“Cinično je pričati o četvorodnevnoj radnoj nedelji koju bi mogao da uživa sasvim mali broj radnika”
Četiri umesto pet radnih dana u nedelji, bila je realnost za radnike 61 kompanije u Velikoj Britaniji tokom šest meseci prošle godine kada se sprovodio probni projekat. Bio je ograničen na kompanije iz raznih delova zemlje, različitih veličina i broja zaposlenih. Model na kojem je bio zasnovan zove se ‘100-80-100’ što znači da su radnici dobijali 100% svoje plate, dok su radili 80% vremena, a i dalje postizali 100% produktivnosti. U najkraćem, rezultati probnog projekta kažu: produktivnost je zadržana, radnici i radnice su zadovoljni, a većina kompanije razmišlja da zadrži takav model rada i nakon probnog perioda. Nakon što su pozitivni rezultati odjeknuli u medijima i u javnosti, u našoj zemlji otvara se pitanje da li je Srbija spremna na takav način rada?
Najpre moramo da da se izborimo za šestodnevnu i petodnevnu radnu nedelju, pa tek onda da razmišljamo o četvorodnevnoj, poručuje za KUMU Mario Reljanović predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda.
„U uslovima u kojima radnici u privatnom sektoru rade po pravilu šest dana u nedelji, kada je potpuno normalizovana situacija da se radi nedeljom u mnogim delatnostima u kojima to nije potrebno, mislim da je cinično pričati o četvorodnevnoj radnoj nedelji koju bi mogao da uživa sasvim mali broj radnika. Posebno je važno istaći i činjenicu da mnogi radnici rade prekovremeno, pa i duže od zakonom postavljenih maksimuma, samo zato što moraju – četrdesetočasovno radno vreme ne garantuje dovoljnu zaradu koja bi njima i njihovim porodicama omogućila da prežive. Zamislite da ovim radnicima skratite radnu nedelju na 32 časa – iskreno verujem da bi vlasti mirno dozvolile, a većina poslodavaca to iskoristila, da srazmerno smanji i zarade. U takvoj atmosferi, svaki radnik će biti protiv skraćenja.“
Uslovi rada u Velikoj Britaniji su drugačiji, pa je takav i odnos radnika prema četvorodnevnoj radnoj sedmici. Loris Zubanović, zamenik urednika vesti Al Jazeera English koji radi u Londonu pratio je probni projekat, reakcije i opšte raspoloženje radnika i radnica u zemlji u kojoj živi. Kako priča za KUMU, jedna kompanija za regrutovanje kadra 2021. pokrenula je sveobuhvatno istraživanje tržišta u Velikoj Britaniji i ustanovili su da bi preko 80% ispitanika želelo da radi četiri dana nedeljno.
„Rezultati tog projekta su bili vrlo pozitivni. Većina učesnika je rekla da su zadržali produktivnost na istom nivou kao i pre, ali ono što se poboljšalo je dobrobit zaposlenih i njihova volja da ostanu u tom poslu. Sa strane kompanija rezultati istraživanja su pokazali da je njihova dobit ostala ista, dakle ništa se nije izgubilo, ali se drastično smanjio broj dana bolovanja – zabeleženo je 65% manje zahteva za bolovanje nego ranije. Takođe, 71% zaposlenih je reklo da su bili manje iscrpljeni nakon četvorodnevne nedelje, nego što je to bio slučaj dok su radili pet dana.“
Još jedan od benefita koje su zaposleni primetili tokom učešća u projektu skraćenja radne sedmice jeste da im je poboljšan balans između radnog i privatnog života, dodaje urednik vesti iz Londona.
