Autorski tekstovi: Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Izborne analize i prognoze mogu relativno autonomno da utiču na izborno ponašanje birača, pre svega onih neodlučnih i neopredeljenih
Istraživanja izbornog ponašanja imaju višestruku ulogu i značaj, odnosno svoje brojne razloge. Izborne analize i prognoze su, za stranke i kandidate, relevantna osnova za zaključivanje o izbornim šansama, i prostorima i mogućnostima da se one uvećaju. Samom biračkom telu istraživanja predstavljaju informaciju o sopstvenoj strukturi i afinitetima. Njihovi nalazi mogu relativno autonomno uticati na izborno ponašanje birača, pre svega onih neodlučnih i neopredeljenih. Prognozirani neizvestan ishod izbora, recimo stimuliše interes birača i smanjuje izbornu apstinenciju. Predviđena izborna pobeda širi pobednički osećaj i krug pristalica favorita na izborima, a parališe i stvara “gubitnički sindrom” kod suprostavljenih političkih opcija.
Istraživanja i manipulacije
Činjenica da istraživanja utiču na izborno ponašanje su osnov i za moguću manipulaciju njihovim nalazima. Anketna istraživanja su izvor relevantnih saznanja samo pod pretpostavkom da se obavljaju na dovoljno reprezentativnom uzorku, koji predstavlja izborno telo u malom, i da su metodološki korektno izvedena i interpretirana.
Upotrebna vrednost izbornih sondaža je utoliko veća ukoliko se one vrše u toku trajanja čitavog izbornog procesa. Samo tako se mogu precizno izmeriti značaj i efekti svakog ključnog poteza tokom izborne kampanje. Anketna ispitivanja zato i jesu, za partije i izborne štabove, važna osnova za modifikovanje izborne strategije, utvrđivanje redosleda poteza i njihovo korigovanje u toku izborne kampanje.
Ovim istraživanjima se, pre svega, utvrđuju širina, trajnost, intezitet i pretežna osnova (ideološka, liderska, pragmatična) formiranih partijskih identifikacija. Odgovori na pitanja da li će i za koga birač glasati, da li time sledi ili menja svoj raniji politički izbor, odnosno čime se rukovodi pri izboru, pružaju obilje podataka. Oni postaju još dragoceniji ako se porede (ukrste) sa informacijama o socijalnom statusu, materijalnom položaju, generacijskoj i nacionalnoj pripadnosti ispitanika… Nije nebitno znati i kada, i zbog čega birač donosi odluku za koga će glasati, i da li se još dvoumi između dve ili više ponuđenih opcija.
Foto: Pixabay
Saznanja o razlozima “meke” izborne podrške i krugu “prevrtljivih” birača od velikog su značaja za preuzimanje adekvatnih koraka izbornih štabova. Oni preduzimaju mere usmerene ka aktivizaciji i učvršćivanju sopstvenih, pridobijanju neopredeljenih i preobraćanju ili bar pasivizaciji tuđih pristalica. Longitudinalna istraživanja u nizu, pružaju relevantna saznanja o izvorima informisanja, promenama u stepenu uticaja i poverenju birača u svaki od njih. Često, recimo, najgledaniji i najčitaniji mediji nisu i klasični i društveni mediji u koje se ima najviše poverenja. U mnogim sredinama se još “porodično” glasa ili slede mišljenja i stavovi lokalnih autoriteta. Sve je to orijentir za akciju izbornih štabova.
Sondaže motiva birača
Predizborne sondaže, odnosno segmentiranje biračkog tela i produbljeno istraživanje motiva političkih reakcija unutar užih fokus grupa sadrže i pitanja i informacije o rejtingu lidera i partija. Izmene u njihovim ocenama i redosledu jasno govore i o meri u kojoj ponuđeni programi i slogani zaista korespondiraju sa interesima i uverenjima biračkog tela. Time istraživanja jasno signaliziraju šta (ne) treba činiti u predizbornom nastupu. Recimo, da ulazak u neku koaliciju nije proizveo podršku i odobravanje “svog” biračkog tela. To se i unapred moglo znati da su se uvažili nalazi o partijskoj distanci, međusobnoj prihvatljivosti (blizini) i udaljenosti biračkog tela različitih partija, odnosno nespremnosti birača da opravdaju i slede politički zaokret izabranika.
