“Kod nas vlada etika prekarnog rada i to nam sadašnji državni funkcioneri nameću kao najveću vrednost.”
Sindrom izgaranja na radnom mestu (burnout syndrome) pre pet godina je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) uvrstila u svoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti. Zdravstveni radnici na osnovu toga mogu da ga dijagnostikuju kao medicinski poremećaj povezan s poslom koji pojedinac obavlja. Srbija, iako je članica SZO, nije burnout uvrstila u katalog bolesti. Institut za istraživanje tržišta „Kantar helt“ uradio je istraživanje za studiju „Budućnost zdravlja“ među 18.000 ispitanika u devet zemalja koje je pokazalo da sindrom sagorevanja na poslu najviše pogađa radnike i radnice u Rusiji (72%), zatim u Srbiji (66%) i Poljskoj (62%), dok se manje od polovine ispitanika u Španiji, Italiji i Nemačkoj (49%), kao i u Francuskoj (44%) suočilo sa burnout-om.
„Burnout“ se prevodi kao pregorevanje, sagorevanje, ili izgaranje na poslu. Javlja se kao odgovor na preterani i prolongirani stres koji pojedinac svakodnevno trpi na poslu, i to je faza koju karakteriše psihička, fizička ili sveopšta iscrpljenost. Izgaranje na poslu se ne dešava naglo i odjednom objašnjava za KUMU psiholog Boris Popov.
“U suštini, burnout se obično shvata kao stanje mentalne i fizičke iscrpljenosti koje nastaje kao rezultat hronične izloženosti stresnim situacijama koje osoba nije uspela adekvatno da prevlada. Tako da se kao prvi “vesnik” izgaranje javlja umor, isrcpljenost, iznurenost, isceđenost i sl. To su sve termini koji koriste osobe koje prolaze kroz proces izgaranja. Osoba se oseća umorno, doživljava evidentan nedostatak snage da “pregura “ dan, nema elana i motivisanosti za posao i slično. Ono što je karakteristično za izgaranje i što ga razlikuje od “običnog” umora je to što to stanje iscrpljenosti kao simptom izgaranja obično ne prolazi nakon dobro prospavane noći, već je to stanje uporno. Druga faza koja se obično javlja u procesu izgaranja je tzv. negativistički odnos prema poslu, koji neki doživljavaju i kao cinizam – osoba postaje zajedljiva, često ima negativne i “neslane” šale u vezi sa poslom, postaje otuđena i generalno govoreći se udaljava od posla u psihološkom smislu. Kao rezultat prve dve faze, javlja se, očekivano, i pad efikasnosti na poslu.”
foto: Boris Popov, lična arhiva
Sindrom izgaranja na poslu može se primetiti u gotovo svim profesijama, naročito u onim koje su stresne zbog nivoa odgovornosti i obima posla. Da li se može govoriti o tipovima ličnosti i većoj sklonosti nekih ljudi da “upadnu” u burnout? Postoje li neke osobine koje se češće dovode u vezu sa izgaranjem, objašnjava psiholog.
“Jedna od njih je perfekcionizam – osobe koje su sklone da teraju sebe da sve što urade apsolutno mora da zadovolji određeni, obično nerealno visok, interni standardi kvaliteta, koji često nije u skladu sa dostupnim resursima, na primer količinom vremena koje stoji na raspolaganju za taj zadatak. Zatim, osobe koje imaju nisko samopouzdanje obično se trude da se “dokažu” sebi i udovolje drugima kroz poslovne aktivnosti i samim tim se teraju do krajnjih granica izdržljivosti. Izgaranju su obično sklonije i osobe koje nemaju razvijene veštine postavljanja granica prema drugima, pa preuzimaju više zadataka nego što mogu da realizuju. Izuzetno su važne i veštine regulacije emocija, aktivnog rešavanja problema i druge.”