„To je nešto na čemu se mnogo insistira ovde i kompanije često kad regrutuju nove zaposlenike naglašavaju da nude dobar životno-radni balans. Sa radom samo četiri dana nedeljno umesto pet, zaposleni imaju više vremena da posvete svojim porodicama, prijateljima, hobijima i svemu onome što žele da rade nakon posla.“
Ako se četvorodnevna radna nedelja sagleda kao trend u „redovnim“ uslovima rada u evropskim zemljama onda je i logično da će dati pozitivne rezultate, objašnjava Mario Reljanović iz Centra za dostojanstven rad. Kako kaže, to što su zaposleni koji rade kraću radnu nedelju produktivniji, imaju više slobodnog vremena, a pri tome nisu finansijski ugroženi (jer skraćenje radne nedelje ne podrazumeva srazmerno umanjenje zarada) veliki je podstrek da novi režim radnog vremena uspe.
„U takvoj atmosferi normalan je trend povećanja efikasnosti sistema rada, čime se povećava produktivnost radnika. Ako pogledamo odnos produktivnosti tokom šezdesetih do osamdesetih godina XX veka kada se ustalila 40-časovna radna nedelja i produktivnosti danas, videćemo jasno da u najvećem broju delatnosti postoji višestruko uvećanje. To znači da poslodavci mogu da „žrtvuju“ osam radnih sati u korist radnika bez ikakvih problema, ali zapravo se ni to ne dešava jer su radnici motivisaniji da rade četiri dana i radiće efikasnije tako da se razlika u ukupnom rezultatu zapravo ni ne oseti. Treba ipak imati na umu da ovakvo shvatanje radne nedelje i produktivnosti u nekim delatnostima – naročito u pružanju usluga – nije uvek moguće. Takođe, treba imati na umu da je udeo najniže plaćenih poslova u zemljama koje su uvele četvorodnevnu radnu nedelju mali, odnosno da preovlađuju visokoprofitabilni uskospecijalizovani poslovi, dok je jednostavna proizvodnja preseljena u zemlje periferije.“
Da četvorodnevna radna sedmica ne odgovara svima ni u Velikoj Britaniji potvrđuje Loris Zubanović. To se odnosi samo na kompanije u kojima je takav sistem rada moguć, objašnjava sagovornik.
„Na primer, medicinski radnici, prosveta, mediji, policija i mnoge druge oblasti možda ne bi mogle da funkcionišu na takav način jer u mnogo slučajeva se radi u smenama i nekad mnogo više časova dnevno i sa vrlo kratkim rokovima da se nešto završi. Ovaj probni projekat bio je fokusiran na kompanije koje imaju tradicionalni sistem rada od devet do pet, od ponedeljka do petka,“ smatra Zubanović.
Zaposleni u Srbiji najviše rade u Evropi
Poslednje istraživanje Eurostata ukazuje na to da zaposleni u Srbiji rade više od 43 sata što je najviše u Evropi, što govori da ne možemo govoriti o “redovnim” uslovima rada kakvi su u Velikoj Britaniji. Zakon o radu u Srbiji predviđa kao puno radno vreme bar 35 radnih sati nedeljno što znači da ni poslodavac koji želi da uvede puno radno vreme u trajanju od 32 radna časa ne može to da učini legalno, upozorava za KUMU Mario Reljanović.
“Pitanje je naravno ko bi se žalio u slučaju takvog „nelegalnog“ postupanja poslodavca, odnosno kakva bi šteta tu bila načinjena (pretpostavka je da se niko ne bi žalio i da nema štete) ali formalnopravno govoreći norma iz Zakona o radu jeste imperativna i najpre se ona mora izmeniti. Ako bi međutim poslodavac uveo 36-časovnu radnu nedelju, mogao bi da radi po sistemu 32 – 40 radnih sati, na nivou dve radne nedelje, što znači da bi radnici jedne nedelje radili četiri dan, a druge nedelje tokom pet radnih dana (neko to zove „radna nedelja od četiri i po radna dana“). Moguće je naravno uvesti i „čistu“ radnu nedelju od 36 radnih sati, što bi zaista značilo da se radi 4 ½ radna dana – jedan dan u nedelji bi se radilo četiri, umesto osam sati. Ali za pravu radnu nedelju od četiri radna dana, prema ovom stanju zakonodavstva, nema prostora.”
