Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Visoka fragmentiranost u kombinaciji sa niskim stepenom polarizovanosti aktera politike daje preobilnu ponudu manje-više istog ili sličnog političkog proizvoda
U pokušaju odgovora na pitanje: zašto i kako glasamo, ako uopšte glasamo, poći ću od dve grupe faktora i pet varijabli.
“Objektivnu“ grupu čine dva spoljna faktora – partijski i izborni sistem i njihov (indirektan) uticaj na odluku birača. Uloga ključnih faktora pripada: (1) socio-demografskim obeležjima građana; (2) njihovoj partijskoj identifikaciji; (3) harizmatskim vezama, odnosno fascinacijom likom i delom „harizmatičnog lidera“; (4) programskim vezama, razlozima i podrškom i (5) interesnim ponašanjem i očekivanjem praktičnih koristi od glasanja.
Partijski sistem na biračku odluku utiče preko svoje tri ključne karakteristike: stepena fragmentacije, polarizacije i fluktuacije – (ne)stabilnosti partijske scene. Nestabilna politička scena u kojoj nekadašnji politički bardovi postaju tek epizodisti, uz česte dodatne podele unutar postojećih i nastanak novih stranaka, svakako otežava politički izbor i formiranje stabilne partijske identifikacije birača.
Visoka fragmentiranost u kombinaciji sa niskim stepenom polarizovanosti aktera politike daje preobilnu ponudu manje-više istog ili sličnog političkog proizvoda.
Na drugoj strani, visoka fragmentacija, uz istovremenu političku polarizovanost stvara političke blokove sa dosta čvrstim neporoznim granicama između njih što za posledicu ima retke transfere birača izvan granica svoje političke familije. Pritom, opstanak sistema sa predominantnom strankom i u uslovima postojanja formalne izborne demokratije je omogućen kroz proces očuvanja kontrole nad resursima, klijentelističkih veza i mogućnosti zapošljavanja, ali i imidžom nepobedivosti lidera i stranke na vlasti, odnosno gubitničkim sindromom opozicije i utiskom o uzaludnosti glasanja za nju.
Izborni sistem i glasačka odluka
Fragmentiranost partijsko-političkog polja dodatno uvećavaju sledeće karakteristike usvojenih izbornih rešenja – proporcionalni sistem sa relativno niskim izbornim cenzusom koji, dodatno uz mogućnost predizbornog koaliranja i afirmativnu akciju u prilog manjinskih zajednica, otvara prostor za (pre)obilnu političku ponudu.
Pet faktora koji određuju izbornu odluku: Socio-demografska obeležja.
Osnovna teza unutar sociodemografskog pristupa jeste da se pojedinci politički opredeljuju posredstvom svog klasnog i šireg društvenog položaja. Iako u delu „Politički čovek” Lipset razmatra i značajne druge determinante (uticaj vladine politike, različit pristup informacijama, grupni pritisak, unakrsne pritiske na pojedinca), on ipak naglašava ekonomski položaj ljudi. Lipset je osnovnu tezu upotpunio i nalazom o vezi političkog opredeljenja s polom, karakterom i veličinom naselja u kome birači žive, kao i etničkom, religijskom i generacijskom pripadnošću. No, u njegovom jezgru je i nadalje društveno-ekonomski (klasni) status jer on „predstavlja primarnu determinantu političkih vrednosti među pripadnicima različitih (političkih) crkvi“ (Lipset, 1969).
Ograničeni, u velikoj meri posredovani efekat klasnog statusa na partijsku pripadnost (nizak indeks klasnog glasanja – Alford), rezultat je delovanja tri grupe razloga: a) dekomponovane i složene prirode samih društveno-ekonomskih grupa; b) brojnosti i složenosti drugih linija socijalnih i političkih podela koje presecaju i natkriljuju socioklasnu podelu; c) nastojanja partija da zbog izbornih računica formulišu interklasnu, odnosno natklasnu ponudu.
Korak dalje u psihologiziranju socijalnih determinanti razvijen je u okviru koncepta subjektivnog blagostanja. Ovaj koncept pokušava da utvrdi na koji način subjektivne percepcije sopstvenog ekonomskog položaja, pre no realno stanje, utiču na izbor političkih i ekonomskih preferencija.
