Autorski tekstovi: Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Ogromni ulog u koji se igra izborna igra – vlast sama, odnosno mogućnost da desetine hiljada svojih ljudi smestite u ugodno sedlo vlasti, osnovni je razlog što igrači nastoje da po svaku cenu pobede
Fer i slobodni izbori i kontrola poslova i tokova novca u politici, kao i pristup publicitetu su zaista ključne pretpostavke svake, bar minimalne izborne demokratije. Ponašanje aktera, i demokratski doseg izbora, dobro izražava poodavno izrečena i u velikoj meri tačna konstatacija Gaetana Moske da na izborima pobeđuje ona organizovana manjina društva koja više troši i/ili laže (naj)ubedljivije.
Zato i odgovor na naoko jednostavno pitanje – zašto građani i građanke glasaju tako kako glasaju, ako uopšte i glasaju, odnosno traganje za rešenjem složene izborne jednačine sa više nepoznatih koja se postavlja pred svakog birača, predstavlja jedno od najsloženijih pitanja političke sociologije.
Pet koncentričnih krugova
Analizu bi trebalo situirati u pet tematskih oblasti – koncentričnih krugova.
Prvi, najširi čini analiza i presek političkog tržišta – prirode političke ponude i biračke tražnje na njemu. Radi se, jednostavno, o odgovorima na pitanja ko su i šta traže građani (očekuju, priželjkuju ili čega se plaše i pribojavaju), a šta im i sa koliko uverljivosti i međusobnih nijansi nudi izborna ponuda.
Primera radi, Srbija spada u sedam najsiromašnijih zemalja Evrope, ujedno i onih sa najvećim društvenim nejednakostima. Bez optimalnog i dugoročnog rasta kojim se “stižu i prestižu drugi“, ona sa 11.000 dolara društvenog proizvoda po glavi atanovnika igra samo u lokalnoj, zonskoj ligi Zapadnog Balkana – daleko su jedna Rumunija ili bivše bratskojedinstvene Hrvatska i Slovenija. Ujedno, Srbija je opterećena pitanjem Kosova, zbog njega podeljena oko EU kao poželjne spoljnopolitičke destinacije, pri čemu, zbog bombardovanja iz 1999. ne želi u NATO kojim je okružena. Prijateljski je nastrojena prema Rusiji koju je, sa ratom u Ukrajini, politički Zapad izgnao sa prostora Evrope. Najbrojniji izborni agregati su 1,9 miliona radno angažovanih od kojih bar njih četiri petine prima manje od šestocifrene zarade ili, pristojne plate za život. Sledi oko 1,6 miliona penzionera sa samo, slovima i brojem 3 (tri) odsto njih sa penzijom od preko 100.000 dinara što bi bila sigurna pretpostavka za mirnu starost. Tu je i pola miliona poljoprivrednika i oko 400.000 (sitnih) vlasnika i samozaposlenih koje vlast jednako (ne) uvažava, kao ni zaposlene i penzionere i njihova udruženja i sindikate. Izbori su arena u kojoj im se deli milostinja i nude obećanja, ali i prilika da oni što “skuplje prodaju svoju kožu“.
Politički kapital građana
Drugi krug čini analiza političkog kapitala građana – njihove političke motivisanosti, (ne)znanja i (ne)razvijenih stavova o politici, formalnih i neformalnih mreža uticaja i ostvarene političke i šire socijalne participacije. Uključiv, na drugoj strani, i analizu razloga političke i izborne apstinencije. Radi se zapravo o stepenu i razlozima (ne)poverenja građana u političke aktere i institucije.
Za Srbiju, recimo, već standardno zvuči podatak da tek približno svaki četvrti građanin ističe da je barem donekle zainteresovan za politiku, a svega 3% njih da je i lično spremno da se angažuje, odnosno da spada u grupu „političkih gladijatora“. Ozbirom na relativno nizak stepen zainteresovanosti za politiku, ne treba da čudi ni podatak da samo 3 od 10 građana Srbije često ili redovno prati politička zbivanja u zemlji, dok preko dve trećine njih ističe da politička zbivanja prati retko ili ih uopšte ne prati. Takođe, tek svaki treći građanin smatra da „poslanici zastupaju interese običnih građana“ i veruje da bi odbornici i poslanici bili spremni da ih saslušaju, što govori o gotovo podjednakom otuđenju političke elite na svim nivoima.
