- januar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: N1
U pregovorima ne primoravamo poslodavca da nešto potpiše na silu već gledamo da izvučema maksimum za radnike a da pritom ne ugrozimo poslovanje fabrike. Nedavno smo potpisali nove kolektivne ugovore u četiri velike kompanije i svuda smo se nametnuli kao stabilan i pouzdan partner, izjavio je Zoran Stanić, novi predsednik Granskog sindikata metalaca „Nezavisnost“ u razgovoru za portal Nezavisnost.org.
Zoran Stanić je izabran za predsednika 2. oktobra prošle godine na 8. kongresu Granskog sindikata metalaca „Nezavisnost“.
Naš sagovornik je rođen 1967. godine u Užicu. Po struci je elektrotehničar. Studirao je na Višoj elektrotehničkoj školi u Čačku koju nije završio zbog „teške marerijalne situacije devedesetih godina i odlaska u Italiju“, gde je radio dvadesetak godina, najviše kao vozač kamiona.
U Italiji, u firmi sa 300 kamiona, ostao je upamćen kao sindikalni poverenik i vođa štrajka koji je trajao 120 dana. Gazda je hteo da „papirološki zatvori firmu“, kako bi otpustio sve stare radnike sa platama od 2.500 do 3.000 evra, a na njihova mesta doveo nove radnike preko agencija, uglavnom iz inostranstva, koji bi isti posao radili za 1.000 evra. Stanić objašnjava da se u Italijani lako pobune, skupe se ujutro i blokiraju puteve i pruge. Štrajkači su isterali gazdu iz njegove firme i nisu mu dozvolili povratak dok radnicima nije isplatio sav novac koji im je dugovao i dok im nije odobren socijalni program po kome su, zavisno od dužine radnog staža, od 3 do 5 narednih godina dobijali plate van posla.
U Srbiji je bio organizator štrajka u Fiatu 2017. koji je namučio poslodavce i državne organe, ali, kako objašnjava Stanić, koji nije mogao da uspe jer je najmanje dvadesetak drugih firmi čekalo ishod kako bi se pokrenuo lanac štrajkova po celoj Srbiji. Dodaje da zbog izdaje rukovodstva samostalnog sindikata tada nije dobijeno ono što je traženo, ali su radnici kasnije dobili i više od toga. Naime, glavni zahtev štrajkača je bio da se bruto plata za puno radno vreme poveća sa 38.000 na 50.000 dinara. Odobreno je tada neznatno povećanje, ali danas radnici imaju neto platu od približno 50.000 dinara za prosečno pet radnih dana u mesecu. Prošle godine isplaćena je i trinaesta plata kao i regres u visini prosečne republičke zarade, iako je u toku godine bilo samo 58 radnih dana. Stanić kaže da „niko nikada neće priznati kolika je u svemu tome uloga našeg sindikata ali je činjenica da vredi štrajkovati“.
Stanić na početku našeg razgovora kaže: „Ruku na srce, mi smo mala organizacija prema broju radnika u našoj grani“. Svestan je da je sindikat za mnoge i dalje organizacija koja „tamo nešto deli’’. Zato u prioritete rada Granskog sindikata metalaca stavlja borbu za veće plate i bolje uslove rada, „a na treće mesto sve ostalo“.
– Prioriteti su jačanje i širenje postojećih povereništava i otvaranje novih. Po prirodi sam umereni optimista ali mi se čini da nam predstoje burna i teška vremena koja će mnogo lakše prebroditi oni koji budu složni i organizovani. Postavio sam zadatak da u očima radnika i javnosti podignemo ugled sindikata i sindikalaca i da se Granski sindikat metalaca „Nezavisnost“ nametne kao siguran i pouzdan partner kome se veruje.
Sindikati u Srbiji su već decenijama suočeni sa ne baš prijateljskim okruženjem. Kako to tumačite, zašto je to tako?
– To je razumljivo. Dobro organizovan i jak sindikat je noćna mora za poslodavce. Ako sindikat u jednoj firmi od par hiljada radnika uspe da podigne platu za stotinak evra mesečno, to je za poslodavca izdatak od nekoliko miliona evra godišnje i za toliko se smanjuje njegov profit. Ako sindikat izbori kvalitetniju zaštitnu opremu za radnike, povećavaju se troškovi poslodavcu. Ako izborimo da se rasterete radnici, poslodavac mora da angažuje dodatne radnike. Šta god da izborimo – plaća poslodavac. Zato se, ne retko, dešava da se glavni poverenici sindikata „potkupljuju“ kako bi potpisali ugovore povoljne za poslodavce. Ide se dotle da se osnivaju tzv. žuti ili kućni sindikati, koji su sve, samo ne sindikati u pravom smislu te reči, a služe poslodavcima da zbune i dezorijentišu radnike i da oslabe one „prave“ sindikate koji se zaista bore za prava radnika.
