Kada su novinarke ućutkane strahom, javni interes trpi.
Seksualno uznemiravanje u redakcijama regiona godinama ostaje skriveno iza profesionalne tišine, nesigurnih ugovora i hijerarhija moći. Iako zakoni formalno zabranjuju diskriminaciju i nasilje, praksa pokazuje da zaštita novinarki i medijskih radnica najčešće izostaje. Može li regionalni pravilnik o sprečavanju seksualnog uznemiravanja postati tačka prekida sa kulturom ćutanja?
Novinarke su hroničarke seksualnog i drugog nasilja nad ženama, ali u ogromnom broju i njegove nevidljive žrtve, pokazalo je regionalno istraživanje sprovedeno tokom avgusta i septembra ove godine u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji u okviru projekta „Žene u medijima: Zaustavimo rodno zasnovano uznemiravanja na radnom mestu u medijskoj industriji u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini.
Preliminarni i konačni nalazi ovih istraživanja, zasnovani na stotinama anketa, dubinskim intervjuima i uporednim analizama, ukazuju na sistemski karakter seksualnog i rodno zasnovanog nasilja u medijskom sektoru. Svaka druga novinarka doživela je neki oblik seksualnog uznemiravanja, većina to nikada nije prijavila, institucije i redakcije retko reaguju, a posledice — profesionalne, psihološke i društvene — snose pojedinke.
Sistemski problem koji je identifikovan kroz istraživanje, a koji se ogleda i kroz masovnost diskriminacije medijskih radnica ali i kroz izostanak njihove adekvatne zaštite, nalaže brzu i efikasnu reakciju – definisanje jasnog Pravilnika kojim bi se redakcije obavezale na nultu toleranciju diskriminacije žena u medijima.
Priručnik za redakcije koji će biti formulisan kroz ovaj projekat sastojaće se iz više segmenata — od definisanja pojma zlostavljanja i njegovih uzroka, preko uporednopravne prakse u oblasti sprečavanja zlostavljanja na radnom mestu, do međunarodnih standarda u ovoj oblasti.
Priprema se regionalni pravilnik o sprečavanju zlostavljanja u redakcijama
Pravilnik će sadržati jasna uputstva za prepoznavanje nasilja na radnom mestu, smernice o tome koju vrstu nasilja treba prijaviti kojim nadležnim telima, kao i predlog pravilnika o sprečavanju zlostavljanja, pre svega seksualnog, u redakcijama.
Do sada su svi učesnici projekta delegirali svoje eksperte u međunarodnu ekspertsku grupu koja će raditi na ovom priručniku, a do kraja decembra očekuje se konačna odluka o njegovoj strukturi.
Koordinator regionalne ekspertske grupe je advokat iz Novog Sada, Veljko Milić.
Više od dve trećine ispitanica u istraživanju odgovorilo je da nikome nisu prijavile seksualno uznemiravanje zbog straha od gubitka posla ili odmazde. Advokat Veljko Milić kaže da to ne čudi, jer i u redakcijama u kojima formalno postoji takav dokument, kultura nije takva da se na njemu insistira — on stoji u fascikli, a niko se ne ponaša u skladu s njim.
„Pokušaćemo da definišemo šta je seksualno zlostavljanje unutar redakcije, koji su njegovi pojavni oblici, kako bismo olakšali onima koji su žrtve da to i imenuju. Ideja je da pravilnik bude takav da može da se primenjuje u sve četiri zemlje — Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sloveniji. Videćemo da li ćemo uspeti u tome ili ćemo praviti prilagođavanja za svaku od zemalja, kako bi se uskladio sa pravnim sistemom svake od njih“, rekao je Milić.
Priručnik protiv seksualnog uznemiravanja novinarki i medijskih radnica namenjen je javnim servisima i privatnim medijima u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini.
Da bi se osigurao participativni razvoj ovog akta, zadatak radne grupe je da zajednički izradi jasne smernice i procedure za sprečavanje, prijavljivanje i sankcionisanje seksualnog uznemiravanja na radnim mestima u medijima. To uključuje:
- mehanizme prijavljivanja seksualnog uznemiravanja koji su dostupni i obezbeđuju bezbednost i poverljivost podnosilaca žalbi;
- strategije reagovanja koje definišu korake nakon podnošenja prijave, obezbeđujući blagovremeno i pravedno rešavanje žalbi;
- preventivne mere kao što su obuke, kampanje za podizanje svesti i jasne politike o prihvatljivom ponašanju;
- okvire odgovornosti za sankcionisanje počinilaca i zaštitu žrtava od odmazde.
