- jul 2022. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Printscreen
Radnici su shvatili da samo blokada Beograda može da uključi čoveka koji očigledno odlučuje o svemu u Srbiji. Ako Vlada posle toliko razgovora nije uspela da obezbedi zaštitu radnika a predsednik je to uradio posle samo jednog susreta, postavlja se pitanje autoriteta i funkcije izvršne vlasti? Kakva smo mi to država ako se svaki problem, od lokalnog do republičkog, rešava samo i isključivo u kabinetu predsednika Srbije?
Kako se od “nepristojne ponude” stiglo do sasvim valjanog scenarija koji očekuje radnike Fijata, bilo da odu na rad u inostranstvo ili ostanu u zemlji uz isplaćenu otpremninu? Ili je u pitanju tek Pirova pobeda o kojoj ćemo istinu, naknadno saznavati? Da li ono o čemu svedočimo najavljuje vreme jačanja radničkih prava ili je u pitanju još jedan trik jednog čoveka koji se i u aktuelnom neslaganju radnika i poslodavca pokazao kao najjači privredni sud u zemlji? Kakva je država u kojoj pregovori sa Vladom ne vrede baš ništa? Konačno, zašto su se neki radnici ipak odlučili da umesto Poljske i Slovačke krenu putem Aljaske?
Ovo su pitanja na koja u razgovoru za UGS Nezavisnost odgovara dr Zoran Ristić, viši savetnik za ekonomska i socijalna pitanja Sindikata Nezavisnost, čovek koji je od prvog dana bio uključen u pregovore kako sa radnicima tako i sa Vladom a onda i predsednikom države koji jednim “potezom mača” iliti jednim obraćanjem zaposlenima rešava stvar.
Na početku razgovora odlazimo u ne tako davnu prošlost kada su radnici obavešteni da im sleduju otkazi ili da po slobodnoj volji mogu da idu na neprekidan dvogodišnji rad u inostranstvu. Da li je to uobičajena, korektna a pre svega legalna odluka menadžmenta?
Odmah da razjasnimo da time Fijat nije prekršio nijedan zakon. Drugo, moram da vas podsetim da u poslednje tri godine radnici u Kragujevcu više provode na plaćenom odsustvu dobijajući 65 odsto plate, nego što rade, Naprosto, bilo je jasno da to ne može doveka tako. Poseban je problem što se sve dogodilo samo nekoliko nedelja pošto nam je predsednik Srbije saopštio da je postignut novi dogovor sa Stelantisom, da kompanija ostaje u Srbiji i da samo treba da se pripremi za proizvodnju električnih automobila. Kad posle toga stigne ponuda menadžmenta, logično je da su radnici ogorčeni i na državu i na kompaniju, a o uslovima da i ne govorim.
Kakvi su to tačno bili uslovi na samom početku?
Fijat je odmah napravio spisak od oko 500 ljudi koji će ostati da rade ovde u fabrici a preostalima je ponuđeno da idu na rad u inostranstvo ili da dobiju otkaz uz otpremninu od 220 evra, što je višestruko manje od otpremina koje je Fijat isplaćivao nekoliko godina ranije. Uz to, nije bilo fer da se ljudima ponudi odlazak u inostranstvo pod uslovima koji ne zadovoljavaju nivo dostojanstvenog rada.
A to znači?
Njima je ponuđeno da najpre zatraže od firme neplaćeno odsustvo a da onda idu na rad u Slovačku ili Poljsku na dve godine i to pod prilično nesigurnim uslovima. Naime, radnici su trebali da rade dve godine uz zaradu koja ne obezbeđuje pokriće troškova koji će oni tamo imati, odnosno 830 evra. Oni tamo nemaju plaćeno ni stan ni hranu a naša je procena da bi za to morali da izdvoje minimum 400 evra mesečno. Uz to, dobili bi 11.000 evra bonus na početku prilikom odlaska i 6.000 evra na kraju dvogodišnjeg rada.
Ponuda je danas, bar kad je novac u pitanju, ostala potpuno ista s tim što sada biraju hoće li da idu na tri meseca rada i mesec dana odmora kod kuće. Pitanje je hoće li imati plaćene doprinose?