Burnout prisutniji nego što mislimo
Novinarka i aktivistkinja Lana Nikolić, koja podiže vidljivost teme izgaranja na poslu i na društvenim mrežama i u tradicionalnim medijima i sama se suočila sa sindromom burnout-a. Kako kaže iznenadila se brojem ljudi koji se prepoznao u ovoj temi i javio se nakon njenih nastupa u javnosti. Temu burnout-a prvi put je otvorila javno u jednom sigurnom prostoru, na Befem Letnjim feminističkim susretima, a zatim se dogodilo gostovanje u podkastu “Tampon zona” kada je tema naročito odjeknula, nakon čega je Lanin inboks na društvenoj mreži Instagram nedeljama bio “zatrpan” porukama sa ličnim iskustvima, podrškom, komentarima.
“To me je stvarno mnogo dotaklo, a istovremeno i uplašilo i potreslo, i shvatila sam da nas ima zaista puno. Shvatila sam takođe da ako sam već imala to iskustvo, moram u većoj meri da koristim svoj glas u javnosti i stavim tu temu u intenzivniji fokus. Burnout je prisutniji nego što mislimo, tome su me naučile poruke koje sam čitala, ali na nivou podrške i zajedništva te poruke su učinile da osetim ogromnu zahvalnost svima koji su imali poverenja da mi o svojim duboko ličnim iskustvima pišu, i svima koji su mi dali prostor da se izrazim u jednom sigurnom okruženju za tako emotivnu, ličnu i tešku temu, pre svega novinarki Ivi Parađanin i organizaciji Befem. Takođe me je sve to mnogo podstaklo da promišljam kako mogu da doprinesem još većoj vidljivosti sindroma sagorevanja, kako možemo da kao društvo uspostavimo neke nove prostore zajedništva i podrške, da bismo polako gradili neku bolju budućnost za nas, ali i za generacije koje dolaze.”
Novinarka Lana Nikolić uvidela je potrebu da se govori glasnije o temi pregorevanja, kao i o teroru produktivnosti i sklonosti radnika i radnica u Srbiji da uporno sebi uskraćuju odmor. Svoje sopstveno suočavanje sa tim problemom prepričava za KUMU.
“Kod mene je situacija malo specifična — imam određene različitosti u funkcionisanju i zdravstvene izazove, i oduvek sam morala to da kompenzujem inteligencijom i postignućima, jer nas nažalost društvo najčešće vrednuje po rezultatima koji se broje, a ne po kvalitetima koje imamo kao ljudska bića. Taj pritisak da moram da budem u najmanju ruku najbolja kako bih bila blizu jednakog vrednovanja, ali nikad zaista ravnopravna, počeo je još u osnovnoj školi, i samo se nastavio kasnije, situacije gde sam osećala kao da sam dovoljno dobra, jednaka ostalima, nisu bile onoliko česte koliko bi trebalo da budu – sve sam to nažalost mnogo kasnije osvestila. Najteže mi je bilo u radnim okruženjima, posebno kancelarijskom tipu rada gde sam često prelazila sve svoje lične, zdravstvene, emotivne granice kako bih dokazala da mogu sve kao i kolege i koleginice. Osvestila sam taj problem tek kada je burnout toliko uzeo maha da više skoro ništa nisam mogla da radim, bila sam mentalno i fizički premorena, i u nekom trenutku sam razumela da je u pitanju nešto netipično što zahteva posebnu pažnju, a ne samo umor koji može da se reši brzim odmorom. Uz podršku najbliže porodice, a pre svega partnera, uspela sam da se oporavim, ali danas i dalje osećam posledice burnouta koje se ogledaju u strahu da se ne desi ponovo. Jedina dobra stvar koju mi je donelo to iskustvo je rešenost da koristim svoj glas za glasan govor o tome, za pružanje podrške svima koji itekako osećaju posledice prekarijata i kapitalističkog okruženja kojeg smo deo, tako da mogu da iznova šaljem poruku “niste sami”. Takođe sam razumela da moje telo ima granice i da moram da ih poštujem, ako želim da imam energije i za budućnost, i za sve stvari kojima se bavim u aktivističkom i profesionalnom smislu.”