Pred najavljene decembarske izbore 2023. ključno pitanje je da li su opozicioni lideri i liderčići u stanju da se grupišu u ograničeni broj koalicionih kolona koje ne samo da preskaču izborni prag već i bude uverenje da je, i u situaciji permanentnog održavanja konfuzije i neke vrste vanrednog stanja, opozicija realna i održiva alternativa vlasti.
Ovim pitanjima političke taktike trebalo bi, bar u ozbiljnim istraživanjima, da slede strateške analize i izbori. Primera radi, snaga etničke i konfesionalne pripadnosti je na čitavom prostoru bivše SFRJ odigrala ulogu izborne naddeterminante. Negativne posledice nastojanja da se sve linije socijalnih podela svedu na jednu-nacionalnu, su očigledne. Naoko paradoksalno, nacionalno jedinstvo je i ostvareno – za većinu kao jedinstvo (jednakost) u poniženju i siromaštvu.
Foto: Pixabay
Različita politička opredeljenja mogu se, u izvesnoj meri objasniti različitom procenom sopstvenog položaja i životnih šansi. Dok mladi, posebno studenti, kao i stručnjaci, jedinu šansu vide u korenitim promenama i “prirodno” reaguju na preduzetnički rizik i kompeticiju, stariji i manje obrazovani u daleko većoj meri preferiraju sigurnost. Izgleda da je magična formula za dobijanje izbora spoj otvorenosti za promene i osećaja empatije i solidarnosti. Šanse za promene mogu se indukovati iz odgovora na pitanje u kom smeru – dobrom ili pogrešnom ide zemlja. I 2000. i 2012. udeo onih koji su mislili da smo na pogrešnom pravcu dosezao je do gotovo dve trećine. Danas je relativno većinski ali ne i nadpolovičan.
Političko-kulturna mapa društva
Politički život svakog društva je određen i političkom kulturom – karakterom i sadržajem dominantnih vrednosti i stavova ljudi o politici i akterima politike. Njihovo razumevanje prerađeno kroz svet političkih simbola, rituala i mitova, određuje politički puls zajednice. I osobeni politički stil i ponašanje koji dominantno obeležavaju socijalnu i političku participaciju jesu osnovni elementi političke kulture društva.
Primera radi, dominantno prihvatanje vrednosti slobode, individualizma, modernizma i umerene (ne)jednakosti, jesu neke od osnovnih, političko-kulturnih pretpostavki stabilnog funkcionisanja demokratskih institucija. Nažalost, ovo nisu i dominantne političko-kulturne karakteristike i vrednosti na ovom tlu. Dominantne vrednosti u velikoj meri još čine tradicionalizam i kolektivistički egalitarizam i filozofija palanke (Konstantinović) – raširena sklonost dogmatizmu i (malograđansko) potiranje prava na razliku.
U jezgru tradicionalističke matrice i njene političke (zlo)upotrebe nalazi se paternalizam što rezultira stvaranjem kulta vladara i mentaliteta koji traga za harizmatskim vođom i sverešavajućom državom koja o svojim podanicima brine „od kolevke pa do groba“.
Sasvim suprotno, razočarenje kao rezultat (pre)velikih očekivanja od demokratskih promena često vodi razvijanju preteranog, gotovo narcističkog individualizma, cinizma i vrednosnog obrasca i ponašanja u kome je novac osnovno merilo i kriterij.
Političko ponašanje pretežno karakterišu interventni, “ratnički” politički stil i sklonost personalizovanju odnosa ličnim uvredama i etiketiranjem.
Kult lidera
Posledično , istorija i aktuelna praksa obiluju primerima sklonosti masa da uzdignu i obogotvore vođu, ali i dramatičnih obrta i obračuna sa dojučerašnjim idolima. Nezadovoljne i uzbunjene mase postaju lako plen veštih demagoga – njihovih podilaženja i slatkorečivih, naoko uverljivih obećanja. Kada se, i ako se, probude po pravilu je već kasno. Svojom “slobodnom” izbornom voljom one su utrle put političkoj despotiji. Istini za volju, za mahom sitne klijentelističke ustupke deo naroda dobrovoljno pristaje da bude prevaren od “oca nacije”.
Očito, u ovom podneblju, dug je i naporan put do uspravnog, politički punoletnog građanina.
Autor je politički sociolog
