Vesna Bajić
UTICAJ DIGITALIZACIJE NA PROMENU POSTOJEĆIH EKONOMSKIH I DRUŠTVENIH MODELA I PRAKSI
Digitalizacija i robotizacija industrije postala je tema o kojoj se govori. Istovremeno, kada prve rečenice prvog pasusa uvodnog dela Izveštaja o razvoju Svetske banke sadrže citate Karla Marksa i Džona Mejnarda Kejnsa, jasno je da se svet nalazi na odlučujućoj društvenoj prekretnici.
Digitalizacija je globalni proces koji menja način proizvodnje dobara i usluga, odnose između poslodavaca i zaposlenih, kao i odnose među ljudima. Digitalizacija menja život ljudi, a od načina na koji se taj proces usmerava zavisiće i krajnji ishod – „društvo blagostanja“, ili duboko polarizovano društvo sa nezamislivim jazom između bogatih i siromašnih.
Sa stanovišta sindikata, potpuno razumljivo, glavna pitanja i nedoumice vezane su za posledice koje će ove promene ostaviti na tržište radne snage i društvo u celini. Koliko radnih mesta će biti ugašeno, a koliko otvoreno usled primene novih tehnologija? Koji privredni sektori su u najvećem riziku? U kojoj meri bi potencijalni tehnološki viškovi zaposlenih mogli da budu prekvalifikovani ili dokvalifikovani? Da li obrazovni sistem školuje dovoljno kadrova za novo vreme i nove tehnologije? Da li je web prostor nezavisni paralelni univerzum ili bi u ovom prostoru trebalo primenjivati, ne samo postojeće, već i neke nove zakone? Da li dalja fleksibilizacija rada briše granice između formalnog i neformalnog rada? Koja je optimalna uloga države u ovom procesu?
U ovom trenutku, niko ne može sa sigurnošću da odgovori na ova pitanja.
Digitalizacija je složen proces koji karakteriše nekoliko segmenata. Prvi segment je razvoj same tehnologije, drugi je njena primena i korišćenje u svim oblastima društvenog i ekonomskog života, a treći su promene koje izaziva.
Promena načina proizvodnje
Razvoj tehnologije neprestano menja proces proizvodnje. Kod savremene tehnologije vreme usvajanja i primene ne meri se više dekadama, ili godinama – već mesecima. Sledstveno tome, proporcionalno se skraćuje i vreme potrebno za prilagođavanje svih učesnika u tom procesu, a svako kašnjenje podrazumeva ispadanje iz tržišne utakmice, zaostajanje u privednom razvoju i rast siromaštva i nejednakosti.
Novi način proizvodnje dobara i usluga menja i ekonomsku geografiju. Trenutno je u toku proces reindustrijalizacije razvijenih zemalja, odnosno, povratak industrije u matične zemlje. Robotizacija industrije smanjuje troškove proizvodnje čime se smanjuje potreba za jeftinom, niskokvalifikovanom radnom snagom. Prozvodnja se ne vraća samo u SAD – „Filips elektronika“ vratila je proizvodni pogon iz Kine u Holandiju, a „Adidas“ je, zahvaljujući tehnologiji 3D štampača zatvorio proizvodni pogon u Vijetnamu i otvorio dve fabrike, jednu u Nemačkoj, drugu u SAD.
Nova tehnologija dotakla je i sektore sa velikim učešćem niskokvalifikovanog manuelnog rada za koje je vladalo uverenje da će tako i ostati, kao i sektor usluga i poslove za koje se ranije smatralo da uključuju previše nerutinskih zadataka da bi bili automatizovani. U Kini su otvoreni restorani sa robotima umesto konobara. Dalje, u toku su eksperimenti za takozvana samostalna vozila, odnosno, vozila bez vozača i ubrzano se radi na razvoju jedinica za navigaciju vozila. Japan eksperimentiše autobisima bez vozača u ruralnim sredinama, a namera je da se puste u rad do 2020. godine.