Partijska identifikacija. Drugi red činilaca čini partijska identifikacija – osećaj vezanosti birača za određenu stranku. Priznajući, međutim, nemogućnost da se svi oblici partijskog i izbornog opredeljenja objasne pojmom identifikacije, Kembel je pokušao da koriguje ovaj koncept uvođenjem još dve determinante – imidža partije i tema koje partije pokreću u svojim kampanjama. Za Sartorija „imidž partije“ nije isto što i identifikacija sa strankom, jer je izvesno da ljudi mogu da se identifikuju sa istom strankom, ali da o njoj imaju sasvim različite predstave (Sartori, 2002).
Može se, međutim, prihvatiti i teza prema kojoj se partijska identifikacija zapravo temelji na imidžu partije, pa je pozitivan imidž neophodan, mada ne i dovoljan uslov partijske identifikacije. Pojedinci, naime, mogu imati pozitivan stav o više partija, ali se konačno identifikuju samo s jednom.
Harizmatski lider, odnosno sklonost da se dilema da li i kako glasati razreši identifikovanjem sa moćnim liderom, značajan je izborni motiv. Suprotno, startni je politički deficit ako je na čelu stranke bezlična figura. I u društvima sa jasnom demokratskom tradicijom, u meri u kojoj raste – u relaciji sa sve većim značajem medija kao konstruktora stvarnosti – značaj personalizovane politike i imidža lidera, raste i uloga lidera u opredeljenju birača.
Nasuprot jačanju uloge lidera, programatske veze – praksa vezivanja izborne odluke za prihvatanje programskih ciljeva i sadržaja postaje tek stvar od relativnog uticaja, sem u stanjima velikih preloma – „političkih zemljotresa“. U takvom okviru, programsko glasanje se praktično svodi na tematsko glasanje. Tematsko glasanje podrazumeva opredeljenje birača za stranku ili kandidata na osnovu toga što pokreću pitanja za koja je građanin najzainteresovaniji i nude mu poželjna ili bar prihvatljiva rešenja. Po pravilu, tematsko glasanje karakteriše slabije partijski identifikovane, ali istovremeno i obaveštenije, zainteresovane i obrazovane birače, sklone vezivanju za programske koncepte (Slavujević, 2002; Sartori, 2002).
Racionalni izbor ili klijentelizam birača – njihova spremnost da razmene glasove za (opipljive) benefite. Koncepti korisnosti (dobiti) i isplativog utroška sugerišu da je ponašanje birača diktirano procenom sopstvenih interesa, odnosno da će on učestvovati na izborima samo pod uslovom da očekivana dobit prevazilazi troškove (Downs, 1957; Sartori, 2002). Prethodno, racionalni glasač pravi i procenu koliko su izbori značajni i neizvesni, kako će drugi glasati, da li će i koliko koristi imati od promene vlasti nasuprot koristi koju ima od postojeće i, posebno, da li njegov glas može biti „glas odluke“.
Razlozi identifikovanja birača sa partijama
Prema istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji, u osnovi izborne odluke za nešto više od trećine građana je saglasnost sa političkim pristupom i načinom rešavanja pitanja koje pristalice ocenjuju kao važna za realizaciju interesa svoje društvene grupe. Radi se zapravo o sinergiji delovanja interesne, socijalne i tematske varijable.
Veliki je broj i onih (trećina) birača koji se opredeljuju krajnje pragmatično polazeći od procene šansi za realizovanje sopstvenih neposrednih interesa.
Približno petina sopstvene dileme i nedovoljno razumevanje stranačke scene razrešava izborom ličnosti lidera u koga će verovati i čiju stranku će slediti.
Dodatne, konjukturne razloge za donošenje izborne odluke u poslednji čas, čini karakter obećanja datih u toku izborne kampanje, kao i „taktičko glasanje“. Približno petina birača, pre svega neodlučnih, opredeljuje se na osnovu datih obećanja u kampanji. No, usled čestih izbora, te odsustva percepcije da se stvari menjaju nabolje, raširena je svest da se radi samo o praznoj političkoj retorici. „Taktičko glasanje“ čini opredeljenje da se glasa za aktere s izvesnim izbornim izgledima.
Birači izbegavaju da „bace svoj glas“ i glasaju za sebi najbližu, ali (relativno) malu i neuticajnu stranku, najčešće se opredeljujući da glasaju za svoj drugi, rezervni, ali sigurniji izbor.
Autor je politički sociolog