Lana Nikolić, foto: Milena Popović
Iako je sindrom izgaranja uvršten u međunarodnu klasificikaciju bolesti, on nema status mentalnog poremećaja, tako da je teško moguće govoriti o njegovom “lečenju”, makar ne na tradicionalan način, objašnjava psiholog Boris Popov.
“To znači da najvažniju ulogu u tretmanu stanja izgaranja ima prevencija, tj. aktivnosti koje činimo da se sačuvamo, odnosno da se ne trošimo preko naših granica. Ako se to ipak dogodi, odnosno ako počnemo da doživljavamo simptome koje smo naveli iznad, možda je trenutak da se potraži pomoć. Najbolje rezultate u prevladavanju izgaranja daje psiholško savetovanje sa ciljem da se osoba “naštima” da optimalno upravlja stresnim situacijama. Ono što je dobra vest je da sve više poslodavaca odlučuje da investira vreme i novac u očuvanje mentalnog zdravlja svojih zaposlenih. Jedan od tipičnih načina da se to postigne je uključivanje u programe podrške zaposlenima (kao na primer Rezilient.rs), koji upravo imaju za cilj da se zaposleni osnaže kako ne bi “izgoreli”.”
“Etika prekarnog rada”
Da li je uošte moguće govoriti o prevenciji izgarnja i zaštiti radnika i radnica u tom kontekstu izolovano od podataka objavljenih prošle godine da oko 250.000 radnika u Srbiji radi za minimalnu zaradu, da je prekovremeni rad i obavljanje po nekoliko poslova naša relanost. Neretko radnici/e sebe svesno dovode do burnout-a ne bi li zaradili platu koja obezbeđuje iole dostojanstven život, objašnjava Melanija Lojpur, sindikalna aktivistkinja I koordinatorka platforme za ujedinjenje ženskog pokreta “Združene”.
“Osim što 250.000 radnika u Srbiji radi za minimalnu zaradu, ne zaboravimo da po podacima naša radna nedelja traje 43,5 radnih sati. To su dakle, zvanične statistike, a ne realno stanje. Ukoliko bismo posmatrali realno stanje, naši radni sati prevazilaze ta 3.5 sata koje nam neko krade. Zašto kažem krade, jer zapravo imamo situaciju da se ovi prekovremeni sati ne plaćaju radnicima i radnicama. Takođe, situacija je takva da su naše nadnice za rad jako niske. Pogledajte to sve u odnosu na postojeće stanje inflacije u ove dve godine koje su iza nas. Situacija je alarmantna. Ja ne znam ljude koji imaju srednju stručnu spremu, a ne rade dva posla. Ljudi sa visokim obrazovanjem takođe. Dakle, kada saberete sve imamo sledeće – radimo za male nadnice, inflacija je velika, povećanja plate ne prate trend inflacije, to automatski znači da morate da radite više da biste mogli iole nešto da priuštite sebi i svojoj porodici i na sve to dodajte da na osnovnom poslu provedete dodatne sate. To je jednačina života u Srbiji. Neko uporno krade naše vreme, naše nadnice, naš standard, a mi uporno kao u začaranom krugu pokušavamo da živimo „normalan“ život. Treba stati i priznati, da normalan život nećemo uhvatiti i da stvari moraju radikalno da se menjaju.”
Melanija Lojpur, foto: Katarina Drajić
Sagovornica KUME podseća na to da bi plata za dostojanstven život, koju zastupa politička platforma Solidarnost trebalo da iznosi okvirno oko 1000 eura, što je i dalje daleko od realnosti u našoj zemlji.