Mario Reljanović, lična arhiva
Reljanović dodaje da to nije ni jedini ni najveći problem. Mnogo veći problem je, kaže, praksa nesavesnih poslodavaca koji (zlo)upotrebljavaju mogućnosti iz Zakona o radu.
„Nedavno smo imali primer gde je uvedena preraspodela radnog vremena koja je dovela do iscrpljivanja radnice sa tragičnim ishodom. Čak i da je takva preraspodela uvedena na potpuno zakonit način, treba preispitati da li je ona zakonom dobro regulisana – da li je u XXI veku zaista nekome potrebno da radi 60 časova nedeljno i 13 časova dnevno? Kada se na takvu legalnu eksploataciju dodaju nelegalne, kao što su uvođenje preraspodele radnog vremena i prekovremenog rada bez osnova propisanih zakonom, kao i normalizovanje prakse da je radno vreme 48 časova nedeljno, dobija se slika koja nikako ne odgovara uslovima za skraćenje radne nedelje.“
Radno pravo u Srbiji teži vraćanju u XIX vek
Srbiji je potreban novi zakon kojim bi se kvalitativno drugačije uredila određena pitanja smatra Mario Reljanović i ističe da bi izmene u zakonodavstvu trebalo da idu u dva smera. Prvi je povećanje minimalne cene rada i određivanje sektorskih minimalnih cena rada zakonom, kada već ne možemo to da učinimo kolektivnim ugovorima. Na taj način bi se, dodaje sagovornik KUME, povećala minimalna primanja radnika na nivoe u kojima oni za 40 sati rada nedeljno mogu da ostvare zaradu koja je dovoljna za dostojanstven život .
„Druga vrsta izmena bi išla u pravcu otežavanja uslova za propisivanje preraspodele radnog vremena i prekovremenog rada, kao i za smanjenje njihovog maksimalnog trajanja – na primer, da bude dozvoljeno samo osam sati prekovremenog rada ili preraspodele radnog vremena nedeljno, i to samo u izuzetnim situacijama kada zahtevi procesa rada zahtevaju brzu reakciju poslodavca. U svim ostalim situacijama, od poslodavca se očekuje da primi novog radnika, a ne da eksploatiše postojeće produžavanjem radnog vremena.“
Realnost danas diktira drugačiju dinamiku rada, neka zanimanja nestaju, nova nastaju, a Zakon o radu se ne menja. U Srbiji je važeći Zakon o radu donet 2005. godine, a izmenjen je 2014. Mario Reljanović kaže da bi novi zakon bi morao da odgovori na nekoliko važnih izazova.
„To je prestanak fragmentacije radnog zakonodavstva i njegova kodifikacija oko Zakona o radu, koji je prirodno centralni i najznačajniji zakon u oblasti radnog prava; Zatim vraćanje radnika i radnog odnosa u središte radnog prava, uz regulisanje svih fleksibilnih oblika rada u skladu sa međunarodnim standardima uživanja ljudskog prava na rad, a bez prekarizacije i radne eksploatacije“.
Sagovornik KUME dodaje da je neophodno i regulisanje potpuno novih trendova u radnom pravu, kao što je položaj platformskih radnika, definisanje i zabrana lažne samozaposlenosti, uređenje radnopravnog položaja samozaposlenih lica, rad od kuće, pomirenje profesionalnih i porodičnih dužnosti, i niz drugih tema.
„Radno pravo u svetu jednostavno već decenijama napreduje, dok radno pravo u Srbiji teži vraćanju u XIX vek i ne konstatuje važne promene koje se dešavaju. Neophodno je stvaranje efikasnog sistema zaštite radnika, koji je u prethodne dve decenije sistematski urušen politički motivisanim izmenama propisa ali i negativnim praksama nadležnog ministarstva i inspekcija rada.“
Zakoni u Velikoj Britanji
Zakon o radu u Velikoj Britaniji još od sredine devedestih godina prošlog veka prepoznaje „fleksibilan rad“ i propisuje različite vrste takvog rada. Na primer ne propisuje četvorodnevnu radnu nedelju kao takvu, ali takođe ne stvara nikakve prepreke za nju, što je i omogućilo mnogim firmama da probaju takav koncept, objašnjava novinar Loris Zubanović i dodaje da se jedan od tipova feleksibilnog rada u Velikoj Britaniji odnosi na deljenje posla (job sharing).
