Profesor na Fakultetu političkih nauka i predsednik UGS „Nezavisnost“ govori za Danas o studentskom buntu i socijalnim tenzijama
*Od studenata, penzionera, nezaposlenih i svih građana očekujemo da nam se pridruže na prvomajskom protestu, koji organizujemo sa kolegama iz Saveza samostalnih sindikata * Svaki protest koji želi da preraste u pokret mora da sadrži političke i socijalne zahteve * Ključna je promena izbornog sistema koja će omogućiti i građanima, a ne samo partijskim vrhuškama, da utiču ko će se i sa kakvom biografijom naći na izbornoj listi
– Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ bez zastava i govora i želje za tutorstvom podržava zahteve studenata za elementarnim demokratskim izbornim ruhom Srbije…
… kao i nepristajanje na sudbinu siromašne, duhovno poništene, zabačene evropske provincije. Istovremeno, od studenata, kao i penzionera, nezaposlenih i svih građana očekujemo da nam se pridruže na prvomajskom protestu, koji sa motom o većim zaradama i manjim nejednakostima organizujemo sa kolegama iz Saveza samostalnih sindikata, kaže za Danas Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik UGS „Nezavisnost“.
* Kako komentarišete to što su se studentima priključili i sindikati koji tvrde da protesti imaju i egzistencijalnu dimenziju i da je to protest gladnih i onih bez posla?
– Upravo potrebom da se spoje politička i socijalna dimenzija promena. U poslednjih četvrt veka nagledali smo se štrajkova zloupotrebljenih za obračune sa političkom i poslovnom konkurencijom, kao i zahteva za vanrednim izborima posle kojih je sve ostajalo isto. Ako ne i gore. Uostalom, mi barem imamo iskustvo „redovnih“ vanrednih izbora gotovo svake godine. Protest se može završiti usvajanjem (dela) zahteva, a da ne dođe do ozbiljnih promena. Za razliku od protesta pokret mora formulisati celovitije promene. Hoćemo li doći do takvog pokreta zavisi od širine i objedinjenosti zahteva i mere u kojoj oni pogađaju vitalne interese zaposlenih i svih građana.
* Imaju li protesti studenata, osim političkih, i socijalnu dimenziju i u čemu se ona ogleda?
– Svaki protest koji želi da preraste u pokret koji proizvodi demokratske promene mora, pogotovo u društvima sa slabom demokratskom kondicijom i kulturom, sadržati i političke i socijalne zahteve. Političke promene, bez socijalnih, tek su promene garnitura na vlasti. Ekonomski razvoj bez demokratije vodi tek u klimatizirano Rimsko carstvo u kome imate stan, kola i plazma televizor, ali se jednako ništa ne pitate. Posebno je to vidljivo u (polu)periferijskim društvima, u toj meri zavisnim od korporativnog kapitala i njegovih političkih zastupnika, kao što je to naše. Demokratija i socijalna pravda i solidarnost zaista idu ruku pod ruku. Ogoljenim interesima profita važni su, međutim, samo stabilan poredak i pouzdan saveznik koji garantuje ostvarenje sopstvenih prioriteta. Demokratija na nivou institucionalne ljušture ili pre izborne oblande tada je tek poželjna. ali ne i naročito nužna politička destinacija.
* Mladi ne pristaju da budu jeftina radna snaga.
– Pristati na život na nivou pukog preživljavanja nije dostojno čoveka. Perspektiva prekarne i jeftine radne snage koja je za male pare uvek na izvolte potencijalnim poslodavcima svakako nije za mlade i obrazovane. Izlaz nije, međutim, ni u paroli „samo da diplomiram pa da emigriram“. Glasanje i protestovanje su čin učestvovanja i težnje za boljim. Emigriranje to svakako nije jer na kraju krajeva jeste čin predaje. Ako nam to naša deca urade, odnosno ako mi to napravimo njima, ostaćemo tek čuvari plaže u zimskom periodu na obali kojom vladaju lojalni i podobni politički kameleoni i mediokriteti.
* Da li su studenti probudili sindikate i radnike koji su već izvesno vreme u nekoj vrsti letargije?
