“Policajci su mi rekli jednom prilikom kada sam prijavljivala sve te silne pretnje i napade – ženu ne tuče muškarac, nego jezik. U suštini, skrati jezik.” (Novinarka lokalnog medija)
Istraživanje diskriminacije medijskih radnica u Srbiji, u kojem su anketirane 174 žene iz medijske industrije, otkriva duboko ukorenjene probleme — od seksizma i verbalnih napada do pretnji smrću i fizičkog nasilja.
Istraživanje je sproveo Granski sindikat kulture, umetnosti i medija “Nezavisnost” u okviru regionanog projekta „Zaustavimo uznemiravanje na radu – Žene u medijima“, koji se realizuje u partnerstvu sa Zavodom Krog (Slovenija), Sindikatom novinara Hrvatske (Hrvatska), Mediacentrom Sarajevo (BiH) i Društvom novinara Slovenije (Slovenija) – uz sufinansiranje Evropske unije.
Rezultati pokazuju da novinarke rade u ambijentu u kojem se profesionalni rizici prepliću sa rodnom diskriminacijom, dok mehanizmi zaštite u redakcijama i institucijama praktično ne funkcionišu.
Od ukupno 174 ispitanica, 79 je detaljnije opisalo svoja iskustva, navodećiprimere seksizma, verbalnog i fizičkog nasilja, pritisaka, pretnji, ponižavanja, neadekvatnog reagovanja urednika, pa čak i teških fizičkih napada sa trajnim posledicama.
U okviru istraživanja obavljeni su i dubinski intervjui sa sedam novinarki koje imaju vrlo specifična i različita iskustva u vezi sa kršenjem radnih prava, diskriminacijom, verbalnim i fizičkim napadima. Takođe, obavljeni su i intervjui sa četiri stručnjaka iz oblasti prava i medija.
Najteže udare trpe najmlađe u profesiji
Ispitanice dolaze iz različitih redakcija širom Srbije, najviše iz Beograda i Novog Sada, a najveći deo njih radi u televizijskim i online medijima.
Napadi se najčešće dešavaju u prvim godinama karijere — tada su novinarke najizloženije nasilju, pritiscima i seksističkim komentarima.
Uprkos tome, većina redakcija ne sprovodi preventivne programe, a mnoge novinarke i ne znaju da li njihovi mediji uopšte imaju interne dokumente o zaštiti od nasilja, uznemiravanja ili diskriminacije.
Pretnje smrću, fizički napadi, pritisci i ucene
Istraživanje pokazuje zabrinjavajuće podatke:
- 23 ispitanice dobile su pretnje smrću;
- 18 je bilo fizički napadnuto;
- desetine su doživele različite vrste verbalnog nasilja, seksističkih uvreda, kampanja diskreditacije i pritisaka;
- pojedine navode slučajeve seksualnog uznemiravanja, uključujući neželjene dodire, slanje pornografskog materijala i ozbiljne pokušaje fizičkog napada.
Napadi dolaze sa različitih strana: od sagovornika o kojima su izveštavale, građana na terenu, političkih aktera, ali i kolega u redakciji — uključujući urednike i nadređene.
Samo mali broj slučajeva prijavljen
Iako je veliki broj novinarki pretrpeo nasilje ili uznemiravanje, većina to nikada nije prijavila. Razlozi su uglavnom nepoverenje u policiju i tužilaštvo, strah od posledica i odmazde, normalizacija nasilja u medijskoj industriji, uverenje da „ništa neće biti preduzeto“, pritisci urednika da ćute ili da „to ide uz posao“.
Jedna novinarka kaže da je promenila redakciju zbog onlajn napada:
„Prešla sam u medij koji je manje vidljiv, samo da ne budem izložena, jer mi je zdravlje bilo ugroženo. Najgore je što onaj koji preti ostaje nekažnjen, a posledice trpim ja.“
Među retkim prijavljenim slučajevima, tek mali broj je dobio sudski epilog ili institucionalnu zaštitu.