Pored toga, veštačka inteligencija zamenjuje nekoliko delatnosti u oblasti usluga koje zahtevaju visoke kvalifikacije, na primer računovodstvo, deo advokatske delatnosti koji se odnosi na rutinske i analitičke zadatke, statistiku, regulaciju saobraćaja i sl.).
Promena načina proizvodnje menja i način organizovanja kompanija. Istorijski gledano, kompanije su uvek poslovale u okviru određenih granica, ali su one uz pomoć savremene tehnologije postale mnogo šire i propustljivije. Međutim, u sektoru usluga nastale su kompanije organizovane na potpuno novi način, koje se u potpunosti oslanjaju na novu tehnologiju i koje su od malih start up firmi vrlo brzo, zahvaljujući odsustvu zakonske regulative, prerasle u globalne finansijske gigante. Reč je o fenomenu platformi i njihovog neposrednog uticaja na reviziju postojećih međunarodnih ugovora, poresku politiku, kao i posledice koje ostavljaju na svet rada.
Promena rada i zaposlenosti
Promene koje se dešavaju u proizvodnji dobara i usluga ostavljaju posledice i na svet rada i percepciju zaposlenosti ili, kako se u Izveštaju o razvoju SB navodi, menja se „priroda“ rada. Robotizacija industrije podrazumeva ogroman višak radne snage, uglavnom za nisko i srednje kvalifikovane radnike, međutim, nisu pošteđena ni neka zanimanja za koja su potrebne visoke kvalifikacije. Nova tehnologija kreira i nova zanimanja i poslove, ali budući da se tehnologija brzo razvija, nije poznato u kojoj meri će novi poslovi moći da nadoknade gubitak postojećih radnih mesta.
Takođe, u ovom trenutku niko ne može da predvidi vrstu i broj poslova koji će preživeti četvrtu industrijsku revoluciju. Aktuelni trendovi ukazuju da će buduća radna mesta biti koncentrisana u zanimanjima koja zahtevaju kreativnost, tehničko znanje i međuljudske odnose. Zaključak se izvodi iz rasta relativne potražnje za ovim zanimanjima i rasta sektora tehnologije, turizma, zdravstva, zabave i drugih, u kojima ljudski rad, još uvek, neće biti zamenjen mašinama.
Postoje različite procene vezane za izmeštanje poslova, strukturu budućih zanimanja i broj radnika koji će morati da menjaju profesiju – veruje se da 65% zanimanja koja će se obavljati u budućnosti još uvek ne postoje . Već je poznato da su u najvećoj meri ugrožena sva niskokvalifikovana i srednjekvalifikovana zanimanja, odnosno, rutinski i repetitivni poslovi, ali i neki analitički, odnosno, svi poslovi koji mogu da se kodifikuju i primene algoritmi za njihovo izvršavanje. Međutim, procene obima gubitka su veoma različite i kreću se od 9% do preko 60%. Ista metodologija korišćena je i za procenu gubitka radnih mesta u Evropi, gde je predviđen gubitak oko 50% radnih mesta u proseku (raspon se kreće od 40-60%), s tim što se predviđa da će u najvećem riziku biti periferne evropske zemlje (Rumunija, Bugarska, Grčka, Portugal), dok će zemlje iz centralne i severne Evrope biti manje pogođene. Ovakva klasifikacija je u direktnoj korelaciji sa DESI indeksom (Indeks digitalne ekonomije i društva) koji koristi Evropska komisija – viša pozicija na lestvici indeksa DESI znači manju ugroženost radnih mesta digitalizacijom i obrnuto.
Stručna javnost nema jednoglasan stav u pogledu ovih predviđanja. Neke analize pozivaju se na nalaze istraživača iz Centra za evropska ekonomska istraživanja (ZEW) i Univerziteta u Hohenhajmu kojima se osporava primenjena metodologija i navodi se da digitalizacija ne mora nužno da znači i masovno nestajanje radnih mesta. Sličan je i stav autora Izveštaja o razvoju 2019 Svetske banke u kome se navodi da se ne uzima u obzir stvaranje novih zanimanja ili poslova u digitalnoj revoluciji, niti uzima u obzir komparativna prednost ekonomija (predviđen je rast sektora zdravstva, turizma i sl.), kao značajne faktore.