– Buđenje i pokretanje usnulih i letargično pomirenih nije najbolja asocijativna slika. U prirodi je mladih da, lišeni tereta svakodnevice, postavljaju široke demokratske i političke zahteve i da nastoje da ih povežu sa zahtevom za smanjenje već drastičnih, a i dalje rastućih društvenih nejednakosti. Trgovi Pariza, Rima ili Atine su dokaz kako u koliko-toliko demokratskom okviru funkcioniše jedinstvo radnika i studenata. I ne radi se tu samo o radnicima u užem smislu. Nismo li i mi novinari, profesori, sudije i inženjeri, kao i vojnici i policajci duboko uniženi padom profesionalnih standarda i služenjem kadrovima sa kupljenim diplomama i „romansiranim“ biografijama „uspešnih“ poslovnih ljudi bliskih politici? Na drugoj strani, zalažući se i za pristojan, dostojanstven rad danas mladi se bore istovremeno i za sopstvenu poželjnu budućnost.
* Može li siromaštvo i nezaposlenost biti pokretač masovnijeg okupljanja građana?
– Siromaštvo i nezaposlenost su, nažalost, konstanta u naših poslednjih četvrt veka. Oni sami po sebi proizvode pre apatiju i pomirenost, ako ne i ciničnu spremnost za penjanje pomoćnim stepenicama korupcije i partijskog udomljavanja, nego protestnu energiju. Da bi oni postali okidač protesta i promena, višestruko već varani građani i zaposleni moraju da poveruju u snagu solidarnosti, sopstvenu moć i, u kulturi sklonoj proizvođenju vođa, u znanje, integritet i poštenje onih koji ih predvode. Imajući u vidu meru recikliranosti likova na (opozicionoj) političkoj sceni taj posao je tek na svom početku.
* Šta je važno za „Nezavisnost“?
– Za nas u „Nezavisnosti“ bitne su demokratske izborne procedure, ali je ključna promena samog izbornog sistema koja će omogućiti i nama građanima, a ne samo partijskim vrhuškama da utičemo ko će se naći i sa kakvom biografijom uopšte na izbornoj listi i u poziciji da bude izabran. Uostalom, to je konstanta u odnosu prema akterima politike koju od osnivanja imaju UGS „Nezavisnost“. Ko misli da smo možda ovoga puta ćutali neka pogleda našu poruku članstvu i građankama i građanima od 23. marta. Ne treba pokazivati tek naknadnu političku pamet.
* Na protestima su se pojavili i zahtevi za izmenu Zakona o radu, ali i zaštitu i poboljšanje statusa radnika?
– Širenje svesti o urgentnosti rešavanja socijalnih zahteva i pristojnom radu i životu kao samoj pretpostavci demokratskog odlučivanja svakako ohrabruje. Ali druga strana – strana krupnog kapitala i njegovih političkih ali i akademskih i medijskih zastupnika, neretko i plaćenika, jeste daleko snažnija i uvezanija. Ovi zahtevi moraju biti umreženi sa zahtevima za političkom demokratizacijom i naći svoje sindikalne zastupnike ali i adekvatni politički kišobran i reprezente. Na drugoj strani levica kao prirodni saveznik nikad nije ovde lošije stajala.
Za veći minimalac gotovo opšta saglasnost
* Traži se i povećane minimalne cene rada. Koliko je to ostvarivo?
– Mislim da ovoga puta oko nužnosti povećanja minimalne cene rada postoji, iz raznih razloga, gotovo opšta saglasnost. No samo povećanje „minimalca“ bez rasta zarada i, naravno rasta proizvodnje, vodi samo preraspodeli u kojoj ćemo sutra svi raditi za između dvesta i osamsto evra. Je li prosek od ni celih četiristo evra sudbina namenjena Srbiji? Je li penzija od dvesta-trista evra kruna nečije karijere i decenijskog rada? Treba li zbog nastalog stanja i dalje kažnjavati zaposlene koji pred pretnjom stečaja i gubitka radnog mesta odu u prevremenu penziju? Treba li da mladi rade na bedno plaćenim i nesigurnim poslovima ispod svojih kvalifikacija? Ili račun treba da konačno, bar onaj politički, plate sve vladajuće garniture koje su nas dovele do stanja raširenog siromaštva u kome su nejednakosti duplo veće od evropskog proseka.
Prozivke iz „Sloge“
* Vaš kolega predsednik sindikata „Sloga“ Željko Veselinović proziva ostale sindikate zamerajući im što ćute o svemu što nam se događa?
– Za svaku pohvalu je što „Sloga“ i Veselinović podržavaju zahteve za smene onih koji su se oglušili o demokratske procedure i za organizovanjem novih izbora pod demokratskim i fer uslovima. Pitanje je, međutim, koliko pravo na prozivanje ima neko ko se prethodno, pod ne bitno boljim izbornim uslovima, ukrcavao na razne izborne političke brodove i ulazio u parlament i vršio savetničke političke funkcije