I teme koje novinarke obrađuju takođe utiču na to da li će postati mete. One koje izveštavaju o nasilju nad ženama posebno su izložene pritiscima i tužbama — često od muškaraca optuženih za nasilje.
„Znam za skoro deset slučajeva da su novinarke tužili muškarci koje su žene optužile za nasilje“, istakla je medijska stručnjakinja Sanja Pavlović u intervjuu obavljenom u okviru ovog istraživanja.
Rodna diskriminacija deo svakodnevice
Više od četvrtine ispitanica doživelo je rodnu diskriminaciju — od uskraćenih ugovora o radu i napredovanja, do nejednakih plata i premeštanja na slabije plaćene pozicije. Najčešće kršenje radnih prava je uskraćivanje ugovora, što posebno pogađa mlade novinarke i one koje rade po ugovoru na određeno.
Novinarke doživljavaju i seksualno uznemiravanje, uhođenje, pretnje smrću i silovanjem, onlajn linč i ciljane napade. I skoro svakodnevno trpe uvrede i mizogine komentare.
Veliki broj ispitanica navodi da su izložene „seksističkim šalama“, komentarisanjima izgleda, seksualizaciji, omalovažavanju ili potcenjivanju profesionalnih sposobnosti.
„Vlasnik medija nije se ustručavao da koristi njenu mladost i izgled tako što ju je slao da dočekuje političare — ne kao novinarku, nego kao hostesu“, komentar je jedne novinarke iz ankete.
Novinarke sebe vide kao lake mete, naročito u onlajn prostoru. Seksistički narativi su normalizovani i u redakcijama i van njih.
Jedna televizijska novinarka kaže da su joj najteže bile pretnje sa rodnom dimenzijom: „Lakše mi je palo kada su pisali da treba da mi razbiju vilicu nego kada su detaljno pisali kako bi me silovali ili mučili moju ćerku, majku, sestru.“
Psihološke posledice: stres, strah, ali i prkos
Napadi ostavljaju posledice — od anksioznosti i straha, do depresije i razmišljanja o napuštanju profesije. Ipak, deo novinarki kaže da ih nasilje motiviše da istraju, napominjući da su napadi zapravo napadi na javni interes i pravo građana da budu informisani.
„Čitala sam razne stvari o sebi, ali kada se ponavlja, ljudi počnu da veruju. Patila sam, plakala. Onda sam odlučila da ignorišem nepoznate, a da se suočim samo sa onima koje znam — i to sam uradila.“, odgovor iz ankete jedne novinarke iz Vojvodine.
Način na koji se prema novinarima ophode institucije i javnost veoma zavisi od medija za koji rade. Novinarke iz kritičkih i nezavisnih medija najčešće su mete pristalica vlasti i tabloida — izložene orkestriranim kampanjama.
“Kad zagrebete ispod tih bodlji shvatite da je to samo sistem odbrane ispod kog je jedno sasvim normalno ljudsko biće koje jednostavno više ne zna kako da se nosi sa tim načinom života u koji je gurnuto mimo svoje volje”, komentariše posledice i psihsomatske tegobe novinarki koje su pretrpele nasilje medijske ekspertkinje i novinarke iz neformalne egrupe “Novinarke protiv nasilja” Jovana Gligorijević (iz intervjua obavljenog u okviru istraživanja).
Diskriminacija, pretnje, pritisci i napadi kulminirali su nakon rušenja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. Od tada napadi na novinarke nezavisnih medija postali su češći i brutalniji.
Sistem zakazuje, teret pada na pojedinke
Zakon o rodnoj ravnopravnosti iz 2021. zabranjuje rodno zasnovano i seksualno nasilje, i to kako na radnom mestu, tako i u javnom prostoru, pa bi se uznemiravanje zaposlenih u medijima moglo podvesti i pod ovaj akt.
Iako formalni mehanizmi postoje, oni su uglavnom „mrtvo slovo na papiru“. Institucije često ne reaguju, redakcije ne preuzimaju odgovornost, a novinarke ostaju prepuštene same sebi. Profesionalna udruženja i sindikati ostaju jedni od retkih izvora podrške.