Brojevi koji ruše mitove
Jedan od najalarmantnijih nalaza istraživanja jeste podatak da je svaka druga ispitanica doživela jedan ili više oblika seksualnog uznemiravanja. Ovaj procenat je konzistentan u sve četiri zemlje, što ukazuje na regionalni, a ne incidentni karakter problema.
Najčešći oblici uznemiravanja uključuju neželjene komentare o izgledu, telu i seksualnosti; seksističke i stereotipne opaske o profesionalnim sposobnostima žena; neprimerene dodire, poljupce i „šale“ na kolektivnim događajima; slanje seksualno eksplicitnih poruka i fotografija; psihičko maltretiranje i odmazdu nakon odbijanja; ozbiljne pretnje, pokušaje silovanja i silovanje.
Više od polovine slučajeva dolazi od kolega iz redakcije, dok trećina potiče od nadređenih — što razotkriva hijerarhijsku dimenziju nasilja i njegovu povezanost sa odnosima moći.
Istraživanje u Srbiji ukazuje na dodatne slojeve rizika: pretnje smrću, fizičke napade, orkestrirane kampanje diskreditacije i institucionalnu nezainteresovanost. Posebno su ugrožene novinarke iz nezavisnih i kritičkih medija. Napadi su eskalirali nakon političkih i društvenih kriza, uključujući događaje u Novom Sadu 2024. godine.
Redakcija kao mesto rizika — normalizacija nasilja i ćutanje kao strategija preživljavanja
Suprotno uvreženom mišljenju da su novinarke najugroženije na terenu ili na društvenim mrežama, istraživanje pokazuje da su redakcije često primarno mesto uznemiravanja. Seksualizacija izgleda i potcenjivanje kompetencija stvaraju radno okruženje u kojem je nasilje normalizovano.
Jedna ispitanica svedoči: „Ovakvih slučajeva kao što sam ja ima na stotine na našoj medijskoj sceni. Raspitajte se po javnim RTV servisima. Ne biste verovali šta sve naše kolegice trpe.“
Mnoge novinarke ne prepoznaju određena ponašanja kao seksualno uznemiravanje — iako ih lično doživljavaju kao neprijatna ili ponižavajuća. Ova normalizacija nasilja posledica je dugogodišnje kulture seksizma, ali i nedostatka edukacije i jasnih internih politika.
Razlozi zbog kojih ogromna većina medijskih radnica nikome nije prijavila uznemiravanje višestruki su: strah od gubitka posla u nesigurnom i potplaćenom sektoru; strah od odmazde i profesionalne stigmatizacije; nepoverenje u redakcije, sindikate i institucije; uverenje da „ništa neće biti preduzeto“.
„Nisam znala kako postupiti, a da ne ispadnem ja problem“, navela je jedna novinarka u anketi.
Pravni okvir u regionu: zakoni postoje, zaštita izostaje
Na papiru, zemlje regiona imaju relativno solidan normativni okvir kada je reč o zabrani diskriminacije i seksualnog uznemiravanja. Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Slovenija formalno su uskladile deo svog zakonodavstva sa međunarodnim standardima — od Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), preko Istanbulske konvencije, do relevantnih direktiva Evropske unije.
Međutim, iskustva novinarki i medijskih radnica pokazuju da između normi i stvarnosti zjapi dubok jaz.
Srbija
U Srbiji su zabrana diskriminacije i seksualnog uznemiravanja definisane Zakonom o zabrani diskriminacije, Zakonom o rodnoj ravnopravnosti i Zakonom o radu. Seksualno uznemiravanje prepoznato je kao poseban oblik diskriminacije, a poslodavci su obavezni da obezbede radno okruženje bez nasilja i uznemiravanja.
Ipak, u praksi se ove norme retko primenjuju u medijskom sektoru. Redakcije često nemaju interne akte, a kada ih imaju — oni se ne koriste. Institucije sporo reaguju, prijave se relativizuju, a teret dokazivanja gotovo uvek pada na žrtvu. Poseban problem predstavlja tumačenje pretnji i uznemiravanja u digitalnom prostoru, koje tužilaštva često odbacuju kao „nedovoljno konkretne“.
