Proleća 2024. godine, na portalu N1 u Srbiji, građani su mogli da pročitaju prilično bizaran naslov koji je glasio „Poslodavci šalju i detektive da provere radnika na bolovanju: zloupotrebe na obe strane“. Prilog je bio posvećen neuralgičnom mestu iz oblasti radnog prava – pravu zaposlenih na bolovanje i normativnoj regulativi koja ga prati. Naime, prema Zakonu o radu, zaposleni u Srbiji primaju 65 % plate tokom bolovanja, mada se u praksi dešava i da, upravo tokom bolovanja, dobiju otkaz.
Prema oceni eksperata – Olge Vučković Kićanović iz Centra za radno pravo i Zorana Ristića iz sindikata UGS Nezavisnost, budući da se u Srbiji teško preživljava i sa punom platom, a da 65% značajno umanjuje šanse za mesečno „preživljavanje“, veliki broj zaposlenih „odlazi na posao i kada je bolestan, strahujući od eventualnih posledica – otkaza, manje plate, ljutih kolega“. Zoran Ristić upozorava na obostrane zloupotrebe, ali navodi i retko markantan primer – naime, da „postoje firme koje pokušavaju da zastraše radnike tako što formiraju komisije koje obilaze bolesne zaposlene, što je protivno zakonu. Drugi poslodavci angažuju privatne detektive koji se bave tim pitanjem, što detektivi imaju pravo da rade. Prate se mejl adrese, društvene mreže…“(N1).
Ovo zloslutno konfuzno stanje u kojem, u istovremenom poretku jednog društva, postoje i oni koji i bolesni odlaze na posao jer im je bolest „luksuz“ koji i doslovce utiče na njihov mesečni finansijski opstanak, jednako kao i oni koji otvaraju lažna bolovanja da bi radili na drugim mestima i tako dopunili kućni budžet, svakako upućuje i na stanje materijalne deprivacije, kao gotovo hroničnu situaciju uskraćenosti, potpuno ili delimično neispunjenih socijalnih, psihičkih i(li) emotivnih potreba velikog broja građana.
U Srbiji je moguće govoriti i o relativnoj uskraćenosti, koja se ispoljava kao nezadovoljstvo „koje ljudi osećaju onda kada uporede svoj društveni položaj s drugima i shvate da su u nepovoljnijoj situaciji od njih“. U rezultatima Analize dugotrajnoj siromaštva u republici Srbiji, koju je objavio Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, a prenela Nova ekonomija, prema podacima iz 2021. godine u Srbiji, oko 19% građana živi u dugotrajnom siromaštvu, 11, 8% „već četiri godine živi u dugotrajnom siromaštvu“, dok 2,7% populacije karakteriše ekstremna materijalna deprivacija. Broj onih koji u Srbiji žive u dugotrajnom siromaštvu raste iz godine u godinu, a samo u periodu od tri godine u kojem su vršena ova israživanja, stopa dugotrajnog siromaštva je porasla sa 16,7% u 2016. godini na 19,6% u 2019. godini.
Prema navodima Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, „pojedinac je materijalno depriviran ukoliko ne može da priušti tri od devet predviđenih stavki, izrazito je materijalno depriviran ukoliko ne može da priušti najmanje četiri stavke, a ekstremno je depriviran ukoliko sebi ne može da priušti pet i više stavki“. U tom smislu, materijalnu deprivaciju moguće je proceniti u zavisnosti od toga da li građanin živi u domaćinstvu koje može da priušti sledeće stavke: 1) adekvatno zagrevanje stana; 2) podmirivanje neočekivanog troška u iznosu od 10.000 dinara; 3) obrok od mesa ili ribe (ili vegetarijanske zamene) svaki drugi dan; 4) nedelju dana odmora van kuće; 5) redovno plaćanje rente, rate za stan ili drugog kredita, ili komunalnih usluga za stan; 6) televizor; 7) mašinu za pranje veša; 8) automobil; 9) telefon. Sve ove priče i sva ova istraživanja o uskraćenosti koja, hteli mi to da priznamo ili ne, jeste naša stvarnost dovode nas do jednog od najvažnijih pitanja za svako društvo – koliko smo, zapravo, zdravi? Ako bismo i mi prihvatili opšteprihvaćenu definiciju Svetske zdravstvene organizacije iz 1948. godine, po kojoj je zdravlje stanje potpunog telesnog, duševnog i društvenog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nemoć, po kojoj je ono osnovno ljudsko pravo a postizanje najvišeg nivoa zdravlja najvažniji svetski društveni cilj, odgovor na ovo pitanje mogao bi da bude prilično uznemirujuć. Ako prihvatimo i onaj deo definicije koji kaže da je zdravlje dinamičan proces i da postoje mnoga stanja između potpunog zdravlja i bolesti, ako, dakle, prihvatimo da uz nasleđe i biološke faktore važan uticaj na zdravlje imaju socijalni i ekonomski faktori, lične i porodične prilike, materijalna sigurnosti i način života, mesto življenja i rada, socijalna, podrška i zdravstvena zaštita, shvatićemo da već jako dugo obitavamo u sivoj zoni, čak i onda kada verujemo da smo sasvim zdravi.
Shvatićemo i to da je upravo volja za borbom protiv svake vrste uskraćivanja ona važna volja koja naše egzistiranje u vremenu i prostoru koji su nam dati, čini smislenim ili besmislenim.