Da, imaće plaćeno i penziono i zdravstveno a ova nova ponuda umnogome je olakšala uslove jer će ljudi moći da budu po mesec dana sa svojim porodicama. Takođe, oni imaju garantovan posao u Fijatu kad se vrate. Podsetiću da proces prijavljivanja još nije završen a da je do sada nešto više od 100 radnika prihvatilo tu ponudu. Suština je da ljudi rade. Bilo da se odluče za inostranstvo, bilo da ostanu ovde jer je za sve one koji ostaju takođe obezbeđen posao.
Govorimo o tome da će im biti ponuđen posao kod obližnjih poslodavaca u Kragujevcu i okolini?
Da, svima koji uzmu otpremninu koja sada iznosi 790 evra po godino staža biće ponuđeni poslovi u kragujevačkoj fabrici Zastava Tervo i u fabrici u Velikoj Plani, a biće preporučeno i privatnicima da zapošljavaju te ljude. Niko neće ostati bez posla i to je najvažnije, da ljudi nastave da rade. Mislim da je to mnogo važnije od visine otpremine.
Ipak, da se premijerka pitala, tim ljudima ne bi bilo ponuđeno ništa. Ni veća otpremnina, ni novi poslovi. Jel to tačno?
Nažalost, jeste. Vlada na čelu sa premijerkom nije uspela da obezbedi čak nijedan susret radnika sa predstavnicima Stelantisa a premijerka je u razgovorima nekoliko puta ponovila da za te radnike ima posla jer je postoji manjak na tržuštu u Kragujevcu oko 1.500 radnih mesta. U prevodu, na tržištu ima slobodnih radnih mesta pa nek se snalaze. Pitanje je, međutim, kakvi su to poslovi a, uostalom, to ne može biti odgovor nekoga ko predstavlja vlasnika trećine te kompanije.
U razgovorima s Vladom ništa nije ni rešeno dok se nije uključio predsednik Republike. Šta to govori o stanju u ovom društvu?
Moram da napomenem da su stvari počele da se pomeraju s mrtve tačke onog trenutka kada su radnici izašli na ulice u Kragujevcu. Međutim, da su tamo i ostali ništa se ne bi promenilo. Radnici su shvatili da samo blokada Beograda može naterati da se u sve ovo uključi čovek koji očigledno odlučuje o svemu u Srbiji. I to je naš suštinski problem. Jer, ne treba biti iznenađen ponašanjem jedne multinacionalne kompanije koja ima veći kapacitet od države. Onaj ko je jači, nameće pravila. Problem je u državi, Vladi i predsedniku. Vlada posle toliko razgovora nije uspela da obezbedi zaštitu radnika a predsednik je to uradio posle samo jednog susreta, pa se postavlja pitanje autoriteta te izvršne vlasti pa i njene funkcije, ako hoćete. Istovremeno, kakva smo mi to država ako se svaki problem od lokalnog preko republičkog rešava samo i isključivo u kabinetu predsednika?
Koliko je onda onih kojih nije bilo 1.500 i koji nisu bokirali Beograd već su jednostavno ostali bez posla?
Brojni su primeri gde država nije učinila ništa da reši status radnika pravdajući se time da je tržište rada otvoreno i da mi nemamo dovoljno radne snage. Država, čini mi se, ne shvata da je logika privlačenja stranih investitora na račun jeftine i kvalitetne radne snage, prevaziđena. To je strategija koja je posle 2.000 godine imala smisla jer nam je trebao svaki evro ali ljudi više neće da rade za minimalac. Uostalom, zato se i pored svih poboljšanih ponuda 26 radnika iz Kragujevca odlučilo da ode na Aljasku. Oni će uzeti otpremninu i otići tamo jer je to za njih isplativije. I treba očekivati sve više takvih odlazaka jer, jednostavno, plata za koju se radi u Srbiji nije zarada koja obezbeđuje dostojanstven život.
Sindikati u Socijalno-ekonomskom savetu zastupaju prava radnika a glede minimalne plate već sada znamo kolika će ona biti dogodine. Čini se da nas je i tu predsednik preduhitrio?
