U novovekoj istoriji ovdašnjih „prostora“, ako prostore suzimo na Srbiju, u poslednjih trideset i nešto godina, kao jedna od dominantnih populističkih tehnika domaćih Voždova nametnuo se metod oblapornog govorenja, tačnije verbalnog mantranja kojim se hipnotisana masa drži u stnaju hibernacije i večite zaljubljenosti. U tolikom se tekstu, međutim, ume da omakne koja reč više, reč koja otkriva mnogo toga što je trebalo da bude sakriveno.
Ko se ne bi sećao slika Vožda iz kasnih ’80-ih, polepljenih po autobusima kojima se putovalo na mitinge naše solidarnosti i bratstva & jedinstva, autobusima kojima se stiglo i na Vidovdan 1989. na (Z)Gazimestan gde se vožd Milošević napokon neće moći uzdržati i pustiće jeziku na volju, pa će u žaru govorničkog proviđenja proročki izjaviti pred okupljenom masom (kojoj se nikada neće znati broj, taj broj je mitska jednačina koja stalno raste), kako „šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene“. (kurziv B.B.)
Balkanski svet (širi pojam od Srpskog sveta) shvatio je to tada kao nepobitnu najavu onoga što je, dve godine kasnije zaista i usledilo. Rat je obrisao sa karte sveta jednu poštovanu zemlju, a nacionalizam predvođen iz Beograda i zdušno prihvaćen i iskorišćen od istomišljenika u Zagrebu i Sarajevu uspostavio je novi sistem vrednosti na pomenutim „ovim prostorima“.
Bela tehnika i crni video rekorderi
Nekoliko godina kasnije, u drugoj polovini 1993, u jeku tog rata i prateće hiperinflacije, tadašnji predsednik SR Jugoslavije, koja je kao patrljak izrasla na ruševinama SFRJ, Zoran Lilić, u nekoj prilici odgovara na pitanja brojnih okupljenih novinara. U jednom trenutku novinar ga pita, parafrazirano, koliko ćemo mi još moći da izdržimo sa platama od dve marke i penzijama od pola marke, narod troši svoje poslednje rezerve u devizama. Lilić na to spremno, sa nadmoćnim osmehom onoga koji zna znanje, odgovara: „Narod ima još milijardu maraka u slamaricama“.
Predsednik sakate države, ne baš vičan samokontroli, objavljuje tako da država i njene službe vode nekakav finansijski obračun građanskih slamarica i objavljuje nam čak egzaktnu cifru te slamnate ušteđevine. Ušteđevine koju država, u svrhu ratnih patriotskih napora, mora odatle iscediti da bismo, jelte, napokon pobedili u ratu koji zvanično nismo ni vodili; tadašnja Voždova elita pljačkala je sopstveni narod generisanom hiperinflacijom od milijardu posto dnevno, a pljačkala je usput, u vidu paravojnih formacija obično dekorisanih belim orlovima, tigrovima, kurjacima i sličnim amblemima divljih zveri, i po slavonskim poljima i bosanskim gudurama sve što je spadalo u belu tehniku i crne video rikordere.
Brojanje u glavu
O „rečitosti“ današnjeg predsednika Srbije degutantno je govoriti: sa svojih 300 pojavljivanja na nacionalnim frekvencijama u 365 dana (godišnji prosek u izbornoj godini) on je u stanju da izgovori stvari koje je teško katalogizovati a kamoli navoditi u jednoj kolumni.
No, dela govore više od reči: dok se po Srbiji otvaraju pruge, putevi i dakako bolnice, i razbarušena predsednička i premijerska kosa lebdi na vetru u kabriolet autobusu prepravljenom za te propagandne svrhe, stvarnost za bolesne, uboge i umorne u Srbiji je daleko turobnija: liste čekanja za snimanje kolena ili bilo čega na magnetnoj rezonanci su najmanje 6 meseci, dok je operacija kolena raritet na koji pacijent u bolnici zbog operacije provodi tri dana… pošto je prethodno na spisku proveo četiri godine. U proseku.
U to isto vreme, magnetna rezonanca je za cijenu: pravu sitnicu (300 evra) u privatnim dijagnostičkim centrima dostupna dan za dan, kao što je za istu cenu i u istom roku u privatnom sektoru dostupna i pomenuta operacija kolena, i to kod istog onog doktora iz državne bolnice koji je u državnoj bolnici nedostupan (sic!), a dostupna je i svaka druga potrebna (i nepotrebna, ubediće vas oni u to!) operacija u tom tako metastazirajuće naraslom privatnom sektoru.
Otkud su se odjednom u Srbiji tako namnožile privatne bolnice & dijagnostički centri? Pa vratimo se malo u prošlost, onu kojom je počela ova kolumna, i u kojoj je današnji predsednik, kao mladi pridošlica sa huliganskih tribina fudbalskih stadiona pravo u političku elitu, u svojstvu ministra informisanja, bio jedan od važnijih šrafova. Stvar je, naime, u slamaricama. I u nezajažljivoj potrebi elite na vlasti da se sadržine tih slamarica dočepa.