Pouzdaniji pokazatelji su proračuni urađeni na osnovu tehnoloških promena koje su u toku. Naime, postoje podaci da jedan dodatni robot na hiljadu radnika smanjuje zaposlenost u odnosu na broj stanovnika za oko 0,18 – 0,34 procentnih poena, kao i plata u tom sektoru za 0,25 – 0,5 procentnih poena. U slučaju Srbije, to bi značilo da bi svaki robot na 1.000 stanovnika smanjio zaposlenost u rasponu od 13.500 do 25.500 zaposlenih. Međutim, broj ukinutih radnih mesta u praksi pruža direktniji i razumljiviji uvid u stvarnost digitalne ekonomije. „Fokconn Tecnology Group“, najveći svetski sklapač elektronike, smanjio je svoju radnu snagu za 30% kada je uveo robote u proces proizvodnje, dok je „Ant Financial“, kineska kompanija, uvela model „velikih podataka“ za procenu kreditnih ugovora, umesto da zaposli hiljade kreditnih službenika ili advokata .
Budućnost rada može se naslutiti i iz podataka Svetske banke o kretanju zaposlenosti –Zaposlenost u proizvodnom sektoru već dugo opada u velikim ekonomijama. U SAD, poslovi u proizvodnji opali su za 31% između 1990. i 2016. godine.
Ovi podaci ukazuju na činjenicu da tehnološki razvoj već pola veka utiče na pad ukupne zaposlenosti, a iseljavanje industrije iz matičnih zemalja u tom periodu uticalo je na nejednaku stopu ovog pada.
U Izveštaju o razvoju 2019 Svetske banke uočljivo je odvojeno posmatranje i tumačenje ekonomskog razvoja i zaposlenosti, ne smatrajući da bi ove dve kategorije trebalo da budu u korelaciji. Tako, prema ekspertima SB, velike „super star“ firme povoljno utiču na privredni rast, povećavaju ukupnu produktivnost, zapošljavaju najviše ljudi, drže većinu formalnih radnih mesta i isplaćuju veće zarade. Istovremeno, pokušaj vlada da zaustave dalji pad zaposlenosti promovisanjem i finansiranjem malih i srednjih preduzeća smatraju pogrešnim jer su neisplativa, a postoji sumnja i u održivost radnih mesta u njima. Umesto ovih ulaganja, oni predlažu investiranje u start ap preduzeća jer neka od njih mogu postati super star firme budućnosti, a one koje to ne postanu pružaće podršku globalnim super star firmama.
Argumente za ove tvrdnje pronalaze u sadašnjoj strukturi zaposlenosti, navodeći primer Srbije gde zaposleni u 1 odsto vrhunskih super star proizvodnih firmi čine četvrtinu ukupnog broja zaposlenih, a 5% top kompanija apsorbuje skoro polovinu ukupne radne snage. Ovakve tvrdnje ne uzimaju u obzir promene koje će nastati kao posledica digitalizacije u budućnosti i nestajanje velikog broja radnih mesta u proizvodnji, kao ni uticaj reindustrijalizacije razvijenih zemalja na privredne strukture zemalja u razvoju. U prilog tome govori i podatak iz Izveštaja da je još uvek nejasno kako će se proizvodnja odvijati u ekonomijama u razvoju jer je između 2005. i 2016. godine zabeležen pad u svim regionima. Takođe, zabeleženo je i smanjenje udela dodatne vrednosti u proizvodnji (procenat BDP) u razvijenim zemljama, bez obzira na porast produktivnosti koje je donela automatizacija.
Posebno je zabrinjavajući trend promene strukture poslova usled automatizacije. Povećanje zaposlenosti na kognitivnim poslovima sa visokim zaradama i uslužnim delatnostima sa niskim zaradama, sa malo poslova u sredini, vodi ka polarizaciji tržišta rada. Uslužni poslovi, koji mogu da ponude alternativni put za radnike sa srednjim i niskim kvalifikacijama, zahtevaju prekvalifikaciju postojeće radne snage, uključujući preorijentaciju kroz sektore.