„To podrazumeva da jedno radno mesto dele dva zaposlenika, pa prema tome dele i platu i sve ostale benefite i obaveze. To odgovara ljudima koji žele da rade samo pola radnog vremena, ali firma ne mora da otvori novo radno mesto za njih, nego samo zaposli još jednu osobu na isto radno mesto. Kompaniju košta isto, posao bude obavljen, i dva zaposlenika koji ne mogu da rade puno vreme imaju posao koji im odgovara. Takođe postoji – skraćeno radno vreme (part-time job) – ovo je slično kao deljenje posla u smislu da zaposlenik može raditi kraće, čak do pola radnog vremena, ali kompanija smatra da taj posao ne zahteva više vremena pa nema potrebe da zaposli još nekoga. I ovde se, naravno, podrazumeva da će taj zaposlenik da bude plaćen onoliko koliko radi, na pro-rata bazi.“
Loris Zubanović, lična arhiva
Urednik Al Džazire dodaje da po važećoj zakonskoj regulativi u toj zemlji postoji i „kompresovano radno vreme“ (compressed hours) u koje spada i mogućnost organizovanja rada u četvorodnevnu nedelju.
„Dakle, po zakonu je moguće da zaposlenik radi samo četiri dana, ali onda i dalje mora raditi puno radno vreme. To su često radnici u smenama. Ja lično radim na takav način – tri ili četiri dana nedeljno, ali po 11 ili 12 časova dnevno. Zakon prepoznaje i rad od kuće (working from home). Dakle ovaj tip rada je već bio predviđen zakonom mnogo pre pandemije, tako da nije bio problem da se primeni tokom i posle kovida. Naveo sam samo neke od opcija za fleksibilan rad, ali zakon ovde predviđa i druge mogućnosti. U suštini, zaposleni i kompanija mogu da se dogovore kako god smatraju da im odgovora, sve dotle dok je posao obavljen. Trenutno je u parlamentarnoj proceduri novi Zakon o radu koji bi doneo dodatne izmene i za fleksibilan rad, ali to neće biti završeno u skorije vreme.“
Rad od kuće
Pandemija Kovida pre tri godine, primorala je i one sisteme koji nemaju zakonom definisan rad od kuće da se organizuju na takav način. Dakle, Zakon o radu Velike Britanije tu praksu odavno definiše, dok su neke države, poput Hrvatske, krenule tim putem nakon pandemije, pa je tako u Hrvatskoj početkom ove godine na snagu stupio i novi Zakon o radu, u kojem se prvi put pojavljuje pojam rada od kuće. U Srbiji se ništa nije menjalo, niti unapređivalo u zakonskoj regulativi kada je reč o tom pitanju, iako je 2020. godina pokazala da postoje veliki nedostaci u pravnom okviru i veliko nerazumevanje kako rad od kuće treba da izgleda.
„Srbija ne samo da nema posebno regulisan rad od kuće, već ga poistovećuje sa radom na daljinu, što je u savremenom radnom pravu nedopustivo“, upozorava Reljanović i dodaje da je rad od kuće važan oblik rada već neko vreme.
„Pandemija je samo pokazala njegove potencijale i moguću masovnost – nezahvalno je reći da su takve teške okolnosti mogle doneti nešto dobro ali su u kontekstu radnog prava donele zanimljiv obrt: poslodavci koji su se dugo premišljali da uvedu eksperiment rada od kuće, sada nisu imali izbora. Iako su okolnosti bile specifično teške, može se reći da je u velikom broju slučajeva ta nužda proizvela pozitivne utiske i za poslodavce i za radnike, pa se sa time nastavilo i nakon završetaka takozvanih „zatvaranja“ (lockdown-a) širom Evrope i sveta. Budući da države obično veoma efikasno reaguju na tako velike promene u praksi primene prava, a da u mnogim državama Evrope rad od kuće nije bio dovoljno detaljno regulisan, brzo smo videli izmene i dopune zakona, ili čak donošenje novih zakona, kojima je ovaj institut regulisan na odgovarajući način“.