Kao što smo, dakle, tokom tolikih očajničkih protestnih hodanja gradovima Srbije, po svedočenju samog predsednika, bili izbrojani u glavu, tako su, očigledno, metodom koji službe Srbije mogu da patentiraju i prodaju po svetu bratskim službama, izbrojane ponovo i naše metaforične slamarice, pa je procenjeno da sve te milijarde koje u njima leže za crne dane valja odatle izvaditi zarad stvaranja novčane mase za novu helikoptersku turu kojom će biti kupovani glasovi lakovernih na izborima koji nam slede, jer u ovoj zemlji jedino sigurno to je da moraš da umreš, i da će biti izbora.
Mehanizam tih privatnih bolnica je toliko očigledan da to vređa zdrav razum: omogućene milošću elite na vlasti čiji kumovi mogu nekažnjeno da drogirani & pijani meklarenom gaze ostale učesnike u saobraćaju, privatne bolnice su zapravo protočni bojler koji isisavanjem novca od osiguranika koji su čitav život plaćali zdravstveno osiguranje, prosleđuje dogovoreni procenat u stranačku kasu, odakle se, pak, pune helikopteri sa parama za lakoverne, a dobar deo ostaje za internu stranačku upotrebu.
Tako je u Srbiji izgrađena Ponzijeva paklena šema obrtanja novca tokom kojeg mase ostaju sve gluplje i sve siromašnije, i sve bolesnije. Mnogi, podrazumeva se, ostaju mrtvi u toj trci sa životom koji je uvek brži, i skuplji od prosečnih mogućnosti malog čoveka suočenog sa pohlepom elite na vlasti.
Sistem koji ne prašta
U tom kontekstu treba posmatrati i komičnu krivičnu prijavu koju je protiv Klinike za kardiohirurgiju niškog Kliničko bolničkog centra podneo lično direktor KBC Niš! (Da ne bude zabune: direktor podnosi krivičnu prijavu protiv sopstvene Klinike za kardiohirurgiju). Razlog krivične prijave, na papiru, je sledeći: tokom pandemije kovida-19, klinički tim je izvodio naučno-istraživački rad (sic!). Radilo se, naime, o analizama koliko je poremećena funkcija hemostaze kod obolelih od kovida, što je standardni postupak, „kao određivanje šećera ili holesterola u krvi“, kako tvrdi direktor krivično prijavljene Klinike dr Dragan Milić.
E, u tom grmu leži zec: Dragan Milić je, naime, onaj doktor koji je nedavno, sa svojim timom, odlučio da se odrekne slobodnih vikenda i da malo – operiše, i to u državnom sektoru, u svojoj bolnici, sada krivično ptijavljenoj Klinici za kardiohirurgiju KBC Niš. Pa su tako ti lekari, bez ikakvih dodataka na platu, operisali sve pacijente koji su godinama čamili na listama čekanja. I liste ostadoše prazne. Al’ ostadoše prazne i privatne klinike, koje od lista čekanja u javnom zdravstvu žive. Eto belaja za elitu na vlasti. A eto i belaja za doktore koji odradiše svoj posao.
Ministarka zdravlja se odmah oglasila kritikom kolege (i ministarka je, verovali ili ne, lekarka, neurolog), pa je rekla kako to nije moglo tako da se radi, da je takav postupak mimo nekakvog protokola. Protokola po kome se pacijenti imaju iscrpljivati čekanjem, imaju umirati… ili odlaziti sa debelim svežnjevima u privatne klinike čiji modus operandi smo već gore opisali. A sad imamo i krivičnu prijavu. Sistem (koji ne zakazuje) u isto vreme ni – ne prašta.
Jer, u isto vreme, penzioni sistem, uništen još u vreme već pominjanih ratova, sada funkcioniše kao i država i državni helikopteri sa novcem: po Ponzijevoj metodologiji uzimanja iz jednog šupljeg bureta i pretakanja u drugo šuplje bure. Faktički nepostojeći, bez ikakve rezerve koja bi se ukamaćivala, sa mlađanim direktorom-jurišnikom partije na vlasti, ovaj srpski penzioni fond je puki kolektor penzionih doprinosa zaposlenih koje onda pod imenom penzija automatski translira penzionerima. To je način na koji je nemoguće graditi budućnost, jer nema te ekonomije koja takav sistem može da podrži. Zato je preko potrebno smanjiti populaciju penzionera do nepostojanja. Umiranje je u Srbiji postalo mehanizam za opstanak elite na vlasti.
Zato počujte vi ranjeni, vi bolesni, vi nemoćni i ostareli: u ovo vreme čekanja i umiranja, budite svesni da smo svi mi, mladi, stari, poletni i umorni, svoj život potrošili. Život je bio dugačak, međutim brzo je prošao. I bio je bolan. Možda će nekome od onih koji će u međuvremenu pokleknuti na listama čekanja, listama što postadoše minska polja naših mirnodopskih dana, biti uteha to da su svojom žrtvom doprineli onome što mora doći: buđenju svesti da smo ljudi, i da više ne damo da nam gaze dostojanstvo.
Piše: Bojan Bosiljčić