Dodatnu zabrinutost izazivaju promene u svetu rada pod uticajem novih globalnih kompanija koje svoju delatnost obavljaju preko interneta, a simbolizovane su Uberom, vrhom ledenog brega „platforma ekonomije“. Koristeći situaciju zakonskog vakuuma, odnosno kaskanja regulative za tehnološkim razvojem, ove kompanije bile su registrovane kao tehnološke iako su obavljale već postojeće delatnosti u oblasti usluga. Situacija u kojoj se za njihovo poslovanje nisu primenjivali zakoni koji regulišu poslovanje u ovim oblastima na tradicionalan način, omogućila im je enormno bogaćenje čime su stekli moć da još više liberalizuju globalnu ekonomiju, sa težnjom ka njenoj informalizaciji. To se danas zove „novi vid poslovanja“. Nove tehnologije donose i novu terminologiju, pa su uvedeni termini „ekonomija deljenja“, „kolaborativna ekonomija“,, „gig ekonomija“, „novi oblici zapošljavanja“, „nova priroda rada“ i „atipični poslovi“, čime se novo tršište usluga predstavlja na afirmativan način, prikrivajući na taj način legalizaciju neformalne ekonomije i iseljavanje sektora usluga u prostor bez zakona i pravila.
Istovremeno, novi način generisanja prihoda, kroz nematerijalna sredstva, kao što su podaci korisnika ili reklamiranje na internetu, često ne podležu porezu jer nije jasno kako i gde se kreira vrednost koja se oporezuje. Većina poreskih sistema u svetu izgrađena je na osnovu fizičkog prisustva kompanija i materijalne proizvodnje, uključujući i bilateralne poreske sporazume, što nije slučaj sa najvećim firmama u digitalnoj ekonomiji. Rezultat toga je da digitalne kompanije plaćaju manji porez. Evropska komisija procenjuje da ove kompanije plaćaju prosečno 9,5% poreza, u poređenju sa tradicionalnim poslovnim modelima koji plaćaju 23,2%.
Poslednjih godina svetske vlade pozabavile su se osetnim gubicima zbog evazije poreza tehnoloških i „tehnoloških“ kompanija i rešile da, po rečima grupe G20, „stave tačku na razvod između mesta dobiti i lokacije stvarnih aktivnosti“. Za sada, najlakši put za implementaciju su indirektni porezi. Od 2015. godine, kompanije koje su registrovane u EU, kao i one koje su registrovane van EU obavezne su da naplaćuju PDV na sve digitalne usluge na osnovu lokacije potrošača. Ovakvo oporezivanje uklanja ono što se naziva „konkurentna prednost“ digitalnih preduzeća koja su registrovana u zemljama sa niskim poreskim stopama PDV-a. Ukratko, strane digitalne firme moraju da se registruju u zemlji potrošnje i plaćaju porez.
U međuvremenu, priroda „novih oblika poslovanja i rada“ bila je predmet sudskih sporova. Uber je, recimo, izgubio sudski spor pred Evropskim sudom pravde na osnovu žalbe udruženja taksista iz Barselone. Presudom je utvrđeno da podleže istim zakonima kao i taksi kompanije. Presuda je obavezujuća i bez prava žalbe.
Sagledavajući mere koje se intenzivno preduzimaju kako bi se u novim uslovima pronašli modeli za zakonito poslovanje, upadljivo je da su se države pozabavile samo zaštitom sopstvenih prihoda. Svet rada ostao je prepušten „tržištu“ koje niko, bar za sada, nema namere da uredi dok postepeno nestaju razlike između formalnog i neformalnog rada.