Koji su ključni problemi zaposlenih u metalskoj industriji Srbije?
– Ključni problemi su nepostojanje granskog kolektivnog ugovora i nepostojanje platnih razreda u najvećem broju kompanija. Nije toliki problem minimalna cena rada. Mnogo je veći problem što se zanemaruje činjenica da se minimalna cena rada odnosi na najjednostavnije poslove za koje ne postoji potreba ni za kakvim obrazovanjem, niti za prethodnim iskustvom, međutim, u praksi, stotine hiljada školovanih kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika obavljaju stručne poslove a primaju minimalnu zaradu.
Ima li razlika u socijalno-ekonomskom položaju radnika u domaćim preduzećima od onih u firmama koje su u vlasništvu stranog kapitala?
– Gotovo da nema. U metalskoj industriji posluju, uglavnom, strane multinacionalne kompanije, koje dolaze sa idejom da plate više ali se brzo prilagođavaju domaćim uslovima i smanjuju plate. Ovo ću najbolje objasniti na primeru moje matične firme, Fiata. Stari Zastavini radnici su mi pričali da su po dolasku Fiata dobili ugovore na 660 eura mesečno jer Fiatova politka generalno je da plata radnika bude jednaka potrošačkoj korpi u zemlji u kojoj posluju. Na to su se pobunili opštinski moćnici sa pričom da će doći do pobune u drugim preduzećima koja imaju znatno manje plate i da će doći do nemira pa su radnicima povučeni sporni ugovori i dati drugi, upola manji, s obrazloženjem da će onog momenta, kada se dostigne puna proizvodnja, biti vraćeni stari ugovori. Puna proizvodnja je dostignuta već naredne godine a plate ni dan danas, posle deset godina, nisu značajnije povećane. Ista je stvar i sa pravima radnika.
Strani poslodavci dolaze sa namerom da radnicima daju ista prava koja uživaju i njihove kolege u matičnim državama, ali kada shvate da to kod nas nije neophodno brzo se prilagođavaju domaćim uslovima. Zadatak našeg sindikata biće da se u saradnji sa sindikatima iz matičnih zemalja izborimo za ta prava. Mi, recimo, od Nemaca imamo veliki pritisak da se u svim nemačkim firmama koje posluju u Srbiji organizuju sindikati, da se povežu sa drugim sindikatima i aktivno učestvuju u radu kompanija.
Kako funkcioniše socijalni dijalog, odnosno kolektivno pregovaranje u preduzećima metalskog kompleksa?
– Sindikat „Nezavisnost“ ima veoma stručan tim sa elitnom pravnicima koji pregovaraju o svakoj tački Kolektivnog ugovora. U zadnje vreme se pojavljuje fenomen da poslodavci plaćaju advokatske kuće da im sačine predlog kolektivnog ugovora. Za time nema potrebe jer mi nudimo besplatno našu formu ugovora. Poslodavci pregovaraju jednom godišnje ili jednom u tri godine a nama je to svakodnevni posao. I nema potrebe da se pregovara o formi ugovora već o tome kolika će biti cena rada, da li će radnici imati 20 ili 22 dana odmora, da li će noćni rad biti plaćen 26 % ili 30 %, da li će minuli rad biti 0,4 % ili 0,5 % i slično.
Mi ne primoravamo poslodavca da nešto potpiše na silu već gledamo da izvučema maksimum za radnike a da, pritom, ne ugrozimo poslovanje fabrike. Krajem prošle godine, potpisali smo nove kolektivne ugovore u četiri velike kompanije i svuda smo se nametnuli kao stabilan i pouzdan partner. U zadnje vreme je postalo nepisano pravilo da se posle potpisivanja kolektivnog ugovora, glavni poverenik našeg sindikata sa direktorom fabrike zajedno obrate radnicima i obrazlože šta su sve ispregovarali u korist radnika. Posle toga je ugled našeg sindikata naglo skakao i dobijali smo veliki broj novih članova.
Zaposleni ste u kompaniji Fijat Krajsler automobili (FCA) . U Kragujevačkoj proizvodnji modela Fiat 500L poslednjih godina radi se sa čestim zastojima. Kako se to odrazilo na materijalni položaj radnika?