Hrvatska
Hrvatski zakonodavni okvir prepoznaje seksualno uznemiravanje kroz Zakon o radu i Zakon o ravnopravnosti spolova, uz obavezu poslodavaca da uvedu preventivne mere i procedure zaštite. Formalno, zaposleni imaju pravo na zaštitu i obraćanje nadležnim telima.
Ipak, istraživanja pokazuju da su mehanizmi u medijima slabo vidljivi, a prijavljivanje nosi visok profesionalni rizik. Posebno su ranjive novinarke angažovane honorarno ili na određeno vreme, koje u praksi nemaju kome da se obrate bez straha od gubitka angažmana.
Bosna i Hercegovina
Bosna i Hercegovina ima složen pravni sistem, sa zakonima na državnom, entitetskom i kantonalnom nivou. Zabrana diskriminacije i seksualnog uznemiravanja formalno postoji, ali fragmentisanost sistema dodatno otežava primenu. U medijima je odgovornost često rasuta između različitih nivoa upravljanja, a jasne procedure gotovo da ne postoje. Novinarke često nisu sigurne kome da se obrate niti koja institucija je nadležna, što dodatno obeshrabruje prijavljivanje.
Slovenija
Slovenija ima najuređeniji normativni okvir u regionu, sa jasnijim procedurama i većom institucionalnom vidljivošću mehanizama zaštite. Seksualno uznemiravanje prepoznato je i u radnom zakonodavstvu i u širem okviru zaštite od diskriminacije. Ipak, istraživanja pokazuju da i u slovenačkim redakcijama postoji „kultura ćutanja“ o seksualnom uznemiravanju, naročito kada su počinioci na pozicijama moći.
Birokratske opstrukcije i ugrožavanje javnog interesa
Zajedničko svim zemljama regiona jeste da se zakoni oslanjaju na pretpostavku da će poslodavci postupati savesno, a institucije reagovati efikasno. U realnosti, medijski sektor karakterišu nesigurni radni odnosi, hijerarhije moći i snažan pritisak na pojedinke da „ne talasaju“.
Istraživanja pokazuju da većina medija nema efikasne preventivne mere protiv seksualnog uznemiravanja. Čak i tamo gde formalni dokumenti postoje, zaposlene često nisu upoznate s njima, niti postoji kultura njihove primene.
U Srbiji je posebno zabrinjavajući podatak da je 84% ispitanica iskusilo rodno zasnovanu diskriminaciju, dok je samo pet odsto prijavilo slučaj inspekciji rada. U malom broju prijavljenih slučajeva, u tri četvrtine nije došlo ni do kakvog ishoda. Disciplinski postupci pokrenuti su u svega nekoliko slučajeva, a pravosudni epilog je izuzetak.
Novinarke se suočavaju sa minimizacijom nasilja, prebacivanjem krivice i birokratskim opstrukcijama. „Nemojte se uzrujavati. Većina tih ljudi ne misli ozbiljno“, rečeno je jednoj novinarki u tužilaštvu.
Diskriminacija i nasilje nad novinarkama nisu samo pitanje radnih prava ili rodne ravnopravnosti — oni direktno ugrožavaju demokratiju i pravo građana na informisanje. Kada su novinarke ućutkane strahom, javni interes trpi.
Zašto pravilnik ima smisla
Ovaj dokument po strukturi i sadržaju treba da bude prenosiv pravilnik o sprečavanju seksualnog uznemiravanja i rodno zasnovanog nasilja u medijskim organizacijama, prilagodljiv primeni u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji.
Pravilnik je osmišljen kao praktičan instrument za redakcije — javne i privatne — sa jasnim procedurama prijave, istrage, zaštite, sankcionisanja i mehanizmima podrške za žrtve. Treba da bude prenosiv, uz minimalna prilagođavanja za usklađivanje sa zakonodavstvom svake zemlje.
Regionalni prenosiv pravilnik omogućio bi zajednički standard kvaliteta odgovora u državama regiona, razmenu dobrih praksi, obuka i podrški između sindikata i novinarskih udruženja, kao i unapređenje praksi u javnim servisima, koji su često međusobno uporedivi.