Nakon pandemije i promena u radu koje su usledile, rad od kuće postao je normalan i opšteprihvaćen u Velikoj Britaniji, pa ga mnoge kompanije primenujuju i danas, kaže za KUMU Loris Zubanović.
„Čak i državna služba u Velikoj Britaniji to i dalje koristi – zaposlenima je dozvoljeno da rade pola svog vremena od kuće. Neki čak stalno rade od kuće, ako to kompaniji odgovara. Takođe, u većini slučajeva kad neka kompanija objavljuje konkurs za posao, gotovo uvek će naglasiti da je jedan od benefita i mogućnost tzv. hibridnog rada. Tako se sad zove ta vrsta fleksibilnosti kad zaposlenik može delimično ili skoro u potpunosti da radi od kuće. Mnogi ljudi su se već navikli na takav rad i žele da ga nastave.“
Rad od kuće je važan zato što može dovesti do rešenja niza izazova kako za radnika tako i za poslodavca, kao što su npr. izbegavanje jutarnje i popodnevne gužve u saobraćaju, drugi sagovornik Mario Reljanović.
„Uobičajeno, radnik mora podredi svoje porodične i druge obaveze rasporedu radnog vremena, pa čak i da „gubi vreme“ na poslu ako posao kojim se bavi zahteva i periode praznog hoda kada nije aktivan – ništa od toga se neće desiti ako radi od kuće, ili će problemi koje ima biti lakše rešivi. Slično je i iz ugla poslodavca, koji ne mora da brine o iznajmljivanju i održavanju radnog prostora, ne daje novac za prevoz radnicima (ili ne mora da organizuje prevoz radnicima), i slično.“
S druge strane, mnogo ljudi i dalje želi da odlazi u kancelariju na posao. Novinar Loris Zubanović je jedan od njih.
„Razlog za to jeste što u kancelariji imam bolje uslove za rad, veće kompjutere, kolege s kojima mogu da razgovaram mnogo lakše nego online. I što je takođe važno – dolazak u kancelariju podrazumeva odvojenost privatnog od poslovnog. Psihički je mnogima važno da imaju tu distinkciju i da drže svoj privatni život dalje od posla i da posao ne nose kući.“
Da nije sve idealno kod rada od kuće, potvrđuje i Mario Reljanović i ističe da probleme koji se često javljaju u praksi, kao i potencijalni koji bi mogli nastati, nameću obavezu detaljnog regulisanja ovog režima rada što bi se moralo uzeti u obzir prilikom menjanja zakona i pravnog definisanja rada od kuće u našoj zemlji. Brojna pitanja se moraju analizirati, smatra on.
„Dobrovoljnost rada od kuće je važna zato što nemaju svi radnici uslove da rade iz svog doma i mora im se ostaviti mogućnost da i dalje rade iz kancelarija poslodavca; troškovi opreme i komunikacija moraju biti na teret poslodavca – poslodavac ili obezbeđuje sredstva za rad, ili plaća radnicima koji koriste soopstvena sredstva za rad (pre svega računare i odgovarajuće računarske programe, telefone, internet, ali i druga sredstva koja su im potrebna); pitanje radne discipline, produktivnosti radnika i nadzora nad radom; pitanje „prava na isključenje“ – radnik koji radi od kuće često se percipira kao 24/7 radnik (i od strane poslodavca ali i sam sebe tako posmatra) tako da postoji rizik od prekomerne eksploatacije; takođe tu je i problem bezbednosti na radu od kuće. Sva ta otvorena pitanja, kao i mnoga druga, trebalo bi da se urede propisima ili kolektivnim ugovorima, i tek tada se može govoriti o istinskom korišćenju potencijala rada od kuće.“
U aktuelnom Zakonu o radu Član 42 kaže da ”radni odnos može da se zasnuje za obavljanje poslova van prostorija poslodavca koji obuhvata rad na daljinu i rad od kuće”. Odredbe tog člana Zakona prema mišljenju Reljanovića nisu dovoljne. U ovoj godini, dakle tri godine od tzv. “lockdown-a” Srbija nije pravno unapredila ta pitanja.
