Od dolaska Yure u Srbiju ta kompanija izaziva različite reakcije i kontraverze. Bilo je raznih priča o njihovom odnosu prema radnicima, ali nikada ni jedna od njih nije dobila neku zvaničnu potvrdu, epilog, osudu ili presudu. Od njihovog dolaska je bilo jasno da se država trudi da im ne otežava posao, kao ni drugim stranim investitorima. Obzirom na blagonaklonost države i njenih organa prema investitorima, radnicima je preostalo samo jedno: da se udruže u radnički sindikat.
Bilo je više pokušaja a jedini uspešan jeste osnivanje sindikata Nezavisnost u jednoj od tri Yurine fabrike, u Rači. Međutim, odmah po osnivanju, naš glavni poverenik je dobio otkaz. Njegova pravosudna golgota je trajala gotovo dve godine ali je na kraju odlukom suda vraćen na posao. Sve ovo ga nije pokolebalo i on je nastavio sa sindikalnim radom i takvim nastupom je zajedno sa kolegama uspeo da započne pregovore sa menadžmentom.
I da ne bi baš sve krenulo svojim ispravnim tokom, pravim putem, potrudila se korona.
Kako je zaraza sve više uzimala maha, radnici po fabrikama su sve više strepeli za svoje zdravlje, svesni da ukoliko bi virus ušao u fabriku, da bi to bilo katastrofalno po njihovo zdravlje.
Uvođenjem vanrednog stanja postalo je jasno da nešto mora da se učini. Radnici u sve tri fabrike su u jednom trenutku „spontano“ obustavili rad bojeći se zaraze, jer uslovi rada nisu bili onakvi kavi su propisani od nadležnih službi i institucija:
-nedovoljna distanca između radnika na radnim mestima i
-nedostatak kompletne i adekvatne zaštitne opreme
-velika gužva u fabričkim autobusima
U početku epidemije jedan deo radnika u sve tri Yurine fabrike (Rača, Niš, Leskovac) je odbijao da radi u takvim uslovima. Protestovali su ispred fabričkih kapija. Trpeli su pritisak da nastave sa radom. U toku jednog od tih protesta uhapšen je jedan od radnika u Rači.
Nakon hapšenja radnika Slaviše Pajovića, člana našeg sindikata u YURA Korporaciji-Rača, obratli smo se otvorenim pismom ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću i ministru rada Zoranu Đorđeviću, zahtevajući hitno puštanje na slobodu i zatražili smo da se hitno sazove vanredna sednica Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, na kojoj bi se razgovaralo o konkretnoj primeni paketa mera Vlade Srbije i o kršenju radničkih i sindikalnih prava u uslovima vanrednog stanja i pandemije korona virusa.
Na naše zadovoljstvo, kolega Pajović je pušten iz dvodnevnog pritvora, ali mi ni do danas nismo saznali prave razloge za njegovo hapšenje!? Po njegovim izjavama navodno je njegov razgovor sa kolegama ispred fabrike neko prijavio kao „širenje panike“ !? Razgovor ispred fabrike sa kolegama (u toku spontanog protesta) o uslovima za bezbedan i zdrav rad neko je okarakterisao kao širenje panike i to je bilo dovoljno da bude uhapšen i držan u pritvoru dva dana! Njegovo puštanje na slobodu nije i kraj pravnog postupka protiv njega.
Posle višegodišnjih pokušaja da sindikalno organizujemo zaposlene u YURA Korporaciji, uspeli smo ne samo da dobijemo nove članove, već i da se u ovim kriznim vremenima nametnemo kao partner za pregovore sa poslodavcem oko pokretanja proizvodnje u fabrici u Rači. Bili smo u stalnom kontaktu sa kolegom Sašom Markovićem, glavnim poverenikom Sindikata „Nezavisnost“ u YURA Korporaciji doo Rača, dok se sa poslovodstvom i Kriznim štabom u Rači pregovaralo oko pokretanja proizvodnje u fabrici. Upravo je naš sindikat uključio, u spor zaposlenih i poslodavca, lokalni Krizni štab koji je odredio način i dinamiku rada u vreme epidemije u fabrici. To se neko vreme poštovalo, ali je poslodavac prekršio dogovor i uvećavao broj radnika. Pozvana je Inspekcija rada, koja je obavila nadzor i javno, putem medija neki dan saopštila da u Yuri „nema kršenja prava iz delokruga njene nadležnosti“ (!?)
Sve vreme je, paralelno, tekla i kontinuirana kampanja preko društvenih mreža i lokalnih medija, sa ciljem da objedinimo u naše članstvo i radnike iz fabrika YURA iz Niša i Leskovca. To ide prilično teško iz više razloga. Pričali smo sa desetinom potencijalnih sindikalaca iz ova dva grada. Strah za gubitkom čak i takvog posla, kod takvog poslodavca, je velika prepreka da se radnici upuste u „rizik“ zvani sindikat. To je donekle razumljivo, naročito za jug Srbije gde je teško naći bilo kakav posao.
Mrtva trka je u tome ko se više boji sindikata: poslodavac ili radnici!
Sindikat opasniji od korone!
Ipak, dobra vest je da su radnici uvideli da kada se organizuju, makar i na kratko, makar ne svi, mogu da učine nešto za sebe. Te obustave rada su verovatno bile izazvane strahom (opet strah) ali bar je počelo.
Sindikat Nezavisnost uverava radnike Yure da niko drugi neće zaštititi njihova prava, do njih samih-organizovanih u slobodan, radnički sindikat.
Mi smo tu.
GS IER Nezavisnost