“Pitam se koji procenat Srbije to zarađuje. Ako se i deo novca prima na ruke, što znamo da je slučaj – država dozvoljava tako da neko krade i od nje, a time posledično i od nas kao poreskih obveznika. To je novac sa kojim bi život svima nama mogao biti daleko dostojanstveniji. Ne želim da jadikujem nad situacijom u Srbiji, već da ponudimo rešenja koja se tiču nas svih kao građana i građanki, odnosno kao radnika i radnica. Dostojanstven život je moguć. Potrebno je samo početi sa razumevanjem i međusobnim osvešćivanjem šta nam se zaista dešava. Jedan od načina je da pričamo o burnoutu. Potrebno je da shvatimo da nam nije dobro i da budemo spremni da to stanje menjamo. Takođe, treba nam prostora da zajedno u krugovima u kojima se krećemo, počnemo sa traženjem kreativnih odgovora šta i kako želimo. Dosta je bilo sa prihvatanjem ovog modela da moramo krvnički da se borimo da bi nam bilo bolje. Novca ima, državu možemo da vratimo i da pokušamo da od ove zemlje i naših života napravimo nešto što je vredno življenja i što svima nama nudi nadu.”
Radnici/e kao glineneni golubovi
Uslovi rada u srpskim firmama, fabrikama, organizacijama, institucijama su u poslednjih nekoliko godina ozbiljno nazadovali, dodaje Lojpur, a skreće pažnju i na fabrike stranih investitora koje se često zatvaraju.
“Kako su odradili svoj posao kod nas, strani investitori idu negde drugo – u neko drugo ruinirano područje gde će izrabljivati neki drugi narod, neke druge radnike i radnice. Ostvaruju ekstra profit na našem radu i onda se sele. A država im je saučesnik u tome.”
Aktivistkinja Melanija Lojpur podseća i na činjenicu da u Srbiji svake nedelje pogine radnik na radnom mestu, a da 600 ljudi godišnje doživi teške povrede na radu.
“Inspektorati su potkapacitirani, država ne radi na tome da ima kontrolu. Sudovi nedovoljno ili nikako ne kažnjavaju odgovorne ljude, odnosno poslodavce koji su odgovorni za sve što smo naveli. Država takođe nema i ne radi na tome da ima jake garancije kompanija koje posluju kod nas. Vidite šta se dešavalo sa Ling Longom – prvo su zatvorenici iz Vijetnama radili poput robova u 21. veku u sred našeg Banata, a država je na sve to okretala glavu, a onda su došli radnici iz Indije kojima su uzete putne isprave i držani su u nekoj vrsti zatočeništva. Kapitalizam, odnosno krupni kapital ima velikog saučesnika – političke elite i oni parazitiraju na našem radu. Bilo da je reč o Srbiji ili ma kojoj drugoj zemlji -krupni kapital se subvencioniše, uzima ekstra profit za sitne mrvice koje nama daju u vidu „plata“, kada završe pljačku nas i našeg najvećeg resurşa – vremena, oni odlaze dalje, nastavljajući svoj kolonizatorski i beskrupulozni poduhvat. Vidite šta se desilo u ovoj godini u fabrike Magna – preko 150 ljudi se otrovalo na radnom mestu, niko nije kriv. Poginuli rudari u rudniku Soko nisu dobili pravdu – odbačena je krivična prijava protiv nadležnih – dakle niko nije kriv. Oni nadležni koji su ih, bez obzira na to što su rudari upozoravali da nije bezbedno, ipak slali u rudarska okna. Znate, nešto debelo ne valja u ovoj zemlji. Ovakva slika koju država šalje, pokazuje vam da je klima robovska i da smo glineni golubovi. To svakome od nas ne uliva nadu, već šalje jasnu poruku da je situacija surova – ako želite „normalan“ život moraćete da se povinujete. Vaše radno mesto nije bezbedno, nije sigurno, jer u malim mestima lako možete da ga izgubite, ako mislite svojom glavom ili se suprotstavljate, plate su vam male, što znači – lipši magarče do zelene trave. Zaista to je najadekvatniji izraz, narodna umotvorina, koja oslikava našeg ekonomskog tigra. Pregorevanje je svakodnevica.”
