično neuverljiv, malo uticajan, ali je na putu, posebno u poslednje dve godine, da postane bar institucionalno održiv i funkcionalan. Postojeći okvir formalno zadovoljavajuće funkcioniše gledajući kroz ritam održavanja sednica (8 do 10 sednica godišnje), rada Kolegijuma (jednom mesečno), pa i radnih grupa, koji je gotovo optimalan.

PRETPOSTAVKE ZA PROMENE: Kad je o samom institucionalnom okviru reč, pre svega potrebno je stvaranje sistema i mreže uticajnih saveta, uključujući one na regionalnom, pa i lokalnom nivou. Takođe, neophodno je i tripartitno upravljanje institucijama poput službe zapošljavanja, penzionog, zdravstvenog i fonda solidarnosti u kojima je pozicija socijalnih partnera svesno marginalizovana.

Polazni kriterijum je realna procena potreba saveta, njihovih ovlašćenja i kapaciteta umesto institucionalnog gigantizma po kojem se, recimo, krene u kampanju formiranja lokalnih saveta koji posle ne rade jer, pošteno, i nemaju baš o čemu meritorno da odlučuju.

Razvijena vertikalna i horizontalna mreža saveta i njihovih stalnih i povremenih programskih odbora i radnih tela, dakle, samo su zadovoljavajući institucionalni okvir i nužna pretpostavka za kvalitetan i efektivan socijalni dijalog.

*Potrebno je rano uključivanje socijalnih partnera već u fazi kreiranja nacrta zakona u saradnji sa resornim ministarstvima, što bi omogućilo i kvalitetniju diskusiju unutar SES-a. Istovremeno, bez razmatranja na zajedničkim radnim grupama i obavljene meritorne rasprave, zakoni ne bi smeli da idu na Vladu i u parlament.

*Kvorum prisutnih članova za sastanke SES-a, pre svega onih iz redova Vlade, obezbeđen je samo ako inače većinski prisutni zamenici vladinih predstavnika imaju ovlašćenja da odlučuju. U suprotnom, rad je faktički blokiran jer je legitimitet predloženih preporuka i mišljenja doveden u pitanje.

*Predlozi zakona o kojima je SES vodio debatu kad se podnose parlamentu treba da budu propraćeni preporukama i mišljenjima SES-a. Posebno se tu radi o zakonima o kojima nije postignut konsenzus već postoje različiti stavovi. Poslanici generalno nisu svesni debata u SES-u niti njegovih preporuka. Ovo rešenje bi omogućilo bolju obaveštenost poslanika i povećalo uticaj SES-a u oblasti kreiranja zakona i državnih politika.

*Socijalni dijalog je, pre svega, stvar socijalnih partnera. No, u njega se na odgovarajući način – kroz odbore i šire socijalne forume – mogu uključiti i predstavnici akademske zajednice, NVO, ekspertskih grupa, profesionalnih udruženja, kao i organizacije nezaposlenih, samouposlenih, udruženja potrošača – svih onih koji imaju interese i znanja da proces tranzicije učine efikasnim, transparentnim i što pravednijim. Predstavnici ovih institucija/organizacija mogli bi da učestvuju bez prava glasa u radu specijalizovanih stalnih odbora.

*Prethodno, neophodno je ojačati kolektivno pregovaranje kao uslov sine qua non za efektivan tripartitni socijalni dijalog, naročito u privatnom sektoru. U ovu svrhu SES treba bar jednom godišnje da razmatra stanje kolektivnog pregovaranja, kao i status i primenu kolektivnih ugovora na različitim nivoima.

*Mišljenja SES-a treba da se prosleđuju i Vladi i resornom ministarstvu, koji pak treba da imaju kraći rok za davanje odgovora. Pod uslovom, naravno, da oni imaju dovoljnu autonomiju odlučivanja u odnosu na stranački i državni vrh. Time se opet vraćamo na početak – u zonu demokratije i demokratske političke kulture.

*Autor je predsednik UGS Nezavisnost, Zoran Stojiljković