Postojeći trendovi opravdano izazivaju zabrinutost. Reindustrijalizacija Evrope podrazumeva povratak fabrika, ali se zato iseljava deo sektora usluga u sasvim drugačijim okolnostima u odnosu na prethodno iseljenu materijalnu proizvodnju. „Platforma“ ili „Gig“ ekonomija ima globalni karakter sa velikim udelom visokokvalifikovanog rada. Za razliku od tržišta robe gde se cena uspostavlja na globalnom nivou, tržište radne snage funkcioniše po principu individualne ponude i tražnje, odnosno, ne postoji globalno ustanovljena cena rada, niti minimalna, niti po pojedinim kategorijama. Poslovi koji se danas obavljaju preko web posrednika (na primer, platforma „Upwork“) su vrlo raznovrsni, od IKT, finansijskih, ekonomskih, arhitektonskih, preko dizajna i marketinga, administrativnih i računovodstvenih poslova, do sitnih zadataka kao što je šetanje pasa i košenje travnjaka. Prema podacima Svetske banke, procenjuje se da trenutno oko 84 miliona ljudi radi na ovaj način, što čini manje od 3% globalnog radno sposobnog stanovništva. „Gig“ ekonomija još uvek je relativno marginalna, iako su eksperti predviđali brzi rast, a poslovi koji se obavljaju u najvećem delu imaju karakter dopunskih poslova.
Međutim, čak i ovako marginalni tip rada ima potencijal da negativno utiče, ne samo na dalju liberalizaciju rada i smanjenja prava po osnovu rada (ugovor o radu, uslovi rada, intenzitet, fiksna zarada, mogućnost edukacije i napredovanja, pravo na bolovanje i socijalno osiguranje, pristup sindikatima), već i na nivo zarada. Naime, 84 miliona ljudi svih obrazovnih profila koji nude svoje znanje i veštine, nalaze se u siromašnim, ili zemljama u razvoju gde je nivo zarada na niskom nivou, dok su naručioci, po pravilu, iz razvijenih i bogatih zemalja. U nedostatku bolje alternative, nude rad po ceni koja je za uslove u njihovim zemljama pristojna, ali zapravo predstavlja lančanu damping cenu rada, čiji nivo varira u zavisnosti od (ne)razvijenosti zemlje. Posledica je snižavanje cene rada u razvijenim državama sa bumerang efektom koji se može očekivati – snižavanje cene rada i u siromašnim zemljama, čime se začarani krug zatvara.
Pored ovih negativnih uticaja, rad preko interneta uspostavio je nove standarde merenja i vrednovanja rada. S obzirom da je tehnologija omogućila praćenje i kontrolu aktivnosti angažovanih „frilensera“, priznaje se i plaća samo efektivni rad, ali ne i vreme koje je potrebno za pripremu, planiranje aktivnosti, ili dnevni odmor. I to nije sve. Svodeći poslove na niz odvojenih, individualizovanih zadataka, u okruženju koje čini rad na mašini i komunikacija sa mašinom, „frilenseri“ postaju međusobno otuđeni pojedinci i konkurencija jedni drugima, što ih čini doslovno nemoćnim u ostvarivanju prava po osnovu rada. Čak i kada formiraju neki savez, on je usmeren uglavnom na zaštitu isplate dogovorene cene rada, ali ne i regulisanje obaveza u skladu sa nacionalnim regulatornim okvirima, bilo iz zemlje naručioca, ili izvršioca posla.
„Gig“ ekonomija, iako za sada marginalna, teži ka prenosu sistema rada sa web prostora na bilo koji oblik proizvodnje robe i usluga. Fleksibilno postaje još fleksibilnije „i na webu i na zemlji“ kroz deljenje radnika, deljenje posla, privremeno upravljanje, povremeni (projektni) rad, rad na osnovu vaučera, mobilni i portfeljski rad. Neoliberalni koncept svodi ljudski rad na robu u najužem smislu, kada prestaje da bude društvena, već isključivo ekonomska kategorija. Međutim, trendovi promena percepcije rada ukidaju mu čak i taj status jer za robu važe principi tržišne ekonomije u kojoj su interesi učesnika tržišne utakmice strogo regulisani na svim nivoima. Ljudski rad se u okolnostima „promenjene prirode“ nudi u uslovima monopola kapitala i politike nad radnim mestima za koji još uvek ne postoji volja da se suzbije i reguliše, iako se u osnovi svakog tehnološkog napretka nalazi ljudski, a ne novčani kapital.