Iako je SZO prepoznala sindrom burnout-a i najavljena je mogućnost da će zaposleni zbog premora na poslu i zvanično moći na bolovanje u Ministarstvu zdravlja su za E – kapiju objasnili da razlog zbog kojeg se kod nas sindrom izgaranja na poslu još nije našao u zvaničnom šifrarniku jeste to što se čeka da se struka o tome izjasni, bez detalja kada bi to moglo da se desi. Melanija Lojpur nije optimistična da će radnici i radnice u Srbiji moći po ovu dijagnozu kod lekara. Kako kaže našoj političkoj eliti nije stalo do ulaska u EU, jer da jeste, do sada bi već primenili evropske standarde.
“Oni to ne žele, jer u ovom haosu i surovoj stvarnosti oni nalaze svoj interes i postaju nova klasa bogatih. Drugo, setite se izjave naše premijerke koja je najavila vanredne kontrole u Nišu zbog prevelikog otvaranja bolovanja. Oni koji su nosioci funkcija u ovoj zemlji, kao što je premijerka, treba da se bave interesom građana, a to znači videti šta su uzroci ovih bolovanja, a ne pretiti lekarima da će biti vanrednih kontrola i građanima pretiti da će investitori otići. Pa nama ne trebaju takvi investitori, koji nas tretiraju kao roblje. Od svega ovoga interes imaju samo oni koji su namerno uništili našu privredu i sada u dosluhu sa krupnim kapitalom parazitiraju na nama i našem radu, našem lošem standardu. Pitam se da li bi premijerka ove zemlje mogla da zamisli situaciju da pregorevanje postane dijagnoza? Plašim se da ne bi to dobro zdravstveno podnela. Kod nas vlada etika prekarnog rada i to nam sadašnji državni funkcioneri nameću kao najveću vrednost. To je neprihvatljivo.”
„Pravo na isključenje“, odnosno jasno razgraničenje privatnog i poslovnog života, odavno je prepoznato u Evropi, gde je u nekim zemljama ušlo i u Zakon o radu. Nedavno je Australija najavila uvođenje zakona koji radnicima daju pravo da bez posledica ignorišu nerazumne pozive i poruke svojih šefova van radnog vremena, uz potencijalne novčane kazne za poslodavce koji krše pravilo. Nezdrava radna kultura u našoj zemlji, bez obzira na visinu plate, podrazumeva kao normalno i kao standard da radnici i radnice nisu nikada “oflajn”, da su uvek dostupni/e.
“To je taj vrli zapadni svet koji je napomenimo, nama izvezao kapitalizam. Meni je drago da se naši saborci, radnici i radnice zapadnog sveta bore za svoja prava i standarde, ali svi moramo shvatiti da bez internacionalizma nikada nećemo rešiti probleme koji postojeći ekonomski modeli donose. Takođe, ne smemo zaboraviti da naše startne pozicije nisu jednake, dakle biće potrebna velika solidarnost. Ja prečesto viđam solidarnost u okvirima jedne nacije, ali premalo nadnacionalne solidarnosti, a to je ono što nam treba. Svi moramo biti svesni svoje prošlosti – zapad je svoje dobre standarde u poslu i visok ekonomski standard utemeljio na svojoj kolonijalnoj prošlosti i kolonijalnoj sadašnjosti. Svakako da to nose političke elite i da su one te koje su najodgovornije, ali i mi kao radnici i radnice moramo biti svesni kako u svemu tome učestvujemo. Nisu nama neprijatelji strani radnici koji dolaze kod nas da rade, nama je neprijatelj kapital koji lako nađe svoje načine da sebe učini nedodirljivim i neupitnim. Pokažite mi danas nekoga ko je stariji od 40 godina i ko bi bio spreman da kaže da ona bivša zemlja, Jugoslavija, nije bila jaka i da tada država nije imala jake servise i usluge za svoje građane. Danas imate državu koja služi pljačkanju i obesmišljavanju svih instituta i institucija. To je logika kapitalizma. On želi sve da obesmisli i da vam uzme nadu,” upozorava Melanija Lojpur.