Međutim, seksualno uznemiravanje se retko i prijavljuje — jer novinarke veruju da mogu same, ili se odlučuju na prijavu tek kada situacija postane nepodnošljiva. Uznemiravanje dolazi najčešće u samim redakcijama, ali i izvan njih, najčešće od sagovornika iz akademske zajednice.
Postoje interne politike u javnim i lokalnim medijima, ali se retko primenjuju. Mnoge novinarke ni ne znaju da te procedure postoje. Nekim novinarkama koje su prijavile diskriminaciju položaj u redakcijama se zbog toga i pogoršao, a neke su čak zgubile posao.
Novinarke su anketi ukazale i na veoma loš odnos institucija policije i tužilaštva prema slučajevima prijavljenih napada. Suočavaju se sa umanjivanjem težine napada, opravdavanje počinilaca ili prebacivanje dela krivice na samu novinarku, uz opaske iz samih institucija da „nije bila pristojno obučena“, ili „nije trebalo da provocira“. A u slučajevima kada dođe do sudskog procesa presuda često ne bude pozitivna po novinarke, naročito ako je počinilac javni funkcioner.
„Minimizovali su ono što sam prošla — pa šta, to se stalno dešava. Rekli su mi bukvalno: ‘Nemoj da se uzbuđuješ, većina njih to ne misli ozbiljno.’ Pa kako da znam ko misli, a ko ne? To me nije smirilo — naprotiv, još više me uznemirilo“, odgovor jedne novinarke iz Beograda.
Rade Đurić, advokat NUNS-a, objašnjava: „Način na koji su ove pretnje formulisane apsolutno zahteva da se ispitaju. Ali tužioci ih automatski odbacuju zato što su formulisane u kondicionalu — jednostavno, nema direktne pretnje i prema tome nema ničega — čak ni prekršaja.“
Diskriminacija novinarki ugrožava demokratiju i građanska prava
Uprkos svemu, žene u medijima nastavljaju da rade jedan od najopasnijih, ali i najvažnijih poslova za demokratiju — često bez adekvatne zaštite i sa malo poverenja da će se sistem promeniti.
Rezultati istraživanja pokazuju da žene u medijima u Srbiji rade u uslovima koji su daleko od bezbednih i dostojanstvenih, a posebno zabrinjava podatak da je veliki broj novinarki doživeo pretnje, fizičke napade i različite oblike seksualnog i rodno zasnovanog uznemiravanja, a da većina tih slučajeva nikada nije prijavljena – jer je to pokazatelj dubokog nepoverenja u institucije, ali i atmosfere normalizacije nasilja u medijskom sektoru.
S obzirom na to da novinarke svakodnevno obavljaju posao od javnog interesa, a da se suočavaju sa rizicima koji prevazilaze profesionalne izazove — od pritisaka i diskreditacije do ozbiljnih ugrožavanja bezbednosti – borba za bezbedno okruženje žena u medijima nije samo pitanje položaja novinarniki ili radnih uslova, već mera demokratije i prava građana da budu informisani bez cenzure ili autocenzure, i bez straha i pritisaka.
Zato novinarke ne smeju biti prepuštene same sebi, već je neophodno da uredništva, medijske kuće i institucije preuzmu mnogo veću odgovornost, da unaprede interne mehanizme zaštite i da svaka prijava bude ozbiljno i efikasno obrađena.
Preporuke eksperata su i da je potrebno obezbediti obuke za novinarke, urednike i menadžment o prepoznavanju seksualnog uznemiravanja i diskriminacije; obezbediti da žene koje prijave nasilje ne trpe posledice; ukloniti počinioce iz njihovog okruženja; te omogućiti im pravnu i psihološku pomoć, besplatno i lako dostupno.
Autorka: Branka Dragović (Granski sindikat kulture, umetnosti i medija “Nezavisnost”)