– Sigurno da je negativno uticalo na materijalni status radnika. Ako je neko na plaćenom odsustvu to ne znači da će kiriju plaćati 65 %, da će mu rata kredita biti 65 % ili da deci može uzeti 65 % patika ili doručka. Ogromna većina radnika ima velike rate kredita koje su fiksne, pa kada se plata smanji za 35 % dešava se da radnici odnesu kući vrlo malo novca ili baš nimalo.
U najgorem položaju su kolege koje su, na nagovor pretpostavljenih, sreću potražili u Pežoovoj fabrici u Slovačkoj. Potpisali su ugovore na godinu dana za rad u toj fabrici za neku pristojnu platu, za puno radno vreme. U međuvremenu je nastupio problem sa mikročipovima pa fabrika više ne radi nego što radi. Plata je značajno smanjena a troškovi smeštaja i hrane su ostali isti, te radnici preživljavaju tako što im familije šelju pare iz Šumadije u Slovačku.
Kakve su procene o budućnosti FCA u Srbiji?
– Lično mislim da kompanija FCA u Srbiji ima svetlu budućnost. Jedini problem koji to može pomračiti je odlazak stručne radne snage koji traje godinama. Svi željno očekujemo novi model automobila, ali treba imati na umu da je to investicija od nekoliko stotina miliona eura a u toku je velika ekonomska kriza, koju je pandemija samo pojačala. Mnogi ostaju bez posla, bore se za golu egzistenciju i ne razmišljaju o kupovini novog auta. Zato kompanija mora da napravi opsežna istraživanja kako bi izračunala koliko vozila novog modela može prodati i da li će joj se isplatiti ta investicija.
Često su kompanije u poziciji da između dva zla, biraju ono manje. To se upravo dešava u Fiatu. Poslodavac je odlučio da je bolje ići sa malom prodajom modela koji se pravi već 10 godina nego uložiti stotine miliona eura u neizvesnu budućnost. Ipak, je verujem da će bolji dani doći, ako ne ove godine, ono bar dogodine.
Najnovije istraživanje UGS Nezavisnost o stavovima radnika i članova sindikata pokazuje nezadovoljstvo efektima socijalnog partnerstva sa državom i poslodavcima, ali se socijalni dijalog svejedno smatra izuzetno važnim za obnovu veoma niskog poverenja u sindikate.
– Naš predstavnik u Socijalno-ekonomskom savetu je predsednica našeg sindikata, izetno obrazovana osoba sa velikim iskustvom u sindikalnom radu, ali se bojim da na krajnji rezultat pregovora mnogo više utiče organizacija koja stoji iza nje. Kada bismo imali u sindikatu armiju od, recimo, milion dobro organizovanih radnika, mogli bismo na pregovore da pošaljemo i malog Pericu, iz viceva. I siguran sam da bismo dobili i više nego što tražimo. U prošloj godini, zahvaljujući našoj predsednici, uspeli smo da sprečimo donošenje nekoliko zakona, veoma štetnih po radnike. Ne sumnjam da će se ona i dalje boriti, ali što više ojačamo bazu, više ćemo dobiti.
Predizborna stranačka kampanja je već počela. Vidite li potencijalno ozbiljnog i pouzdanog političkog partnera sindikata na partijskoj sceni Srbije?
– Sindikat je po definiciji, opozicija vladajućoj stranci. To ne znači da je nužno u koaliciji sa opozicionim strankama, jer kada opozicija pobedi, sindikat postaje njihova opozicija. Mi smo, nekako, u drugoj dimenziji u odnosu na političke stranke.
Doduše, kod nas je situacija takva da bi država trebalo da stane u zaštitu sindikata i da radi na njihovoj afirmaciji. Nekada je država svesno gušila sindikate da bi privukla što više investitora. Sada je situacija znatno izmenjena. Došlo je mnogo investitora a radne snage ponestaje pa mnoge kompanije već angažuju radnike iz susednih zemalja. Ako država i dalje bude favorizovala poslodavce i radnici ostanu slabo organizovani imaćemo samo fabrike koje zapošljavaju nekvalifikovanu radnu snagu i daju minimalne plate. I suprotno, ako radnicu budu organizovani izboriće bolje uslove za radnike i moći će da se šire samo firme koje mogu da daju veće plate a i država će se razvijati.
Svima koji sumnjaju u mogućnosti sindikata imam običaj da kažem: Nađite mi jednu državu u kojoj postoji jak sindikat a da se loše živi i obrnuto, nađite mi jednu državu gde su slabi sindikati a da se dobro živi. Do sada nisam čuo ni za jedan takav primer. Zato, jak sindikat Nezavisnost znači da je jaka i država!
Svetozar Raković