Udruživanje i borba kao rešenje
U uslovima kapitalizma, nepovoljnih uslova rada po brojne zaposlene, radnoj klimi koja vodi pregorevanju otvara se pitanje šta bi bila prevencija burnout-a, možemo li zaštiti sebe.
“Da se malo našalimo, najbolje bi bilo da imamo šefa koji nam kaže da možemo da radimo koliko želimo. Pošto to uglavnom nije moguće, najvažnije je raditi na sopstvenim veštinama koje jačaju otpornost na stres. Tu govorimo o tzv. rezilijentnosti, odnosno našem kapacitetu da se na duže staze uspešno nosimo i prevladavamo stresne događaje i okolnosti. Najpre je važno razlučiti na koje stresne situacije možemo da utičemo i da, kroz aktivne strategije rešavanja problema na njih da utičemo. Osim toga, u prevenciji izgaranja pomažu i tehnike svesnosti, odnosno prisutnosti u sadašnjem trenutku (tzv. mindfulness), kao i emocionalne regulacije. Od izgaranja nas čuva i socijalna mreža, tj. kvalitet podrške koju dobijamo, kako od strane kolega sa posla i našeg nadređenog, tako, još i više, od strane značajnih osoba izvan posla. Jako važna je i kontinuirana i umerena (odnosno ne jako preko svojih granica prijatnosti) fizička aktivnost, a najbolje rezultate daju aktifvnosti koji se sprovode u prirodi.”, objašnjava za KUMU psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu, Boris Popov.
Od izgaranja nas čuva i razgovor o tom fenomenu smatra novinarka Lana Nikolić. Ona je, promišljajući pitanje kako smo došli do normalizacije sagorevanja na poslu, zaključila da je odgovor ćutanje kojeg je i sama, kako kaže, dugo bila deo. Ćutanje iz straha, iz osećanja da ništa ne možemo promeniti kao pojedinke i pojedinci, iz nemogućnosti da prepoznamo simptome, i da na njih adekvatno reagujemo. Razgovor i udruživanje je neophodno, poručuje za KUMU novinarka.
“Udruživanje je nešto na šta smo čini mi se, pod pritiskom svakodnevnog prekarnog (i najčešće potplaćenog) radnog okruženja, zaboravili. Na nivou zajednice i dalje imamo ogromnu snagu za promene, samo je moramo prepoznati, i osmisliti neke nove načine za reagovanje. Znam da mnogi od nas ne reaguju iz straha, nije lako dati otkaz, zauzeti se za sebe, posebno kada smo odgovorni za porodice, radimo u oblastima gde je teško pronaći drugi posao, nemamo nikakvu sigurnosnu mrežu za rizikovanje. Ne želim da iko pomisli da je moja poruka “niste dovoljno dobri jer se još uvek niste suprotstavili lošem radnom okruženju, mobingu, niskim platama od kojih ne možete da preživite do kraja meseca”. Svako od nas daje sve od sebe, a to “sve” nikad nije isto za svakog od nas. Teško je rizikovati, teško je izložiti se, teško je nositi nepravičnost celog sistema koji sve manje obraća pažnju na kvalitet života radnika i radnica, pristup obrazovanju, zdravlju. Iskreno verujem da naše “male pobede” dolaze u mnogo oblika, i da odatle treba krenuti, makar tako što zaista nećemo odgovoriti na mejl posle pet popodne, makar tako što ćemo vikendom odmarati, a ne završavati dodatan posao. Volela bih da, kakve god da su naše životne okolnosti nikad ne zaboravimo na važnost odmora, i važnost toga da imamo makar malo vremena za sebe. Svako od nas mora da nađe svoj način — a naravno, jedan od načina jeste i povezivanje, udruživanje, podrška koju dajemo jedni drugima kao zajednica, individualno i kolektivno.”
