Globalne vanredne situacije, kao što je sadašnja izazavana pandemijom korona virusa, osim razarajućih posledica po društvena tkiva, imaju i svojih pozitivnih strana. U Srbiji se ta strana ogleda u krahu teorija o nepotrebnosti domaće proizvodnje jer sve može da se kupi u inostranstvu. Gotovo neverovatno zvuči da Srbija nije imala kvasca za pekarsku industriju, već je zavisila od uvoza iz Hrvatske i Mađarske, iako je do početka privatizacije posle petooktobarskih promena kvasac proizvodila za sopstvene potrebe i za izvoz.
Danas vidimo kolko je važno da država može iz sopstvenih proizvodih izvora da obezbedi egzistenciju svojih građana, a time i svoj opstanak. Kada su svi u opasnosti, zaboravljaju se velike reči o solidarnosti i altruizmu.
Danas se za preživljavanje našeg naroda bore medicinski radnici, koji su heroji nacije. Međutim, ne sme se zaboraviti još jedna važna strana ove borbe, a to su veterinari i celokupna veterinarska služba. Nije slučajno što se kaže da se o zdravlju ljudi prevashodno staraju veterinari jer obezbeđuju proizvodnju zdrave hrane, bez čega nema ni zdravlja ljudi. Ovde se sada nalazimo na klizavom terenu, i ovo potencijalno može da bude slaba karika u ratu za opstanak, jer je proizvodnja veterinarskih vakcina i lekova za lečenje oboleleih životinja u Srbiji uništena, a veterina se zasniva na uvozu. Tipičan primer bezumlja je prodaja i uništenje „Veterinarskog zavoda“ Zemun, koji je pravnim i državnim nasiljem prodat Draganu Đuriću, čoveku koji je priznao svoje nezakonito ponašanje u privatizaciji, za šta je kažnjen jednogodišnjim nošenjem nanogice.
Inače, Zavod je osnovan daleke 1938. godine ukazom Kneza Pavla kao ustanova koja će se baviti proizvodnjom veterinarskih seruma, jer su ljudi još tada znali da država može da se štiti od zaraza samo ako ima svoju proizvodnju sredstava za zaštitu. Decenijama su razvijane bakteriološke i virusne vakcine kojima su uspešno suzbijane potencijalne zaraze pogubne za životinjsku populaciju. Sopstvenom pameću, znanjem i višedecenijskim iskustvom razvijeno je preko 20 vakcina za imunizaciju i preko 120 različitih medikamenata za lečenje obolelih životinja, što je Zavod svrstavalo u red najznačajnijih čuvara zdravlja. I onda je sve to, preko noći, jednim suludim potezom vlasti uništeno. Zavod je na silu i bez ikakve ekonomske potrebe i logike (u to vreme je bio jedno od najprofitabilnijih preduzeća u Srbiji sa prosečnom neto zaradom zaposlenih od 850 evra) privatizovan, a ubrzo posle toga i devastiran, Tako je Srbija ostala bez proizvodnje vakcina za: antraks, klostridiju, besnilo, svinjsku kugu, infektivni bronhitis, difteriju i kugu živine, i niza dijagnostičkih sredstava, kao što su ona za dijagnostiku tuberkuloze kod goveda, bruceloze ovaca itd. Danas se sva ova sredstva uvoze, ukoliko uopšte mogu negde da se pronađu i dobiju.
„Veterinarski zavod“ Zemun se danas nalazi u stečaju, prezadužen kreditima kod banaka, opljačkan i razoren. Proizvodnja je uništena, kapaciteti zatvoreni a zemlja je ostala bez sredstava za zaštitu zdravlja životinja.
Pravi je trenutak za otrežnjenje, za pokazivanje društvene odgovornosti. Treba učiniti sve da se Zavod iz stečaja vrati u državno vlasništvo i pokrene proizvodnja vakcina, lekova i stočne hrane (godišnja proizvodnja pre privatizacije je iznosila 85.000 tona), čime bi se Srbija značajno osigurala od nestašica izazvanih nemogućnošću uvoza, i ponovo postala značajan izvoznik ovih proizvoda u regionu, gde je i danas pojam kvaliteteta oznaka „Zemun“.
Dušan Petrović, bivši Generalni direktor Veterinarskog zavoda Zemun