Principi na kojima treba da se zasniva uključuju: pravo na dostojanstvo i sigurnost (nulta tolerancija prema seksualnom uznemiravanju), poverljivost i anonimnost (prioritet bezbednosti žrtve i ograničena podela informacija), brzinu i transparentnost (jasni rokovi i postupci za istragu i donošenje odluka) i sankcionisanje eventualne odmazde.
Javni medijski servisi kao test sistema
Pravilnik o sprečavanju seksualnog uznemiravanja morao bi najpre da zaživi u javnim medijskim servisima. Finansirani javnim novcem i obavezani zakonom da služe javnom interesu, oni bi morali da postave standarde za čitav medijski sektor.
U praksi, međutim, javni servisi često reprodukuju iste obrasce ćutanja i relativizacije kao i komercijalni mediji — a ponekad ih i produbljuju, oslanjajući se na sporost sistema i unutrašnje hijerarhije. Iako već imaju određene pravilnike, kodekse i procedure, često nedostaje njihova primena. Prijave se rešavaju neformalno, kroz „razgovore“, bez pisanog traga, bez zaštite žrtava i bez posledica po počinioce.
Regionalni pravilnik mogao bi da posluži kao lakmus-papir: ako ne funkcioniše u javnim servisima, teško da će zaživeti drugde. Ali ako se primeni dosledno, može postati model koji će se preliti i na privatne i lokalne medije.
Javni servisi, kao institucije sa najvećom vidljivošću, imaju i posebnu odgovornost prema javnosti. Njihovo ponašanje šalje poruku o tome šta je društveno prihvatljivo. Ćutanje o nasilju u sopstvenim redakcijama potkopava poverenje publike jednako kao i cenzura ili politički pritisci.
Zato pravilnik u javnim servisima nije samo interna mera zaštite zaposlenih — on je test da li društvo zaista veruje u principe koje javno zagovara.
Bezbedne redakcije su preduslov informisanog društva
U regionu u kojem su novinarke navikle da same sebi budu i sindikat i pravna služba i psihološka podrška, ideja pravilnika o sprečavanju seksualnog uznemiravanja u redakcijama jeste da se jasno istakne šta je nedopustivo, ko je odgovoran i šta sledi kada se granica pređe.
Godinama su novinarke učene da ćute, da trpe, da razumeju „kontekst“, „temperament“ i „šalu“. Da razdvoje profesionalno od ličnog čak i onda kada se njihovo telo, dostojanstvo i bezbednost pretvaraju u predmet kolektivnog ignorisanja. Da nastave da izveštavaju o nasilju nad drugima, dok se ono koje same proživljavaju normalizuje kao sastavni deo posla.
Regionalni pravilnik prebacuje teret sa pojedinki na institucije. Sa novinarki koje se pitaju da li će ostati bez posla — na redakcije koje moraju da objasne zašto nisu reagovale. Sa pitanja „zašto nisi prijavila“ — na pitanje „zašto niste zaštitili“.
Njegova snaga nije samo u procedurama, već i u poruci: da novinarstvo ne može biti javni korektiv ako u sopstvenim redakcijama toleriše nasilje. Da sloboda medija ne postoji bez bezbednosti onih koji rade u tim medijima.
Zato je važno da ovaj pravilnik ne ostane interni dokument nekoliko progresivnih redakcija, već da postane regionalni standard. Da se njegovo usvajanje povezuje sa javnim konkursima, donatorskim sredstvima i poverenjem publike. Da ga sindikati, novinarska udruženja i akademska zajednica prepoznaju kao minimum, a ne kao maksimum.
I konačno — da javnost razume svoju ulogu. Jer publika koja veruje medijima, ali zatvara oči pred nasiljem nad novinarkama, saučestvuje u istom sistemu ćutanja. Bezbedne redakcije nisu unutrašnja stvar medija — one su preduslov informisanog društva.
Ovaj pravilnik neće zaustaviti sve oblike nasilja. Ali može učiniti nešto jednako važno: može jasno reći da nasilje više nije nevidljivo, da nije privatna stvar i da nije cena profesije. A u društvima koja su predugo navikla da ćute — to je početak promene.
Branka Dragović (Granski sindikat kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“)
Ovaj tekst pripremljen je kroz regionalni projekat „Zaustavimo uznemiravanje u radnom okruženju u medijskom sektoru u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini – Žene u medijima“, uz finansijsku podršku Evropske unije.