„Ne postoji racionalan odgovor zašto se još uvek nije pristupilo regulisanju rada od kuće, osim onog tradicionalnog da je Zakon o radu teško i komplikovano menjati“, kaže Reljanović.
Srbija zemlja sa nezaštićenom radnom snagom
Velika Britanija, međutim, spremna je na promenu. Na osnovu ličnog iskustva sa radom u Londonu, zakonske regulative u Velikoj Britaniji, kao i na osnovu rezultata istraživanja o probnom šestomesečnom projektu neki sektoru u Britaniji su i više nego spremni za ovakav sistem rada, smatra Loris Zubanović.
„I ne samo to, mnoge kompanije već primenjuju neki vid fleksibilnog rada i omogućavaju svojim zaposlenicima da organizuju svoju radnu nedelju na način koji njima odgovara. Da se vratim na onu 61 kompaniju iz prošlogodišnjeg projekta – od njih 61, 56 kompanija je nastavilo taj probni četvorodnevni rad, a njih 18 je već reklo da će trajno tako nastaviti da rade. I mimo ovog projekta, postoje i druge kompanije koje već prelaze na ovaj ili slične modele fleksibilnog rada. Naravno, to nije rašireno u svim sektorima i sigurno će proći mnogo vremena da jedan ovakav sistem postane rasprostranjen. Kompanije i javne institucije koje moraju da rade 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno morale bi da zaposle mnogo više ljudi u tom slučaju, što za sobom povlači veće troškove, veće poreske izdatke i moglo bi da dovede do smanjenja dobiti.“
Hoće li Srbija slediti evropske trendove u radnom pravu? Mario Reljanović nije optimista. On uviđa da je naša zemlja veoma lako usvojila neke evropske trendove koji nisu povoljni po radnike (kao što je usvajanje Zakona o agencijskom zapošljavanju) ali postoji značajno oklevanje da se usvoje mnogobrojne novine koje potiču iz Evropske unije, a koje idu u prilog radnicima.
„Nakon izmena i dopuna Zakona o radu 2014. godine, praktično ništa nije urađeno na harmonizaciji radnog prava sa pravnim tekovinama EU, osim pomenutog Zakona o agencijskom zapošljavanju. Naprotiv, mnoga nova zakonska rešenja idu izričito protiv pravnih tekovina EU – takav je na primer Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima. U maju 2020. godine Vlada Republike Srbije usvojila je Akcioni plan za pregovaračko poglavlje 19. U periodu od gotovo tri godine nakon toga, gotovo ništa nije urađeno na njegovoj realizaciji, a rokovi koji su postavljeni u samom planu istekli su 31.12.2022. godine. Plan za sada nije revidiran. Sve ovo navodi na činjenicu da harmonizacija u oblasti radnog prava nije prioritet, kao i da se verovatno neće desiti dokle god je moguće držati status quo u ovoj oblasti.“
Taj status mirovanja odgovara vlastima, dodaje Mario Reljanović jer je suštinska harmonizacija sa pravnim tekovinama EU u ovom trenutku u potpunom konfliktu sa politikom prekarnog zapošljavanja i privlačenja predatorskih direktnih stranih investicija.
„Dokle god se spolja reklamiramo kao zemlja sa jeftinom i nezaštićenom radnom snagom, vlastima ne odgovara da se pristupi temeljnoj reformi radnog prava koja je potrebna ako želimo da iz režima jedne od zemalja sa najgorim uslovima rada u Evropi, počnemo da se vraćamo revitalizaciji prava radnika.“
Piše: Tamara Srijemac