Nažalost, to nije ništa novo. Od 2012. godine do danas, minimalna zarada je samo dva puta dogovorena sa sednici Socijalno-ekonomskog saveta. Sve drugo je bila odluka Vlade odnosno predsednika. Poslednjih par godina, pregovori su obesmišljeni jer se nekoliko meseci pre nego što oni počnu zna ishod. Evo, ove godine u avgustu, svako može da traži šta hoće ali će biti onako kako je Vučić najavio. Taj scenario je već viđen a postavlja se pitanje imaju li sindikati moć da to promene.
Imaju li?
Iskustvo je pokazalo da nemaju, ali događaji sa Fijatom ulivaju nadu budući da je sve što je urađeno, urađeno isključivo uz saradnju i kroz sindikate. Sindikati su zastupali radnička prava i od onog časa kada su zaposleni prestali da deluju prema menadžmentu kao nekakva neorganizovana grupa koju oni s pravom pitaju “koga vi predstavljate”, razgovori su sasvim preokrenuti. Konačno, ovo je primer da čak i 500 ljudi može nešto da promeni samo ako su jedinstveni, istrajni i solidarni. Verujem da je potrebno mnogo više radničke i sindikalne solidarnosti kako bi se radnici najpre zaštitili a onda i osmelili da zatraže više.
Kako je to moguće u situacijama kada se radnicima čak ne dozvoljava da koriste resurse sindikata kojima pripadaju. Zašto je uopšte važno da radnike iz Valjeva, na primer, zastupa pravnik koji radi u centralni sindikata?
Zato što radnik nije pravnik, zato što se ceo život ne bavi radnim pravom i zato što je kao takav pregovarač sigurno donji u razgovoru sa advokatima menadžmenta. To je uostalom i cllj kompanija poput Gorenja u Valjevu koje radnicima ne dozvoljava da ih zastupa neko iz sindikata nego hoće da pregovaraju samo sa zaposlenima. Pa ti ljudi su se učlanili u sindikat da bi se neko stručan borio za njihova prava a oni sklapaju frižidere, ne bave se radnim pravom. Uostalom, to je potpuno isto kao kad vi ne biste imali pravo da na sud dovedete advokata. To je mimo svih zakona ne samo u Srbiji nego i u matičnim zemljama tih investirora. Mi smo, podsetiću vas, imali isti problem i u Fijatu i u Ziđinu dok menadžment nije shvatio da mora da prizna pravo na slobodu sindikalnog organizovanja i pravo da ti ljude ovlaste nekoga da u njihovo ime pregovara.
Zanimljivo je da je u obe fabrike država manjinski vlasnik što nas dovodi do pitanja kakav je država poslodavac naročito danas kada stotine hiljada ljudi radi po ugovoru o privremenim o povremenim poslovima?
Ove ugovore potpisuju danas jednako ljudi zaposleni u javnom i u privatnom sektoru. Krušik je, na primer, kao državna firma do pre samo nekoliko meseci imao preko 50 odsto ljudi koji su angažovani na određeno vreme. Ti ljudi si konstantno držani u stanju straha i neizvesnosti. Mi smo godinama odlazili tamo ali nismo uspevali da nađemo ljude koji bi podneli tužbu jer su se bojali da će izgubiti i to malo što imaju. Onog časa kada smo našli ljude koji su spremni da rizikuju, Krušik je procenio da im je bolje da prekinu sa tom praksom i zaposlio je te ljude na neodređeno. Što se tiče ugovora o privremenim i povremenim poslovima, ti ljudi nemaju gotovo nikakva prava i to se obilato zloupotrebljava. Oni nisu spremni da se odreknu posla zarad traženja nekakve pravde a ako oni neće da dignu glas – mi smo nemoćni.
Danas mnogi procenjuju da je Fijat zauvek otišao iz Srbije, i da najavljena proizvodnja električnog automobila u Kragujevcu nikada neće zaživeti. Slažete li se?
Ne mogu se složiti s tim jer će na to uticati mnogo faktora a pre svega ekonomska kriza i sukob u Ukrajini. Lično bih voleo da Fijat ostane, ali da li je to realno pokazaće vreme.
Dakle, uprkos obećanjima i najavama ulaganja države u novi proizvodni proces, ne možete da tvrdite da će proizvodnja zaživeti za dve godine?
Naravno da ne mogu. Niko to ne može.
Jelena Aleksić