Birači, takođe, nemaju poverenja ni u najvažnije aktere (političke stranke), ni u pravila sistema. Građani pokazuju uverenje da je izborni (i politički) sistem podređen strankama i time ojačavaju teze o partokratiji ili čak partitodespotiji (Goati).
Treće polje istraživanja čini razmatranje nivoa raširenosti, razvijenosti (1) ideoloških orijentacija i (2) stranačkih preferencija i identifikacija građanki i građana Srbije – studij njihovih (ne) razvijenih partijsko-političkih i vrednosnih i ideoloških profila.
Četrti krug istraživanja, ujedno i strateško polje analize u psefologiji – relativno mladoj disciplini posvećenoj studiju izbornog ponašanja, svakako predstavlja samo traganje za razlozima i faktorima donošenja konkretne izborne odluke.
Hoće li, recimo, na odluku uticati poverenje u odgovarajućeg lidera koji se sledi i kada pravi vidne zaokrete, procena i kalkulacija oko sopstvenog interesa i komocije ili pak situacija na Kosovu, eskalacija nasilja, Jovanjica ili suđenje Belivuku koji otvaraju, bar potencijalno, pitanja visokonaponske, političke korupcije, odnosno politizacije kriminala i kriminalizacije politike? Da li su pitanja standarda, zarada, klimatskih promena – onoga od čega se živi, prešla put od najvažnijeg problema do razloga izbornog opredeljenja?
Izborna strategija
Peto, za aktere i ishod izbora ključno je polje građenja izborne strategije. Uspešnu izbornu strategiju čini jedinstvo optimalno određenog izbornog cilja – ulazak u parlament, zauzimanje vlasti ili uloga jezička na vagi – njemu primerene izborne taktike, kao i metoda i tehnika adekvatno vođene izborne kampanje. I uspešno sklapanje svojih i rasklapanje konkurentskih predizbornih i postizbornih koalicija čini deo efektivne izborne strategije. Rekao bih i dramaturških zapleta poput onih u kojima nakon izbora počinju složene igre sklapanja vlasti u kojoj iza scene poteze vuku brojni veto igrači – od stranih ambasada, preko agenata korporativnog kapitala do crkvenih velikodostojnika.
Moju polaznu hipotezu čini stav da raširena konbinacija pasivnosti, neinformisanosti, cinizma i nepoverenja u političke institucije i aktere, u društvima sa autoritarnim tradicijom rezultira traganjem za liderom kome će pokloniti poverenje. Konkretnije, kada se četiri petine ispitanika u Srbiji složi sa stavom da “samo partija koja ima jakog lidera može da formira stabilnu vladu”, a tek nešto manje njih sa tezom da “različita mišljenja unutar političke partije (frakcije) slabe šanse te partije na izborima” identifikacija sa liderom dobija dimenziju autoritarnosti. Takođe, shvatanje da različita mišljenja unutar partije zapravo slabe partiju ne podstiče sranke da imaju unutrašnje debate i sugeriše im da eventualno postojanje takvih debate treba po svaku cenu kriti od očiju javnosti.
Istraživanja ukazuju i na visok stepen otuđenja građana od politke i na uverenje da političke partije rade u svom interesu. Stvara se novi oblik demokratije aplauza, u kome „građani ostaju kod kuće a partije vladaju“. Ključni razlog „zamora (post)demokratije“ (Krauč) leži u „izbornom fundamentalizmu“, stanju u kome se izbori cene a izabrani preziru.
Na kontroverzan položaj i ulogu političkih stranaka ukazuju i holandski autori Cuperus i Becker. Oni govore o „partijskom paradoksu“ koji se ogleda u dijametralno suprotnim pogledima na političke stranke. Naime, političke stranke se doživljavaju kao umiruće, potpuno nebitne institucije, koje više ne predstavljaju bilo koga, ali istovremeno i kao institucije koje imaju potpunu kontrolu nad političkim životom nacionalnih država.
Taj prostor – između svemoći i potpune bespomoćnosti političkih stranaka – čini srž „partijskog paradoksa“.
Autor je politički sociolog