Da borba počinje malom pobunom smatra i Melanija Lojpur. Svako nepristajanje na to da šef zove u doba u koje nije primereno zvati zaposlenog, nejavaljanje na telefon tokom vikenda, godišnjih odmora i sl. jeste mala pobeda i pobuna ocenjuje sindikalna aktivistkinja.
“Moramo da vratimo naše dostojanstvo. Ali važno je znati – moramo se boriti za dostojanstvo svih koji su izrabljivani, svih na kojima počiva naš dobar život. Potrebna nam je drugačija valorizacija poslova koje radimo. To znači sledeće – da bi jedan IT stručnjak doma odneo platu od nekoliko hiljada evra, on mora biti spreman da se bori za bolju platu vaspitačica u vrtiću u kome njegove ili njene radne sate provode njihova deca. Raspodela mora biti pravednija. Kapitalizam je i to obesmislio i razdelio nas, ubedio nas je da su neki od nas vredniji od drugih.”
Klasna borba
Koliko je važno sindikalno organizovanje, za rešavanje ovog i mnogih drugih problema Melanija Lojpur je shvatila je onda kada je počela da radi. Od tada je, kaže, velika pobornica sindikalnog organizovanja i delovanja.
“Osam sati provedete na poslu, to je 1/3 našeg dana. Kakvi su vam uslovi rada na tom poslu, kako radite sa svojim kolegama i koleginicama, kakvu radnu okolinu sanjate i pravite takvu ćete i imati. Provoditi polovinu svesnog i prisutnog dana sa ljudima, znači da sa njima morate da organizujete kako će ta polovina dana izgledati – a to je moguće ukoliko ste sindikalno organizovani. Kapitalizam je obesmislio i kolektive i kolektivne oblike udruživanja i sveo nas je na individualizam. Pokušava da nam kaže da smo mi sami krivi i odgovorni za sve što nam se dešava, ali to nije tako. Naši početni uslovi nisu jednaki, šanse nam tako nisu jednake svakako. Baš zato potrebno je da radimo na kulturi organizovanja i preuzimanja sudbine u svoje ruke – udruživanjem, zajedničkim radom i stvaranjem neke drugačije situacije koju svi delimo.”
Da razjedinjeni nemamo šanse i to ne samo kao kolektivi u našim preduzećima, firmama, već i globalno, upozorava aktivistkinja. Moramo početi sa razvojem klasne svesti, jer je to najveća borba – klasna borba, dodaje sagovornica.
“To podrazumeva da moramo raditi na smanjenju društvenih nepravdi, na smanjenju razlika, na većem poštovanju slabo plaćenih pozicija i profesija – jer bez njih ostatak sistema neće moći da funkcioniše. To znači da moramo imati udruživanja na svim nivoima – od firme, grane, na nacionalnom ali i nadnacionalnom nivou. Danas su makar te stvari dostupne – internet imamo svi, sve se može prevesti, možete razgovarati sa svima, deliti ideje, deliti načine i metode borbe i edukacije. Nas čekaju ozbiljni izazovi – klimatske promene, to će biti prvi veliki test koliko smo zreli kao društvo. Zato mislim da je krajnje vreme da se probudimo iz, kako bismo mi u filozofiji to rekli „dogmatskog dremeža“. Svet menjamo mi, ujedinjeni, otvoreni da čujemo, spremni da verujemo u sebe i druge, spremni da ponudimo nadu i empatiju, mi koji smo spremni da delimo, budemo empatični i solidarni – sa svima, odnosno sa velikim delom planete.
Piše: Tamara Srijemac
